Potpredsednik Republike Srpske Emil Vlajki je jedinstven čovek, na primer zbog toga što je on jedan od retkih visokopostavljenih evropskih političara koji se ne boji da govori o onome o čemu mnogi drugi nemaju hrabrosti. Njegovo mišljenje često protivureči uprošćenom EU-viđenju balkanske krize. On ne zazire da kaže da ono što se desilo u Srebrenici, ne bi trebalo nazivati genocidom i smatra da je Zorana Đinđića- srbskog političara koji je bio smatran prozapadnim, 2003.godine upravo likvidirao sam Zapad. Sa gospodinom Vlajkijem se može diskutovati o bilo kojoj ozbiljnoj materiji, zato što je on pre svega politički filozof. Aktuelni potpredsednik RS je odrastao u Hrvatskoj, odbranio je doktorsku disertaciju iz oblasti političkih nauka na Sorboni, predavao je na Jejlu i na Univerzitetu Otava, živeo je u Kanadi i Francuskoj. Vratio se u BiH sredinom 2000-tih, a 2010.godine je bio izabran za poptredsednika RS iz redova hrvatskog naroda. Njegove knjige ulaze u obaveznu literaturu nekoliko univerziteta u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji.
Timur Blohin, novinar „Glasa Rusije“ je razgovarao sa gospodinom Vlajkijem o „stoleću sile“, putevima povratka Kosova i mogućnosti podele srpkog naroda po principu „NATO- ne NATO“.
Gospodine Vlajki, vaša izjava da će Rusija čuvati Beograd, odnosno da će nastaviti da ga podržava u smislu kosovskog pitanja, samo u slučaju odsustva evroatlantskih težnji Srbije, privukla je ogromnu pažnju. A što se tiče Republike Srpske?
– Moja teza je bila potkrepljena izjavama, mada ne bi trebalo da govorim sada o izvorima. A to je povodom Putinove izjave da on ne može biti veći Srbin od samih Srba. Onda kada je trebalo Srbi nisu ništa uradili, a imali su po Kumanovskom sporazumu pravo da drže jedan deo svoje vojske, carinika, policajaca itd. na Kosmetu. Oni to nisu iskoristili, nisu se za to izborili i onda je došlo do jednog takvog stanja da se stvorila takozvana Republika Kosovo unutar koje postoje NATO trupe sada i koje brane praktično tu egzistenciju . I onda je Rusija zaključila da se u ovom času ne bi isplatilo voditi treći svetski rat, ali je garantovala dve stvari Srbiji. Prva stvar je da će garantovati granice Srbije bez Kosmeta. To znači da neće biti odvajanja Sandžaka, Preševske doline, Vojvodine. A s druge strane je rekla da će ekonomski pomoći Srbiji. To znači sa vrlo jakim novčanim sredstvima i sa projektima, ulaganjem kapitala i slično. I to se u ovom času ostvaruje. Prema tome, ono što Rusija daje u ovom času Srbiji, to Zapad, koliko god da mu je stalo da Srbija uđe u evroatlantske integracije, nije spreman da to pruži Srbiji. Srbija sve više koristi te ruske kredite, i koristiće ih sve više i više. Ove struje koje postoje u Srbiji, a koje su prozapadne, one će se morati utišati, ili nestati. Doduše, videlo se na primeru Ukrajine i to ovih dana da Zapad ne odustaje iako je Rusija dala pomoć, zajam i snizila cenu gasa itd. Ukrajini, ovi ne odustaju, prave i dalje demonstracije, nerede. Verovatno će i Srbi pokušati da se suprotstave približavanju Srbije Rusiji. Ali ja mislim da to neće uspeti. Samo pomoć Rusije Srbiji treba da bude stvarna, obimna i efikasna. Inače naravno može doći do preokreta u samoj Srbiji.
Što se tiče Republike Srpske, tu je situacija vrlo nestabilna zbog toga što se međunarodna zajednica trudi svim silama, uključujući naravno i vrlo tešku ekonomsku i socijalnu situaciju u Republici Srbskoj da sruši predsednika Republike Srpske koji za nju predstavlja jedinu pravu prepreku evrointegracijama Bosne i Hercegovine, pošto je Dodik u više navrata izjavio da on neće prihvatiti da BiH bude unutar NATO-a. Što se Evrope tiče, nema nikakvog problema, ali što se NATO-a tiče, on se tome odlučno suprotstavlja. Jer ne želi da, sve dok je Srbija neutralna, da se napravi jedna granica na Drini koja će suprotstaviti Srbe iz Republike Srpske u odnosu na Srbiju, kao što se to desilo tačno pre 100 godina, kada je počeo Prvi svetski rat i kada su se praktično Srbi sa ove strane Drine borili protiv „srbijanskih“ Srba, da tako kažem.
Bojim se da u ovom času Rusija okleva da pruži konzistentnu istinsku pomoć Republici Srbskoj, pošto je RS u vrlo lošem ekonomskom i socijalnom položaju. I ako Rusija ne bude bila spremna da pomogne Republici Srbskoj na način… baš i ne mogu reći koji to mogu biti načini – da li preko Srbije, da li preko nekih ulaganja, nekih kredita, onda je sasvim sigurno da će BiH uključujući RS postati deo NATO-a. Neće nikada ući u Evropu, to je jasno, ali će postati deo NATO-a.
Predsednik RS je govorio da Dejtonski sporazum, koji je zaustavio krvoproliće u BiH odlično funkcioniše na papiru, ali u realnosti, zahvaljujući „svojevoljnoj interpretaciji“ različitih Visokih predstavnika EU, sve više podseća na dokument koji je usmeren protiv Banja Luke. Šta vi mislite ovim povodom?
– Tokom godina, od Dejtona pa do danas, mnoge nadležnosti koje uopšte nisu bile propisane sporazumom, prešle su u ruke Bošnjaka. Dodikov cilj je bio da srpeči dalje osipanje tih nadležnosti, da, praktično, Republika Srbska ne postane prazna ljuštura, koja će imati samo ime a da će, u stvari, rukovodstvo u Sarajevu upravljati čitavim područjem BiH. Opet se vraćamo na prethodno pitanje: bez jedne stvarne ruske pomoći, najverovatnije, Republika Srspka se neće održati.
Vi redovno putujete na Kosovo, prisustvujete sednicama srbskih politčkih lidera ove pokrajine. Po Vašem mišljenju, ko je od politčara imao najozbiljnije šanse da se dogovori sa albanskim rukovodstvom? A ko je ove šanse izgubio?
– Ja ne mislim da se može bilo ko dogovoriti sa Albancima. Albanci prave Veliku Albaniju, oni su sada postali gospodari, zahvaljujući Zapadu. Oni se dogovaraju sa pola Makedonije, Albanijom. delom Crne Gore, ne pada im na pamet da vrate stanje unazad i da popuste u bilo kom smislu. Oni su na silu to uzeli, i to se jedino silom moglo oduzeti. Ovo je stoleće sile, gde će jedino odnos snaga (što je Putin jako dobro shvatio) moći održati samostalnost pojedinih zemalja ili delova sveta. Jedini način da se jedan okupirani deo teritorije vrati je sila, nema drugog načina
Vi niste Srbin, niste pravoslavac i niste građanin Srbije. Zašto je pitanje Kosova tako važno za vas?
– Kad sam živeo u inostranstvu pratio sam šta se događa na prostorima bivše Jugoslavije i video sam da se demonizira jedan narod. To me zaintrigiralo: zašto se toliko demonizira, da li je to stvarno tako ili nije. Na koncu konca, ja sam odrastao u Jugoslaviji, osećao sam se uvek Jugoslovenom, i svi narodi na tom prostoru su praktično deo mog identiteta. I onda sam video da je dobar deo te demonizacije jednog jedinog naroda u konfliktu na Balkanu bio nepravedan, netačan. Svi su vršili zločine ali čitava je krivica padala na Srbe, a drugi su se pokazivali kao jaganjci, kao anđeli. Izašla je moja knjiga koja se zove “Demonizacija Srba” i ja sam malo pomalo postao hroničar srbskog naroda. Kad sam se vratio u BiH, počeo sam se udubljivati u pitanje zbog čega se Srbi toliko demoniziraju, zašto im se otimaju teritorije, zašto im se preti. Ja sam po majci Jevrej, po ocu sam Hrvat, nemam veze sa Srbima, ali za mene je sudbina Srba na Kosovu sve više ličila na sudbinu Jevreja. Jako puno toga znam pošto mi je polovina porodice po majčinoj liniji nastradala u koncentracionim logorima širom Evrope. Ja sam video da su Srbi na Kosovu praktično moderni Jevreji – prema njima se vrši slična politika i oni su stvarno živeli kao u logoru, pogotovo ovi na severu, a da ne govorim o enklavama na jugu. Video sam bodljikavu žicu kojom su se Srbi opasali, video sam njihov vrlo bedan život, i to me kao čoveka pogađa. Ja bih isto tako ustao u odbranu bilo kog naroda u svetu ako bi bio u sličnim uslovima i ako bih bio toliko blizak da znam šta se tamo događa.
Vaša poslednja knjiga se zove „Međunarodni odnosi postmodernizma“. Uzevši u obzir koliko je sam po sebi „postmodernizam“ širok pojam, da li biste mogli da nam objasnite šta znači u vašoj interpretaciji?
– Postmoderna na neki način znači da sadašnji tržišni odnosi nisu više u stanju da osiguravaju celokupnu proizvodnju života. Dakle, prostu i proširenu reprodukciju života, naučno-tehnički razvitak i tako dalje, zbog toga što naučno-tehničko-tehnološki razvitak jednostavno oduzima radna mesta. Dakle, robotizacija, elektronizacija, informatizacija. I sve više ima nezaposlenih, što je Marks predviđao pre 150 godina. U samim ovim najrazvijenijim kapitalističkim zemljama dolazi do pauperizacije radničke klase. Sada se tržište još brani institucionalno jer zato ima represivne aparate države, ima vojsku policiju, uhodane institucije, ali ono je očito osuđeno na propast, što se toga tiče.
A što se tiče međunarodnih odnosa kroz istoriju, oni su sledili put onoga što je Hegel nazvao racio, racionalnost. Kako se racionalnost razvijala, tako su se razvijala i pravila načina, odnošenja unutar tog duha racionalnosti koje je bilo merilo svega postojećeg. Pošto ti tržišni odnosi više ne vrede, racionalnost će se i dalje razvijati, ali pošto tržište više ne može biti regulacija bilo čega, onda i međunarodni odnosi se sve više baziraju na sili. U toku pet poslednjih stoleća mogla su se eksploatirati rudna bogatstva. Kolonije koje su bile eksploatirane punih pet stoleća sad su države koje su stekle samostalnost i nije više moguće tako ih eksploatirati kao što je bio slučaj do sada. I onda se naravno u međunarodnim odnosima pribegava sili, koja zamenjuje pređašnje načine eksploatacije. Oružje sve više zamenjuje, da tako kažem, tržišnu racionalnost, koja je vladala u toku ovih pet stoleća.
U toj knjizi vi takođe upozoravate na „smišljeni holokaust“ čija je žrtva pre svega- radna snaga zemalja u razvoju. Prema kriterijumima MMF i UN, na primer, države BRIKS spadaju u ovu kategoriju. Znači li to i da Rusiju može da očekuje ovako tužna ekonomska sudbina?
– Nema govora, što se toga tiče. Rusija konkretno, ako to pitate, jeste deo zapadnog sveta, koji je vođen racionalnošću kao osnovnom vrednošću, a to znači da je nauka, tehnika i tehnologija jednako razvijena. Što se tiče nauke i tehnike, mislim, ona ne zaostaje ni u Rusiji ni u Kini za onim što se događa na Zapadu. Samo nivo konzumacije potrošnih dobara nije toliko veliki kao što je na Zapadu. A i normalno je da nije toliko veliki pošto je Zapad pet stoleća eksploatirao zemlje u razvoju. Tako da je dobio komparativno veliku prednost. Prema tome Kina i Rusija ne mogu ni na koji način i neće doživeti nikad sudbinu ovih drugih zemalja Azije, Latinske Amerike i posebno Subsaharske Afrike, koje će nažalost i dalje biti eksploatirane i podvrgnute različitim oblicima neokolonijalizma. Vi imate Berđajeva, ruskog disidenta, velikog filozofa, koji je rekao, ako se igde mogla sprovesti socijalistička revolucija, ona se mogla upravo radi pravoslavlja sprovesti u Rusiji, zbog toga jer je suština pravoslavlja da taj ruski narod uvek traži pravdu i ima onaj uzvik „Bože pravde“. Prema tome, i sa ove strane, da tako kažem, ljudske strane, a i sa ove druge strane, koja je strana racionalnosti, ruski narod ne može nikad propasti.
Timur Blohin
