Od odnosa Vašingtona i Moskve presudno zavisi geopolitički ambijent srpskog naroda. Neću šire ulaziti u priču o našoj interesnoj i tradicionalnoj povezanosti sa Rusijom, u korelaciji sa zapadnom dominacijom u našem regionu. Dovoljno je konstatovati da nas pojačana konfrontacija između SAD i Rusije gura u zonu ozbiljnih rizika, odnosno forsira pozicije lokalnih srpskih oponenata. Suprotno tome pozitivan razvoj rusko-američkih veza otvara nam dodatne perspektive. Za nas bi, otuda, morala da bude izuzetno radosna i pozdravljena vest to što je jasno da će odnosi Kremlja i Bele kuće uskoro krenuti uzlaznom linijom. Međutim, gle paradoksa, sve veću halabuku dižu antiruski lobisti. Napadno nas ubeđujući – ovaj put u NATO varijanti – da je mudro ući u Varšavski pakt posle pada Berlinskog zida ili 46. „ići u četnike“. Usiljeno se nameću priče o „neizbežnost“ uvođenja sankcija Rusiji, „koristi“ od NATO integracija zemalja regiona, ruskoj „pretnji“.
Da bismo razumeli o čemu se tu radi, prvo se moramo okrenuti dešavanjima u vodećim zapadnim prestonicama. Mnogi od onih koji se plaše prekida politike novog „pohoda na istok“, papagajski su ponavljali da je jedna stvar ono što je Tramp govorio tokom kampanje a druga je kako će se postaviti pošto se useli u Belu kuću. Uostalom, kako su tvrdili, sistem je iznad predsednika pa će biti održan kontinuitet u domenu odnosa sa Rusijom. No, posle izbora Tilersona za novog državnog sekretara, ti, iz manipulativnih pobuda naprasno postali promoteri ideje o američkom predsedniku (koji im nije po volji) kao pukoj marioneti – uglavnom su prestali da pričaju da će sa Moskvom sve ostati po starom. Međutim, daleko je od toga da su kapitulirali. Munjevito su dinamizirali antirusku propagandnu do skoro ratnih razmera.
Mondijalistička elita je izgubila kako predsedničku bitku u Americi, tako i narednu sračunatu na demoralizaciju Trampa i njegove ekipe, odnosno onih koji od njih imaju značajna očekivanja. Sada je pokrenula novu ofanzivu satanizacije, ovaj put isplanirane u dva koraka. Svaki potez novog američkog predsednika u pravcu uspostavljanja dobrih odnosa sa Rusijom biće praćen pomahnitalom projekcijom na njega svega najgoreg što se Putinu pripisuje. Trenutno se javnost ubrzano podseća na svo „crnilo“ koje je u vezi sa njim i zemljom koju vodi isfabrikovano. Naravno, ne radi se samo o američkim igrama. Jačanje antiruskih strasti pogoduje i evropskim političarima koji pokušavaju da diskvalifikuju suverenistički orijentisane konkurente. Oni kojima je nacionalna baština nebitna do te mere da im je svejedno da li će njihove zemlje izgubiti izvorni verski i etnički karakter – drsko se predstavljaju kao „nacionalni štit“ od izmišljenog ruskog (besnog) medveda. Opet, zagovornicima revitalizacije nacionalnih vrednosti pokušavaju da zalepe etiketu „izdajnika“ jer žele saradnju sa Moskvom!
Cinično ali ne znači da u nekoj meri ne može da bude delotvorno. No, na taj način ne i kod nas. Ovde se delom radi o tome da kada se u centru nešto preduzima, onda i njegovi periferni lobisti po inerciji dobiju slične zadatke. Drugo, pragmatični mondijalisti ne stavljaju sva jaja u jednu korpu. Zaoštravaju odnose sa Trampom i Putinom ne isključujući višeslojno taktično cenkanje sa njima. Ako uz pomoć sadašnje propagandne histerije zadrže vodeće pozicije u ključnim članicama EU, sa prvim oko funkcionisanja NATO i novog modela evroatlantske saradnje, sa drugim oko podele interesnih sfera. Tu smo ponovo na našem terenu. Cilj je da se okonča uvlačenje Crne Gore i eventualno još neke balkanske zemlje u NATO. I iz tog razloga se raspiruje medijska antiruska kampanja u Srbiji. Moskvi se tako poručuje: ne pravite nam probleme u „našem dvorištu“ a mi vama nećemo u Srbiji (eventualno i Srpskoj).
Tako ispada da ovdašnji profesionalni rusofobi zapravo „diverzantski“ rade u prilog toga da zbog viših NATO interesa Srbija bude ponuđena kao kompenzacija Rusiji. Srećom Moskva takve arhaične kombinacije ne želi. Njoj je namera da sa Vašingtonom i – pošto se ohladni od ideološko-ekspanzionističkih fantazija – Briselom, razvija model kolektivne evropske bezbednosti. Kada se radi o pojedinačnim zemljama, tu je prioritet ekonomska saradnja (sa njima i povodom njih velikih) a ne klasična podela zona uticaja. I sve to je, a ne da postane (delimično) bilo čiji bastion, interes srpskog naroda razdeljenog u više država. Ako kod nas bude pameti, srpska geopolitika može da bude uspešno integrisana u glavne svetske tj. rusko-američke tokove. To plaši sve koji žele da Srbi budu što slabiji i svedeni na monete za potkusurivanje!
Dragomir Anđelković
www.vidovdan.org
