Protekli vek obeležila je borba za nacionalno oslobođenje svih Srba, ugroženih u dva svetska rata od istih okupatora. U toj su se borbi kao aktivisti delom svojim naročito istakli dvojica srpskih naučnika, kao već svetski priznati „amerikanci“.
Za razliku od današnjih modernih iseljenika koji tako lako zaborave „stari kraj“, oni su osećali moralnu obavezu da porade na polzu roda svoga u času kada Austro-Ugarska objavi aneksiju BiH, kršeći tako međunarodne dogovore na štetu slovenskog stanovništva.
Kršenje međunarodnih dogovora na štetu Srba, obeležiće protekli vek kao početak primene dvostrukih standarda protestantske Evrope prema Slovenima pravoslavne vere, uz podršku Vatikana i verolomne sabraće u zlu vremenu sklonjene mu pod skute!
Iako daleko, u „novom svetu“ gde se samo dolar slavi kao merilo uspešnosti, oni pregoše da svojim ugledom i uticajem pomognu opravdani otpor zemljaka sve tri vere (kako je to nazvao Vuk Stefanović Karadžić) u „starom kraju“.
Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, austrijski državljani po rođenju ali Srbi svetosavci po osećanju, tokom oslobodilačkih balkanskih ratova pregoše da pomognu u okupljanju iseljeni ka u SAD i Kanadi. Okupljeni oko parohija SPC, iseljenici su sakupili sredstva i uputili u Srbiju značajnu medicinsku opremu i lekove. Većinom austro-ugarski podanici po rođenju, ali uzrasli na srpskim junačkim pesmama u svim srpskim zemljama, želeli su da pomognu oslobađa nje od viševekovnog osmanskog ropstva koje je još Karađorđe započeo a sile evropske uporno i zlonamerno otežavale, uporno sprečavajući i bratsku, nesebičnu pomoć Rusije!
Balkanski su ratovi tada ustalasali redove američkih Srba, a Veliki rat silno podgrejao nade da će najzad doneti oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja u jednu jedinstvenu srpsku državu. Niko tada od Srba u Americi nije ni sanjao o nekom ujedinjenju sa Hrvatima, iz prostog razloga što su Hrvati početkom ratnih sukoba otvoreno podržavali Austro-Ugarsku i Centralne sile, čak i u dalekoj Americi.
Njihov list „Zajedničar“, glasilo HBZ (Hrvatska bratska zajednica) veličao je tada hrvatske domobrane u carskoj vojsci a tokom XX. veka veličaće i Pavelićeve NDH domobrane i Tuđmanove „domoljubne“ domobrane u krvavom raspadu zajedničke države, u koju su i američki Srbi toliko mnogo života ugradili!
U predvečerje Velikog rata, prosečna starost srpskog emigranta bila je između 25-30 godina. To je bila jedna mlada i snažna emigracija, puna volje za borbu i poleta za pomoć braći u Srbiji. Već u julu 1914.godine, osniva se SNO (Srpska narodna odbrana) u Americi sa sedištem u Njujorku. Agilni predsednik centralnog odbora Mihajlo Pupin, uspeva da ubrzo osnuje 83 mesna odbora po svim glavnim gradovima a pomogne stvaranje i jačanje još oko 180 patriotski organizacija širom Amerike i Kanade, koje su pomagale centralni odbor u Njujorku.
Čim poče Veliki rat, SNO odbor u Njujorku započe tešku i dugotrajnu borbu sa administracijom u Kanadi koja kao britanski dominion odmah u logore zatvori sve državljane Centralnih sila, koji su zatečeni kao doseljenici. Tako je utamničen veći broj Srba a položaj im je otežavala otvorena hrvatska podrška neprijatelju, te se kanadski službenici nisu nimalo osvrtali na Srbe koji kao austro-ugarski državljani imaju iste pasoše. Pošto je vlast u Londonu pomagala aktivnost Jugoslovenskog odbora a Srbi jednodušno odbijali svaku saradnju sa njihovim delegatom, dodatno je komplikovan položaj tih logoraša. Požrtvovan rad i zalaganje sveštenika SPC koji su uživali nesebičnu podršku RPC u Americi i Kanadi, umnogome je pomoglo napore Mihajla Pupina da se ovi rodoljubi oslobode iz logora. Većina njih se po oslobađanju javlja u srpske dobrovoljce i nakon brojnih peripetija uspeva da stigne na Solunski front.
Početkom rata, Srbi su iz Amerike zbog njene neutralnosti morali ilegalno ulaziti u Kanadu i odatle brodovima ići u borbu za oslobođenje. Tokom Velikog rata, što ilegalno u početku što legalno nakon ulaska Amerike u rat, otišlo je preko 17 000 Srba u borbu za oslobođenje.
Kada je u januaru 1917.godine u Ameriku napokon stigla srpska državna delegacija sa Mihajlom Vesnićem i generalom Rašićem na čelu, njih su svuda rado dočekivali samo Srbi i tek poneki Hrvat-Dalmatinac. Iako je u Londonu već deklarativno zaživela „jugoslovenska ideja“ u Jugoslovenskom odboru, oni su nekako uspeli da sakupe oko 200 dobrovoljaca u celoj Americi, većinom Hrvata-Dalmatinaca. Ispraćeni su na Solunski front kao četa „Zrinski i Frankopan“ noseći hrvatsku trobojku kao svoju ratnu zastavu. Regent Aleksandar dozvoliće im iz političkih razloga da je i zadrže, iako su samo pukovi srpske vojske imali ratne zastave. Pokušao je tako da saveznicima pokaže toleranciju za lažne optužbe Jugoslovenskog odbora u Londonu o „velikosrpskom“ stavu prema njihovoj navodnoj ideji Jadranske legije, kao nekakve vojske od KuK ratnih zarobljenika u Rusiji i Italiji, rodom iz zemalja „trojednice“ (Dalmacija, Hrvatska, Slavonija)!
Saznavši za formiranje hrvatske čete „Zrinski i Frankopan“, grupa crnogorskih oficira i oko bataljon vojnika koji su se posle njihove kapitulacije samoinicijativno priključili srpskoj vojsci u povlačenju preko Albanije, iako su dotada bili u sastavu srpske vojske, pokušala je odmah da formira nekakvu „crnogorsku vojsku“! Ove zakulisne igre srpska vrhovna komanda energično je sprečila izolacijom i razoružavanjem pobunjenika. Kada im je francuski delegat, pukovnik, ponudio da stupe u francusku legiju stranaca, oni su to odmah prihvatili i tako je formirana četa francuskih legionara na Solunskom frontu. One koji su odbili ulazak u legiju, Francuzi su konfinirali na udaljeno ostrvo. U sastavu francuske jedinice legionari su upućeni na front protiv Bugara ali su tamo istakli „crnogorski krstaš-barjak“ izazivajući tako politički problem, te je srpska vrhovna komanda energično zatražila da se udalje sa fronta. Francuska komanda bila je stoga prisiljena da ove „đetiće – legionare“ evakuiše čak na Korziku, u sastav tamošnje legionarske jedinice.
Uspešna akcija slanja srpskih dobrovoljaca na Solunski front, gde je čak i Vardarska divizija promenila ime u Jugoslovensku, samo da se ugodi nezadovoljnicima sa Temze nakon propasti carske Rusije koju potresa „spontana“ revolucija, ipak nije prekinuta do samog kraja Velikog rata.
Kao svetao primer visoke patriotske svesti, desetorica rođene braće Vajagići iz okoline Petrovca (banjalučka regija R Srpske) odlaze na Solunski front, gde su raspoređeni u sastav 7. pešadijskog puka Dunavske divizije.
Iako je to „beogradski“ puk srpske vojske, braća Vajagići koji su ga i oslobađali nemaju danas svoju ulicu u Beogradu, dok razni „feldvebelovi dedinjski uzurpatori“ imaju čak i bulevare, a potomci su im danas uglavnom perjanice NVO „berlinske Srbije“, samo da ne bude srpska!
U dve zajedničke države koje su stvarali i oslobađali Srbi, mnogo će se lagati o dobrovoljcima našeg „troplemenog jednoimenog naroda“ prvi, i „svih naših naroda i narodnosti“, drugi put! Pored akcije okupljanja dobrovoljaca, vodiće uspešno Pupin i Tesla i akciju sakupljanja materijalne pomoći i ukupno će sakupiti preko 554 000$, sumu koja je u ono vreme značila veoma mnogo. Preko srpskog Crvenog krsta uputiće je za ranjenike i ratnu siročad u Srbiji.
Od 1915.godine, pokrenuta je akcija za pomoć srpskim ratnim zarobljenicima u Austro-Ugarskoj i Nemačkoj jer Bugarska uopšte nije dozvolila bilo kakvu humanitarnu akciju, za pomoć zarobljenim srpskim vojnicima.
Svetla uloga Mihajla Pupina i Nikole Tesle kao srpskih patriota biće planski potisnuta i zlonamerno zaboravljena posle stvaranja zajedničke države, a lagaće se o nekakvom Bogdanu Radici, čelniku HBZ koji je ceo Veliki rat namerno sabotirao srpske akcije.
Američko udruženje HBZ dalo je otvorenu podršku nastanku fašističke NDH i ponovo ometalo patriotski angažman Nikole Tesle u novom srpskom stradanju i zatiranju u Drugom svetskom ratu, koje Pupin na sreću svoju nije živ dočekao.
Posle 1945.godine, Radicu će Josip Broz -Tito prihvatiti kao predstavnika „iseljene Hrvatske“ ali će strogo zabraniti svako pominjanje patriotske uloge Pupina i Tesle.
Naročito Teslinu izrazitu podršku antifašističkoj borbi JVuO pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, kao prvog gerilca porobljene Evrope. Tesla je kao počasni predsednik Srpskog narodnog saveza na proslavi 4. jula 1942.godine u Detroitu, javno pozvao sve Jugoslovene da nesebično pomognu antifašističku borbu JVuO u okupiranoj Otadžbini.
Vreme je da srpski istoričari najzad rasvetle patriotski rad SNO u Americi i Kanadi, tokom dva svetska rata, i skinu ljagu sa časnog imena, koju su razni izrodi tokom postojanja dve zajedničke države, tako obilato udvorički bacali.
Dobar deo njih bili su potomci francuskih „legionara-đetića“ ali i ideoloških preteča „drugosrbijanaca“ koji se danas deklarišu kao „atlantisti“, gorljivi zagovornici drugog istorijskog NE iz Beograda, makar i da potpuno nestane Srba!
Vreme „bravarove“ diktature u zajedničkoj državi i otežavanje rada SNO u Americi učinilo je da potomci srpskih iseljenika danas budu potpuno skrajnuti od svoje matične države i svedeni na nekakvu alternativnu grupu, koja pomaže ekonomsko preživljavanje svojih rođaka u privredno razorenoj Srbiji posle zločinačke akcije NATO-a nazvane „milosrdni anđeo“, o kojoj su u hrvatskom „Zajedničaru“ pisani samo pohvalni tekstovi!
Vitali Žučni
fsksrb.ru
