NATO radionica

Srbija i „partnerstvo“

1
951

zrenjanin_03-700x425Aleksandar Vučić je gostovao po ko zna koji put na televiziji „Hepi“ uživo u emisiji „Ćirilica“[i] prema tipičnom Kembelovskom scenariju psihološko-propagandnog delovanja. Prolazeći „mučenik“ kroz „baražnu vatru“ pitanja i komentara ispaljivanih od strane silovitih evroatlantskih propagatora – Jelene Milić i Zorana Panovića, između ostalog je saopštio da se ne stidi sporazuma sa Alijansom koji je nedavno ratifikovala Skupština, te da u njemu nema ništa loše, i posebno naglasio – ne zna čemu bi vodio referendum o pristupanju Srbije NATO, budući da je Srbija vojno neutralna država.

Jasno da jasnije ne može biti. I zaista, njemu je sasvim jasno šta je izgovorio, to jest, kakvu je i koliku laž i istovremeno beščašće, prosuo na malom prostoru, ali svestan da je to uradio vrlo vešto i efektno. I, naravno, podešeno taman za nekoliko miliona birača koji u narednih nekoliko godina neće razumeti o kakvoj se zapravo teškoj prevari radi.

Ko ne veruje neka skokne, recimo, na televiziju „Palma plus“ jagodinskog moćnika Dragana Markovića i neka proprati danonoćne izveštaje sa predizbornih skupova. Ili, još bolje, neka zađe međ’ te građane i seljane i neka ih pita da li je zaista Srbija vojno neutralna i da li se izistinski podalje drži od NATO saveza. Tačnije, podjednako udaljeno i od NATO-a i od Rusije. A onda neka istu dilemu proveri širom ostatka otadžbine, od poslednje zabiti na jugu, preko Šumadije, do krajnjeg severa Republike.

Naravno, bilo bi lepo priupitati ih, onako, usput – znaju li šta je SOFA sporazum (prvi, najvažniji, pa tek onaj drugi, logistički, skoro pa simboličan) i šta u njemu piše, šta nam on (i čije štabove i trupe) uskoro instalira, zatim, da li su čuli za međudržavni ugovor države Srbije sa članicama NATO i „partnerima“ koji se simpatično naziva „Okvirni dokument“ još iz 2006. godine, kada smo ušli u NATO program „Partnerstvo za mir“, a to znači u njihovu (!) zonu i područje, kako piše u članovima 1. i 2.

Da li im je poznato dokle se došlo sa realizacijom plana (ili mehanizma NATO, a ne sporazuma kako nas ubi u pojam „protestujuća“ opozicija) koji ima još simpatičniji naziv – IPAP (Individual Partnership Action Plan, IPAP) i koje smo obaveze tim dokumentom prihvatili kao „vojno neutralna“ država? Zatim, znaju li šta znači „interoperabilnost“ naše oružane „sile“ sa NATO armadom, je li ih neko upoznao sa programom PARP – procene i pregledi od strane NATO-a, sa „konceptom operativnih sposobnosti“ prema NATO standardima, sa „poverilačkim fondovima“ NATO za uništavanje hiljada tona „viškova“ municije (i borbene tehnike)….?

I, glavno pitanje za naše građane i seljane koji će pohrliti 24. aprila na biračke kutije (da glasaju „za Lazanskog“) – je li im poznato da se iz srpskog budžeta slupa godišnje najmanje devet miliona evra narodnih para radi „održavanja mira“ po svetu (a ne za kulturu i poljoprivredu, recimo) od Libana i Kipra, preko Centralnoafričke republike, Somalije, Malija, sve do Atlantskog okena, dok istovremeno onu jedinu, pravu i najmoralniju mirovnu misiju koju imamo i to kao obavezu prema Rezoluciji 1244 na Kosovu i Metohiji, više ne pominje niko. Pa čak ni narečena a takozvana patriotska opozicija, koja je uredno i uveliko već nanišanila odlično plaćene poslaničke klupe. Ne bi li nas otuda „oslobađala“.

I dok se mi preganjamo sa Vučićem kao tehničkim premijerom na čelu tehničke Vlade, u čijem su sastavu ministri u tehničkom mandatu, da vidimo šta za to vreme radi domaća i inozemna operativna, neumorna NATO bratija u ostatku zemlje Srbije. A što niko, osobito patriotska (i još osobitije „srećna“) opozicija ne primećuje. Jer, da im je do toga stalo otišli bi do Zrenjanina i tamo krenuli sa predizbornom kampanjom, da ne kažem sa ozbiljnim protestima. Zašto otuda? Evo:

„U organizaciji Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane i Ambasade Ujedinjenog Kraljevstva, u Zrenjaninu se održava radionica “Međunarodna vojna saradnja i multinacionalne operacije”, u kojoj učestvuje više od 50 predstavnika štampanih i elektronskih medija, ministarstava odbrane i spoljnih poslova i Vojske Srbije. Radionica je prilika da se novinari iz prve ruke informišu o aktuelnim temama i procesima, ali i da dobiju odgovore na pitanja koja zaokupljaju pažnju javnosti.“ [ii]

Da Vas podsetimo:  Sumrak stranih investicija u Srbiji

I sada će pasti komentari – pa dobro, šta je tu loše, okupilo se društvo (gle „slučajnosti“, predvođeno baš „vojno neutralnim“ Britancima zvanično instaliranim u Srbiji) da se informiše a usput i edukuje mlađane poslanike sedme sile, da međusobno usaglasi stavove i da se u večernjim satima (dva dana posla, nije šala), prigodno provedu, onako „koktelski“. Kako i priliči.

No, šalu na stranu. O čemu se zapravo radi, ili bolje reći šta nam iza leđa, tiho i nenametljivo rade dok se Srblji zamajavaju izborima?

Skup u Zrenjaninu je doslovno postupanje prema zadacima iz IPAP mehanizma (plana, a ne sporazuma), kojem smo u okviru NATO programa „Partnerstva za mir“ kao najvišoj instanci „saradnje“ pristupili početkom 2015. godine. I to tako što je pre toga glavni uslov ispunjen – potpisivanje krovnog (a ne ovog, logističkog) NATO SOFA sporazuma, prema identičnim pravilima koja važe za NATO članice, a koji je sakriveno od javnosti parafirao Vučićev naslednik (a Nikolićev bliski prijatelj) na mestu ministra odbrane, prethodno šef BIA a sada ambasador, Nebojša Rodić, krajem januara 2014. godine.

Dakle, reč je o ozbiljnoj operacionalizaciji zadataka.

Kojih?

Evo šta piše u planu (a ne sporazumu – ovo zbog sveznajuće patriotske opozicije) koji se precizno naziva: „Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) Republike Srbije i organizacije Severno-Atlantskog ugovora (NATO)“[iii]:

„Treće poglavlje

– Javna diplomatija, naučna saradnja, sistem upravljanja krizama i planiranja u vanrednim situacijama

3.1. Strategija javnog informisanja

S obzirom na geografski položaj Republike Srbije u središtu jugoistočne Evrope i prirodu bezbednosnih izazova u regionu, Republika Srbija će posebnu pažnju posvetiti promociji i podizanju svesti stanovništva o važnosti međunarodne i regionalne saradnje u suočavanju s tim izazovima.“

Znači, u paragrafu prvom tačke 3.1. zadataka NATO, težište je na „podizanju (zaostale) svesti“. Kako to drugačije nazvati? I tu se ne pominje NATO, već samo međunarodna i regionalna saradnja.

No, već u paragrafu dva, ide konkretnija priča, pa da vidimo:

„Republika Srbija namerava da sprovede aktivnu i sveobuhvatnu informativnu kampanju o najvažnijim pitanjima u oblasti reforme sektora odbrane kao i o karakteru, obimu i koristima saradnje sa NATO-om u okviru Partnerstva za mir, uključujući i IPAP.“

U trećem paragrafu (ponavljam – zadataka NATO u tački 3.1) kreće se sa suštinom i „strategijom“ kako bombardovanim Srbima planski i dugoročno, ali dinamično, ispirati mozgove. I tu više nema dileme o kome se radi – to je NATO. Pored novinara, treba opkoračiti „akademske i istraživačke institucije“, kao i nevladin sektor. Naravno, onaj prozapadni, plaćenički. Da pročitamo i to:

„Strategijom javnog informisanja će se obezbediti da informacije o odnosima i saradnji između Srbije i NATO budu objektivno i blagovremeno predstavljene. Predstavnici nadležnih ministarstava i institucija će izraditi nacrt Strategije, a ona će obuhvatiti aktivnosti kojima se obezbeđuje pružanje informacija štampanim i elektronskim medijima, organizacija tribina i okruglih stolova; podrška akademskim i istraživačkim institucijama, kao i saradnja sa nevladinim organizacijama“.

I onda dolazi paragraf četvrti, gde se, što bi rekli oni šumadijski pošteni ali neobavešteni građani i seljani s početka teksta, stvari „betoniraju do daske“. Zato sam i boldovao kompletan paragraf, jer šta izdvojiti? Od „srpskih akademskih institucija“ koje će biti „ohrabrivane“ (valjda povećim svotama dolara, evra, funti, nameštenjima u državnom aparatu…) da „uđu u proces“ saradnje sa NATO, pa do onoga ključnog, a to je, da će „artiljerijska podrška“ ići od „Odeljenja za javnu diplomatiju NATO“ (organizacijsko-formacijski organ Alijanse, a ne nekav skup filozofa!), preko „kontakt ambasade“ – to je Velika Britanija, sve do popularne „NATO vojne kancelarije za vezu“ u Beogradu.

Evo šta doslovce piše, pa neka srpski građani i seljani prosude sami:

„Strategija će ohrabriti srpske akademske, istraživačke i naučne institucije da uđu u proces saradnje sa NATO-om i da pristupe zajedničkim projektima. Podrška Odeljenja za javnu diplomatiju NATO će biti važna za uspešno sprovođenje ove strategije, kao i saradnja i podrška kontakt ambasade za saradnju sa NATO, NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, kao i članica i partnera u NATO.“

Da Vas podsetimo:  Miša Đurković: „Hajka“ i „linč“ – nastavljamo!

Da zastanemo ovde i priupitamo premijera u tehničkom vladanju, šta je u ovoj priči – već isplaniranog „strateškog podizanja svesti“ prema NATO standardima i, naglašavam, zadacima – vojno neutralno?

Gde u strateškim dokumentima, a to su: (1) Strategija nacionalne bezbednosti, (2) Strategija odbrane, (3) Doktrina vojske Srbije, a na kraju i u (4) IPAP-u, bilo gde stoji da je Srbija vojno neutralna?!

On tvrdi da imamo skupštinsku Rezoluciju o „vojnoj neutralnosti“. Nije nego. Ako je tako, a to je nameštena bajka iz 2007. godine, zašto onda to nije preslikano u napred navedenim dokumentima iz 2009. i osobito u IPAP-u iz 2014/15? Zašto nije? Nema ni slova.

Naravno, pitamo ga reda radi, zato što taj marketinški majstor odlično zna u koje „minsko polje“ bi se uvukao te bi otuda morao da beži glavom bez obzira. Što redovno inače i čini.

Međutim, ovo pitanje pre svih treba uputiti takozvanoj patriotskoj opoziciji koja se rasprostre poslednjih mesec dana ubeđujući nas i zahtevajući referendum o NATO? Veći deo njih se takođe zaklinjući u „vojnu neutralnost“. Kako i ne bi, pa upravo oni su nam je i ugurali na mala vrata, spasavajući u tom vremenu uveliko instalirani NATO u Srbiji. I od toga ne odustaju. Kako, kada se treba izviniti građanima Srbije, a to je već komplikovano, zar ne?

Dakle, parola glasi – ne u NATO, pa ne u NATO.

Kada im se suvim činjenicama po stotinu puta saopšti – aman, kakav referendum, kakvi bakrači, mi smo uveliko, još od petog oktobra (a od 2006. i zvanično) pod okriljem NATO kroz lukavo smišljeni program „Partnerstvo za mir“, znači, u sazvežđu saveza koji nam je uništio vojnu silu, razoružao nas, stavio pod potpunu kontrolu ono malo što je preostalo, i da za njihove potrebe i u njihovom interesu izvršavamo sve zadatke – sve to rečeno je, kao da se sipa iz šupljeg u prazno. Baca u bunar.

Umesto da se ultimativno zahteva hitan izlazak iz NATO programa (dakle, NATO programa!) „Partnerstvo za mir“ u koji su nas uvlačili (i uvukli!) svi vlastodržci od petog oktobra – od Koštunice, preko Tadića, Davinića, Stankovića Šutanovca, do Nikolića i Vučića (i njegovih naslednika) – i ne zna se čija je uloga značajnija – uporno se puca iz prazne puške, a municija daje u ruke premijeru lično. Kako? Tako što on već ima spremljen odgovor – u NATO ne idemo, nismo dobili zvaničan poziv, niti ćemo.

I tu je ona glavna zabuna i eto rezultata „javne diplomatije“ o kojoj zborimo u ovom tekstu!
Neće nas NATO u zvanično članstvo. Jednostavno, neće još uvek. Zašto? Zato što odlično znaju šta moraju da urade u zemlji Srbiji zbog agresije (onako kako su skuvali Crnogorce), ali i pre svega, zato što nas u svom okrilju ne vide kao Srbiju sa „Kosovom“, Vojvodinom i takozvanim Sandžakom, već kao pretkumanovsku Srbiju! Tačka.

Da bi se u Severnoatlantski savez ušlo mora da se pristupi tzv. „Akcionom planu za članstvo“ (Membership Action Plan, MAP) što je odluka samita Alijanse iz Vašingtona 1999. godine. To je proces koji je daleko intenzivniji nego IPAP. Znači, nema poziva niti ulaska sve dok se ne prihvati „MAP“ i dok nas kroz taj mehanizam (stadijum) ne obrade bar nekoliko godina. Slučaj Crne Gore je najupečatljiviji – prošli su dva puta kroz „Akcioni plan za članstvo“. I kroz „javnu diplomatiju“ ispiranja montenegrinskih mozgova, kroz floskulu „podizanja javne svesti“.

zrenjanin_09I što bi nas, u konačnom, uvlačili ovakve kakvi smo, još uvek „neobareni“, kada nas imaju pod potpunom kontrolom. Još jednom – drže nas pod potpunom kontrolom. Identično kao i BJR Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Koje su takođe nezavršena državotvorna i pre svega teritorijalna priča. Ili ne govorim istinu? Jer, ko bi nam drugi rešavao „krize“ po navedenom, uglavnom pravoslavnom delu Balkana, nego upravo „prijatelji“ iz NATO-a. Oni su eksperti za „izazivanje i upravljanje krizama“. Ili i ovo nije tačno?

Da se vratimo NATO „radionici“ u Zrenjaninu, gde su učešće uzeli, kao što rekosmo, eminentni stručnjaci: šef NATO vojne kancelarije u Srbiji brigadni general Ćezare Marineli, izaslanik odbrane Ujedinjenog Kraljevstva pukovnik Sajmon Ficgibon, izaslanik odbrane Oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu pukovnik Taft Blekburn, zatim, od domaćih ljubitelja NATO, ambasador Branimir Filipović v.d. pomoćnika ministra spoljnih poslova za bezbednosnu politiku, načelnik Uprave za odbrambene tehnologije general-major Bojan Zrnić, načelnik Uprave za strategijsko planiranje brigadni general Slobodan Joksimović, načelnik Uprave za odnose sa javnošću kapetan bojnog broda Petar Bošković, koji je rukovodio skupom i drugi.

Da Vas podsetimo:  Država bez reda, građani bez posla

Da zaključimo, o čemu je navedena gospoda, u prisustvu brojnih dama, divanila dva dana?

Upravo ono što ispisah na prethodnim stranicama – NATO je prijatelj, NATO nas brani, NATO nas edukuje, osposobljava, oprema. Rešava problem tako da Vojska Srbije može da „sebi priušti neke logističke usluge koje nije mogla imati, a jedna od njih je etaloniranje vojne opreme, kao i da korist može biti i u mogućnosti da, pošto Srbija nema mogućnosti strategijskog transporta, NATO sredstvima pripadnici Vojske Srbije, u slučaju potrebe, mogu biti brzo evakuisani iz neke mirovne misije (…)“, kako poručuje general Zrnić, glavni i odgovorni (i najprozvaniji) „logistički urednik“ u sistemu odbrane.

Ko je Bojan Zrnić, koga sam u ranijim tekstovima već „etalonirao“? NATO a zatim i britanski đak – edukovan u obaveštajnom „Maršal centru“ u Garmiš-Partenkirhenu, a zatim i na „Kraljevskom koledžu“ u Londonu. General koji je poznaje vojsku i posebno trupu (o ratovanju nema smisla ni zboriti), isto onoliko koliko autor ovog teksta poznaje kako se odvijaju procesi u Ribonukleinskoj kiselini (RNK).

Ko je kapetan bojnog broda Petar Bošković, „rukovoditelj“ radionice? Mornarički oficir koji se na brodovima bivše JNA zadržao par godina (ako je i toliko), a zatim je prekomandovan u list „Narodna armija“ (kasnije „Vojska“ i „Odbrana“), na formacijsko mesto „vojnog novinara“ ili izveštača, svejedno. Možda sam ispustio neku međudužnost, tipa „Zastava film“ ili slične. I bi takva kompletna (potpuno minorna) vojna karijera, sve dok nam demokratija nije stigla petog oktobra, a sa njome i Tadićeva reformska ekipa. Drug Petar kreće sa naglim napredovanjem, zato što je „resetovao“ svoju „javnu svest“ na vreme. On poznaje vojsku taman toliko koliko i prosečan, al’ redovan gledalac poznate vojne TV emisije „Dozvolite …“. Emituje se decenijama svake nedelje prepodne. Za njega je drug Lazanski – vojvoda Stepa.

I, na kraju, ovaj osvrt ne bi imao nikakvog smisla, pogotovu bi se postavilo pitanje – pa gde je tu nekakva snažna „javna diplomatija“ i promena „javne svesti“ u Srbalja, ukoliko se ne bi pomenuli ključni igrači zbog kojih je radionica i organizovana – novinari.

Pored njih više desetina, mladih lavova željnih (NATO) slave i lovorika, bar prema izveštajima Ministarstva odbrane, aktivno učešće u radu su uzeli, između ostalih, obratimo pažnju ko – Ljubica Gojgić iz Radio-televizije Vojvodina, Boško Jakšić komentator dnevnog lista „Politika“, kao i vojni analitičar Aleksandar Radić. Otvoreni evroatlantski lobisti.

Epilog – odmah nakon završetka skupa krenulo se sa većim brojem tekstova[iv] što od strane vodećih štampanih i elektronskih medija, što iz nadležnosti najjačih agencija. Ko mi ne veruje, neka prelista štampu i preleti po sajtovima i videće apsolutno, prema jednoobraznoj matrici, krajnje afirmativne tekstove o uspešnoj saradnji Srbije sa NATO savezom kroz program „Partnerstvo za mir“. Praktično bez ijedne kritičke rečenice ili stava. Slučajno ili namerno? I veoma perfidno. Na duge staze.

E, to je javna diplomatija. I tako će nas vozati narednih godina. Sve dok sami, u većinskom broju, verovatno u međuvremenu čipovani, ne zavapimo – hoćemo u NATO.

Osim, ukoliko nas ne spasi patriotska opozicija pozicionirana u desetak kolona. Naravno, onda kada se dočepa poslaničkih, dobro plaćenih klupa.

„Pobogu, kako da stranka preživi…“, koliko smo puta ovo čuli?

I kako da prežive partijski „čimbenici“, najčešće bez ikakvog radnog iskustva i još manje znanja.

Goran Jevtović

FSK

________________

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-mi-smo-mnogo-toga-dobro-uradili-postavili-temelje-ozbiljne-drzave-ako-sns-pobedi-imacemo-nove-ljude-u-vladi-i-novu-energiju.html

[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9420

[iii] http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

[iv] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:596623-%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%83-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D1%83

http://www.politika.rs/scc/clanak/351482/Logisticki-sporazum-s-NATO

http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=236577

1 KOMENTAR

  1. Moram da citiram Vučelića i pitam „Ima li Srba u Srbiji“?
    A moje pitanje glasi – Koliko su novinari krivi za političku nepismenost i neobaveštenost naroda? Kolika je, uopšte, uloga novinara u političkom edukovanju nacije? Namerno sam navela novinara , a ne medija. Poznato mi je da medije poseduju i kontrolišu stranci i vladajuća struktura ali, pretpostavljam da ne mogu otpustiti baš sve novinare, ne mogu zapretiti svima. Ili je osnovni problem Srba, pa tako i novinara, strah, potkupljivost i nedostatak nacionalne svesti.
    Ne razumem, kako neko, mentalno zdrav i pismen, može verovati Vučiću? Ne razumem, šta smo mi Srbi to postali? Kad čitam komentare na nekim portalima, pitam se ko je nama veći neprijatelj od nas samih? Svest o propasti i nemogućnost da to promenimo, zato što zavisimo jedni od drugih, mora da nas pokrene u pravcu mentalnog pročišćenja.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime