NATO zaokret u Književnim novinama

1
833

„Mnoge laži mi znamo kazivati istini slične,
ali kad hoćemo, znamo da kažemo i istinu pravu.“

Hesiod, VIII vek pre n.e.

knj novineU „Književnim novinama“, dvobroj 1247-48 mart-april 2016. godine objavljen je na osnovu odluke Upravnog odbora UKS ponovljeni konkurs (prethodni je oboren) za izbor glavnog i odgovornog urednika Književnih novina na period od četiri godine. Pored članstva u UKS i opštih uslova kandidat je bio dužan da dostavi „koncepciju uređivačkog programa Književnih novina“. Komisija za izbor bila je dužna da u roku od 30 dana od dana isteka konkursa donese odluku o izboru glavnog urednika. Neposredno pre objavljivanja konkursa dostavila sam Književnim novinama blagovremeno tekst o 24. martu 1999, kojim sam želela da podsetim na 17-godišnjicu bombardovanja Srbije od strane vojnog saveza najmoćnijih zemalja sveta, plus Turska, poginule borce u odbrani Srbije, nevine žrtve, hrabro držanje akademika Dejana Medakovića, predsednika SANU, i njegovu poruku građanima Srbije u rano jutro 25. marta, da u atmosferi uspostavljanja američke dominacije nad svetom, ne napuste one vrednosti koje su Srbe održale vekovima u zajednici evropskih naroda. Književne novine su bez objašnjenja odbile moj tekst.

Nisam bila toliko zapanjena ponašanjem Miće Cvijetića, glavnog i odgovornog urednika nekad slavnog glasila srpske književne organizacije što nije objavio moj tekst o NATO bombardovanju Srbije, već što sam nije napisao osvrt posvećen ovoj temi! To mu je bila urednička dužnost, kao što su to tradicionalno u svakom broju činili veliki srpski pisci koji su uređivali Književne novine. Bilo mi je zaista neshvatljivo da glodur Književnih novina, ako nije želeo da objavi moj tekst, ili sam nije znao da napiše osvrt o tragičnim i teškim ratnim danima1999. godine, zašto ni drugim umnim ljudima od pera nije otvorio strane za sećanje na taj veliki zločin novije istorije? Po oceni nekih članova UKS sa kojima sam razgovarala, Književne novine pod uredništvom Miće Cvijetića, nisu više ono što su bile – reprezentativni list književničke organizacije srpskih pisaca.

Za glavnog urednika Književnih novina, dakle, NATO zločin, nije se ni dogodio! Cvijetić je bez stida prešao preko činjenice da se oko 300 pisaca iz zemlje i sveta tokom 78 dana rata 1999. godine, lično ili pismom podrške, pridružilo svakodnevnom protestu srpskih pisaca u UKS pod nazivom „Beograd nije prag Vašingtona“.

Ovakav skandal nije zabeležen u stogodišnjoj istoriji postojanja UKS.

Verujući da uprava UKS ne odobrava sraman postupak Miće Cvijetića, obratila sam se sledećim pismom predsedniku UKS Radomiru Andriću:

„Kao član Udruženja književnika Srbije tekst „25. mart 1999“ napisala sam za Književne novine i poslala ga glavnom uredniku Mići Cvijetiću. Ovaj dugogodišnji novinar Radio Sarajeva tokom poslednjeg rata prešao je u Beograd, kao proveren bosansko-hercegovački kadar zaposlio se u „Borbi“, bio novinar u Radio Beogradu, a iz „Borbe“ je 2006. prešao na mesto glavnog urednika Književnih novina.

Beograd je, dakle, Miću Cvijetića prihvatio kao svog i omogućio mu elitni posao u kulturi i krov nad glavom. Tim više me je iznenadilo da kao urednik ovog nekad čuvenog glasila Udruženja književnika Srbije, nijedan tekst u dvobroju Književnih novina za mart- april 2016, Mićo Cvijetić nije posvetio temi tragičnih dana 1999. godine.

Da Vas podsetimo:  Svaka druga čistačica školuje decu na državnom fakultetu, a tek svaki četvrti političar

Ne znam da li ovakav gest prognanog Sarajlije može da se objasni njegovom nostalgijom za Sarajevom i stihom iz zbirke „Svet i kuća“: ,,Presit sam rđavoga društva i uzaludnih poslova.“

Ovaj pogled Miće Cvijetića na Beograd, dovoljno govori svakom pismenom građaninu Srbije o kakvom se pesniku ovde radi. Ne može se nepravedno upravljati ni državom, ni kućom, ni Književnim novinama. Dušu svakog pesnika bitno određuje ideja, koja bi onda ideja mogla da vodi Miću Cvijetića na saučesništvo u zločinu?

Prijavom na konkurs UKS, za glavnog urednika Književnih novina želela sam da otvorim pitanje u kom pravcu bi trebalo da se kreće UKS, kao najstarija organizacija srpskih pisaca: odbrane počinjenog NATO zločina u ime Novog svetskog poretka ili čuvanja tradicionalne duhovne vertikale, a ne lični sukob sa Mićom Cvijetićem. Da paradoks, međutim, bude veći, posle mog upozorenja predsedniku UKS na neshvatljiv zaokret u idejnoj orijentaciji Književnih novina, Komisija za izbor novog glavnog urednika lista, u sastavu: Dušan Stojković, predsednik, Selimir Radulović, član i Vojislav Vukotić, poznatiji kao advokat, nego pesnik, nagrađuje Miću Cvijetića za ćutanje o NATO agresiji izborom za novog glavnog urednika Književnih novina, na period od 4 godine, grubo kršeći sve etičke i zakonske norme srpske književničke organizacije.
Od mnogobrojnih pisaca srpske i svetske književnosti, Mićo Cvijetić je u prijavi na konkurs UKS naveo – samo sebe!

DA LI JE „W“ BOGUMILSKI ZNAK U FRANCUSKOJ 7?

Kao što su to znali antički pesnici i mudraci, književnost nije neutralan proces.

Platon, najveće ime evropske filozofske misli, izbacio je pesnike i umetnike iz svoje idealne države jer su često spremni da svoju imaginaciju prodaju za račun vere i interesa tuđih vladara. Sveti Avgustin je tvrdio da „pesnici po običaju lažu“. Balzak je opominjao javnost: „Nekada su sofisti, lažovi, govorili malom broju ljudi, danas im štampa omogućava da zavedu celu naciju.“ Književnici, dakle, imaju moć da menjaju javno mnjenje, a „kad se menja muzika u jednoj državi, menjaju se i osnovni temelji te države“.

I Epiharm je savetovao svakom Grku: „Ne zaboravi da budeš na oprezu.“

Duh čuvara društvenog reda i harmonije nikad ne sme da spava pred idejom zla koje zavodi u anarhiju i propast države.

Članovima Upravnog odbora UKS, međutim, ideja srpske državnosti, književnosti i kulture u novim okolnostima, očigledno više nije potrebna, pa samim tim ni ozbiljnija analiza Književnih novina u proteklom periodu.

Želeći da saznam čime je to Mićo Cvijetić impresionirao članove komisije UKS, da bi bio izabran da vodi Književne novine, morala sam najpre da zatražim odobrenje advokata Vojislava Vukotića za uvid u njegov idejni „ uređivački koncept“, jer sekretar UKS, Branislav Veljković (sekretar UKS i operativni urednik Književnih novina, bez diplome Pravnog fakulteta, koji je i svoju kćer zaposlio u Francuskoj, kao kuvaricu), to nije mogao da odobri bez Vukotićeve saglasnosti.

Na pitanje da li mogu da pogledam stare brojeve Književnih novina, Veljković mi je doslovno odgovorio da ih “potražim u Narodnoj biblioteci, jer su u redakciji razbacane po policama, država nije dala novac da se to uradi“. Država je, dakle, kriva za nebrigu Miće Cvijetića, da bi list bio dostupan piscima istraživačima.

PRIJAVA ZA UREDNIKA „KWIŽEVNIH NOVINA“

Da Vas podsetimo:  Atentat o kojem se nije učilo u školama

Dozvolite mi u tom smislu da se na osnovu biografije i uređivačkog koncepta Miće Cvijetića (Kušlat, 1944, Foča, Bosna i Hercegovina) malo osvrnem na život i delo književnog genija koga je uprava UKS uspela, kao bogomdanog urednika, silom da progura posle prvog oborenog konkursa.

Ceo život sam provela u beogradskom novinarstvu i znam da su i pisci i novinari najčešće samo pioni na političkoj sceni i podložni manipulaciji u nevidljivoj kontroli medija, kao i drugi građani.

Nekome je stalo da problem Francuske 7, nekadašnjeg buntovničkog gnezda srpskih književnika, reši tako što će problem odstraniti. Kako? Bilo mi je dovoljno da pogledam „prijavu za javni konkurs za glavnog i odgovornog urednika „Književnih novina“ Miće Cvijetića i da mi taj izbor postane savršeno jasan.

Mićo Cvijetić je već u prvoj rečenici koju je napisao pokazao svoj „simbol vere“- w.

Simbol sekte! Kao što se zna, pripadnici jedne sekte komuniciraju vizuelno, malim znacima ruku, lica, oblikom slova, bojom, simboličnim, alegorijskim govorom. Članovi grupe se tako međusobno prepoznaju sublimiranim porukama radikalnog raskida sa metafizičkom tradicijom većinske grupe.

Kome je to slovo w, jedino u prijavi izabranog urednika Književnih novina, upravo upućeno? Namerno biram prilog „upravo“, suprotno od „ukoso“, u kosom pravcu, kojim se kreće lovac u šahu.

Nekome ko je to razumeo.

Niko u beogradskim književnim krugovima nije obraćao pažnju na ćutljivog skribomana, begunca iz Sarajeva, a on se sad među srpskim piscima pojavljuje, simbolično, u ulozi nekog bogumilskog „starca“ koji naređuje i izvršava naredbe.

Da svojim očima nisam videla i pročitala prijavu Miće Cvijetića za glavnog urednika „Književnih novina“, ne bih znala šta čini srećnim Cvijetića iz Kušlata.

Delo se mora poznavati da bi se sudilo o njegovoj vrednosti.

Meni je bilo dovoljno to malo w da shvatim zašto Mićo Cvijetić nije objavio ni dva reda o zločinima nad Srbima.

„Srpski narod je pravi narod za bombardovanje“, sećam se da je tada izjavila Madlen Olbrajt.

„Ono što se može pokazati, ne može se reći“, objašnjava ideju znaka Vitgenštajn.

Lepota i neizrecivo zamenili su mesta u savremenoj komunikaciji, vizuelnoj, književnoj.

To je drevna čovekova priča o veri i opstanku.

MALO SRBIJA DAJE ZA PUTOVANjA NA ZAPAD, ALI POSTOJI POTPORA SA STRANE

Ćutljivi genije s maskom dalje se hvali svojim doktoratom (o Lužičkim Srbima), kao da ne znamo da u opštoj devalvaciji srpske kulture, doktorat nije dobio samo onaj ko nije hteo, znanjem lužičkosrpskog, „a služi se ruskim i još nekih slovenskih jezika“. Skandalozna je, međutim, drskost Miće Cvijetića, da ne polaže račune o tome kako je izgledalo njegovo uređivanje „Književnih novina“ u proteklih DESET GODINA, period u kome tiraž lista pada na najniže grane tokom više od sto godina postojanja.

Između oko 1.500 članova UKS, sarajevski književni Cvijetić najsposobniji je da uređuje nekad slavne novine srpske.
Dovoljno je da napiše: „Smatram da ispunjavam sve uslove da ovaj posao obavljam i u naredne četiri godine“, i da mu UKS odmah ispuni želju.

Zašto je Upravni odbor UKS bosanskog genija iz Kušlata, nekadašnjeg novinara Radio Sarajeva, Miću Cvijetića, izabrao da samo 14 godina vodi u propast „Književne novine“, kad je on mogao, kao Tito, da bude izabran za doživotnog glavnog urednika?

Da Vas podsetimo:  Skrivena jednostavnost postojanja: Ružina ulica

Vidi li UKS u ovoj odluci sopstvenu odgovornost?

Nije on bio slučajno predstavnik bosanskog komunističkog kadra u Nemačkoj.

Žalio se žestoko glodur Mićo u svojoj prijavi i na državu Srbiju što malo novca izdvaja za periodiku, kad je on, putujući po inostranstvu, uspeo da ostvari „zavidnu komunikaciju sa srpskim književnim delatnicima u Parizu“. Malo je putovao po svetu, te u prijavi za glavnog urednika Književnih novina udruženju predlaže nastavak saradnje sa drugim „delatnicima“ u više zapadnih zemalja, ali ih ne pominje po imenu. Ne znam sve finansijske pokazatelje lista, ali su prikazani troškovi za 2015. tri puta veći u odnosu na prodati tiraž.

Mogli bi se ,,srpski književni delatnici“, predlaže dalje bosanski Cvijetić u Francuskoj 7, tematski predstaviti u njegovoj novini „sa preduslovom da obezbede materijalnu potporu“.

Sad znamo u kom grmu leži zeka.

Koliko je tih „mrvica“ potpore ušlo u džep glavnog urednika Književnih novina, drugi članovi UKS mogu samo da naslute. Sve pojedinosti poslovanja Književnih novina nisu prikazane u usvojenom finansijskom izveštaju za 2015. godinu.

Da bi, kao njegov zemljak Ivo Andrić, mogao da se šeta po svetu i piše knjige kojima će, kako se priča, nagrade iz senke dodeljivati „Ćerač“, skriveni kontrolor UKS, pisac doktorata o Lužičkim Srbima i gomile knjiga, od kojih su, pojedine prevedene, kako ističe, na bugarski, rumunski i makedonski jezik, Mićo Cvijetić predlaže da redakcija Književnih novina, „zbog loše recepcije našeg glasila u javnosti“, primi i „stručnjaka za marketing“ pored nekoliko suvišnih ljudi. A žali se da posao glavnog urednika odista nije „slastan“ nego častan. Mesijanizam sa predumišljajem Miće Cvijetića me ne bi zanimao da nije opasan po srpsku književnost. Madlen Olbrajt ima razloga da bude zadovoljna. Posle turske, austrijske i nemačke okupacije, ne bi trebalo da se pretvaramo da na promeni srpske duhovne paradigme ne rade srpski pisci. Ma na kom kormilu neko bio u Srbiji, nema pravo da njenu tradiciju pušta niz vodu.

Najmanje oni koje je prihvatila kao svoje, bez znanja o tome da među njima postoji nevidljiva, snažnija veza od srpskog jezika. Gest. Znak. U mračnom vremenu sukoba religija i civilizacija, podeljenom na prijatelje i neprijatelje, na drugoj, suprotnoj strani od znaka w glodura iz Sarajeva, isplaženog jezika, pesnice sa kažiprstom na obrazu, ruku sklopljenih u šestar postoji to prezreno hrišćansko „JA“, „TI“, „ON“, spremno da sa istom žestinom brani duhovnu i književnu tradiciju srpskog naroda i sećanja na njegove žrtve , bilo da su pale zbog Sarajeva 1914, Beograda, 1941. ili Beograda 1999.

Kao pravi gospodin, tadašnji predsednik SANU, Dejan Medaković, rekao mi je tada poruku građanima Srbije “da se ne predaju strahu i ne napuste duhovni sistem vrednosti koji smo prihvatili od Svetog Save, da svako pokaže brigu za drugog, da veruje – dok postoji evropski čovek neće nestati veliki principi ljudskog duha koje je Evropa stvarala vekovima“.

Ona očigledno ne zanima ni Miću Cvijetića, ni članove Upravnog odbora UKS jer su jednoglasno izabrali književnog velikana iz Kušlata na čelo Književnih novina, prešavši na sistem vrednosti drugog kontinenta.

A bosanska akcija, „W znakom čistimo Srbiju“ može da se nastavi.

BEOGRAD, 22.7.2O16,

JELICA ROĆENOVIĆ

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime