autor:Vladimir Umeljić
Bošnjački sudovi su očigledno ostali zaglavljeni u vremenu Alije Izetbegovića, tu ima i nostalgije i letargije, ali i opasno provokativnih ratnih talambasa, kao i želje da se patološka mržnja prema svemu srpskom konačno finalizuje njihovom anihilizacijom.
I – oni imaju jedan veliki uzor, to je onaj nesrećni Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY), kojim je Zapad upečatljivo pokazao da se pravo može tretirati kao žvakaća guma.
Stoga je njegov bilans (stanje do septembra 2011.), o čuda:
‒ 69 Srba je osuđeno (u dva slučaja je tužba bila povučena),
‒ 14 Hrvata (7 je prilikom suđenja oslobođeno optužbi ili je tužba bila povučena),
‒ 5 bosanskih muslimana (3 su bili oslobođeni optužbi ili je tužba bila povučena),
‒ 2 kosovsko-metohijskaa Albanca (8 oslobođeni optužbi) a slučajevi OVK-komandira Haradinaja, Balaja i Brahimaja su doživeli reprizu u julu 2010, da bi svi 29. novembra 2012. bili oslobođeni.
Hajka na Milorada Dodika ukazuje na čudnu činjenicu, da bošnjački sudovi revnosno žvaću već odavno ižvakanu žvakaću gumu, bez ikakvog ukusa (i iole razumne svrhe) a sinularni miris mržnje zaista nije dovoljan da se ta smesa mota po ustima i lepi za nepce.
Zašto „zaglavljeni u vremenu Alije Izetbegovića“? Nekoliko činjenica za podsećanje:1
Alija Izetbegović je bio član organizacije „Mladi muslimani“, koja je u vreme Drugog svetskog rata sledila jerusalimskom muftiji Aminu el Huseiniju, zdušno sledila Adolfu Hitleru i u još većoj meri klerofašističkom režimu Ante Pavelića.
Po završetku rata bila je i dalje aktivna u ilegali. Godine 1949. dolazi do otvorene pobune, koja je brzo ugušena. U to vreme Alija Izetbegović izdržava jednu trogodišnju zatvorsku kaznu, na koju je bio 1946. osuđen, kao osnivač i urednik islamističkog časopisa „Mudžahedin“ a neposredni povod je bilo objavljivanje pesme: „Svi u džihad!“.
Potom je 1970. objavio svoju „Islamsku deklaraciju“, u kojoj pored ostalog eksplicitno stoji: „Islam i ne-islamski sistemi nisu kompatibilni (…) Ne može da bude mira i koegzistencije izmežu muslimanske vere i ne-islamskih društava i političkih institucija (…) Islam jasno isključuje pravo i mogućnost aktivnosti bilo kojih stranih ideologija u sopstvenom prostoru“.
Isti način razmišljanja se manifestuje i u vreme gražanskih ratova pri raspadu druge Jugoslavije na kraju 20. veka. Nekoliko citata tadašnjih bosansko-muslimanskih izvora:
„Približava se dan kada će doći do najavljenog proglašenja islamske republike Bosne i Hercegovine. Taj datum za koji kuca srce svakog bosansko-hercegovačkog i muslimana Sandžaka je, kako je već odavno poznato, 31. decembar ove godine. Kako su neke naznake pokazale, moglo bi doći do protivljenja bh. Srba ovom povjesnom događaju. S tim u svezi poduzete su neke mjere koje bi se primjenile ukoliko srpsko pučanstvo Bosne i Hercegovine ne bude suglasno sa ovom idejom.
Svaki pojedinac Srbin mora biti svjestan odgovornosti cjelokupnog naroda za njegove nekontrolirane postupke: Kazne za učinjena zlodjela bit će kolektivne – za jednu srušenu muslimansku kuću bit će srušeno deset srpskih – za jednog mrtvog Muslimana bit će likvidirano 100 Srba; za jednog ranjenog Muslimana (ovisno o težini rane), 10-50 Srba (…)
Srbi su ravnopravni sa muslimanima ukoliko dobrovoljno pređu na prededovsku vjeru Islam – niko nikada nema pravo povlačiti njihovo prethodno stanje življenja, jer nisu oni krivi što su Srbi, ni jedna generacija ne može odgovarati za postupak prethodne ili nekih drugih koje su joj prethodile (…)
Dobar Srbin je živ i poslušan Srbin ili mrtav neposlušan Srbin.“2
„Sve ih treba poklati – i Srbe i Hrvate, a za svakog muslimana treba zaklati tri Srbina.”3
„U Ugljeviku je 500 srpske siročadi. Hvala Alahu! Armija BiH je poslala u pakao 50.000 četnika. Alah je moćan! Srpske majke će ubuduće, kao što bi rekao Ibrašim, rađati grumenje leda umjesto dece. Alah je veliki!”4
Tja, ovde je zaista svaki komentar izlišan, no današnji bošnjački sudovi previđaju da je vreme kako Alije Izetbegovića, tako i ICTY prošlo, mada su njegove posledice do današnjeg dana virulentne, mada isključivo u odnosu na Srbe.
No dotični sudovi se grdno varaju kada polaze od toga da jedan patuljak, mnogo manji od Davida, može da se vine do veličine jednog Golijata, samo ako žustro i kontinuirano žvaće jednu odavno ižvakanu žvakaću gumu. Tako da se može poći od toga, da bi i dotične sudije isuviše rado povikale: „Dodika u Hag!“.
Podsetimo se, samo kratko, originalne „žvakaće gume“ ICTY.
Jedna kratka uvodna primedba – neporecivo je, da je već osnivanje tog suda bilo od samog početka osporavano, jer je njegovu pravnu osnovu trebalo da predstavlja § 41 Povelje UN, koji kaže da Savet bezbednosti ima pravo da utemeljuje pomoćne gremijume.
Ruski ekspert za međunarodno pravo Aleksandar Mezjajev je npr. ukazao na činjenicu da dotična odredba ne može da nađe primenu u konkretnom slučaju, jer jedna sudska ustanova ne može da predstavlja pomoćni gremijum a Savet bezbednosti uz to ne poseduje nikakva sudska ovlašćenja.5
Pogledajmo samo jedan primer njegovog delanja – zašto je ratni komandant bosansko-muslimanskih snaga iz Srebrenice, Naser Orić, od strane tog istog tribunala bio oslobođen svake krivične odgovornosti?
Njegove oružane snage (iz srebreničke „demilitarizovane UN-zone“), naime, dokazano su pre onog ratnog zločina, koji je ICTY proglasio „srpskim genocidom“, uništile oko pedesetak (tj. mnogo više, ako se svako nastanjeno mesto, zaseok, itd. posmatra kao zasebna celina6) srpskih sela u okolini Srebrenice i ubile preko 2.500, po nekim izvorima oko 3.300 Srba (muškaraca, starih ljudi, žena i dece, što i po UN-Rezoluciji uključuje kvalifikaciju genocida, znači pokušaj uništenja čitave grupe žrtava).
Po redefiniciji međunarodno-pravnog pojma zločina genocida od strane ICTY, dakle, rukovodstvo bosanskih muslimana, a potom i izvršioci masovnih ubistava srpskih civila, Naser Orić i njegovi vojnici bi morali da odgovaraju pred Haškim tribunalom za najmanje oko pedesetak genocida samo u okolini Srebrenice (što se nikada nije desilo, niti u smislu optužbi niti, razume se, u smislu presuda).
Jer i to su sve bili „delovi grupe (sad srpskih) žrtava“, svi (sada Srbi) su bili „locirani na malom prostoru“, svuda je bila prisutna i sprovedena „namera da se uništi delimična (sada srpska) grupa“, a sve to „bez obzira na manji broj žrtava“.
I – teško da su te činjenice nepoznate Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviji, političarima ili pak javnosti Zapada. Ovde samo dva javljanja zapadnih medija:
Jedan američki novinar je npr. posetio Orića početkom 1994. u Srebrenici i intervjusao ga:
„Ratni trofeji Nasera Orića ne krase zidove njegovog udobnog stana, oni su ovekovečeni na jednoj video-kaseti, na kojoj se vide spaljene srpske kuće, obezglavljeni leševi rasporenih stomaka.
Orić komentariše, zavaljen u meku sofu: „Te noći nismo mogli da upotrebljavamo vatreno oružje“. Muslimanski zapovednik Orić je sigurno najokoreliji čovek u ovom gradu, koji je od strane Saveta bezbednosti UN proglašen „zaštićenom i demilitarizovanom zonom.“7
Primedba: Holandska UN-jedinica iz Srebrenice je potvrdila da su Orićeve snage u jačini od oko 4.800 ljudi njima 1993. predale samo „oko 300 komada, najvećim delom zastarelog tj. neispravnog oružja“,8 tako da se oznaka „demilitarizovana“ zona teško može smatrati primerenom.
Njena forsirana upotreba u medijima Zapada (i u ICTY) sugeriše doduše jedno bespomoćno stanište samo civilnog stanovništva – bez vojnika i oružja – ali činjenično stanje je vrlo očigledno bilo drugačije, tako da se insistiranje na tom nazivu može prepoznati kao psihagoško širenje interesno redefinisane stvarnosti (teorija definicionizma).
Jedan kanadski novinar je Orića posetio u januaru 1994. isto tako u Srebrenici i takođe dobio priliku da se upozna sa dotičnim „ratnim trofejima“:
„Goruće kuće, svuda leševi, odsečene glave, ljudi koji beže. Orić se sve vreme smejuljio i divio svome „delu“. Kada su se u sledećoj sceni pojavili raskomadani leševi, Orić je razliku objasnio rečenicom: „Ove smo ispalili na mesec.“ a kada se potom pojavilo jedno mesto bez žive duše, on je požurio da izjavi: „Samo ovde smo pobili 114 Srba“.9
To mesto je selo Kravice a dotični masakar su Orićeve trupe izvršile na pravoslavni Božić, 7. januara 1993. U proleće 1993. predala je Jugoslovenska komisija za ratne zločine Savetu bezbednosti UN listu sa oko 1.300 imena (samo za godinu dana, od aprila 1992. do aprila 1993.) od strane njegove 28. bosansko-muslimanske divizije ubijenih Srba iz 192 uništenih naselja oko Srebrenice.
Dotični memorandum je, što ima još veću težinu od medijskih javljanja, prihvaćen i uvršten u zvanične dokumente UN – kako to da ICTY, kao oficijelni UN-tribunal, ignoriše sopstvene zvanične dokumente?
Jer Haški tribunal je podigao optužnicu protiv Orića 2003. samo „zbog mučenja i ubistva 7 (sedam) Srba, počinjenih od strane njegovih potčinjenih“, držao ga dve godine u istražnom zatvoru, potom osudio na dve godine zatvora i odmah pustio na slobodu.
Potom je i ta presuda 2008. od strane Žalbenog veća ICTY poništena „jer nije dokazano njegovo učešće u ratnim zločinima“ i bosansko-muslimanski Orić, kao i hrvatski Gotovina i Markač odnosno kosovsko-albanski Haradinaj, znači važi – za razliku od listom osuđenih srpskih optuženika – kao nevin, potpuno je rehabilitovan.10
Profesor političkih nauka na univerzitetu u Beču dr Walter Manoschek komentariše: „Ova skandalozna presuda baca svetlo na politički tendencioznu stranu ICTY i uopšte nije neophodno biti prijateljski raspoložen prema Srbima, da bi se presuda označila kao skandal (…)
Pored blage presude upada u oči da je već optužnica, koja je zanemarila Orićeve očigledne teške zločine pre jula 1995, trebalo da spreči sagledavanje njihove povezanosti sa događanjima posle zauzimanja grada od strane bosansko-srpske vojske (…)
Da sistematski pokolj srpskog civilnog stanovništva od strane Orićevih trupa u okolini Srebrenice od strane ICTY nije bio kvalifikovan kao „Zločin protiv čovečnosti“, govori dakle za političku agendu ovog tribunala.
Time je naime postalo moguće da se masakar bosansko-srpske vojske u julu 1995. liši konteksta, da se Srebrenica instrumentalizuje u smislu „srpskog zla“ a bosansko-muslimanska strana predstavi kao „jedina žrtva“.
Rehabilitacija Nasera Orića od strane ICTY predstavlja još jedan vrhunac ovog ciničnog poigravanja sa žalosnom, krvavom i kompleksnom istorijom raspada bivše Jugoslavije.
Opravdana je bojazan, da će i proces protiv Karadžića isto tako odgovarati političkim tendencijama ICTY.“11
Može se, dakle, poći od toga, da bi i dotične, današnje bošnjačke sudije isuviše rado povikale: „Dodika u Hag!“. No mislim da je mnogo razložnije, humanije i primerenije jasno i glasno izreći:
„Drži se, Mile, ničija nije gorela do zore, niti sveća, niti žvakaća guma.“
1 Ovi i sledstveni podaci potiču iz krivične prijave protiv Alije Izetbegovića povodom dva masakra nad civilima u Sarajevu za vreme građanskog rata pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije, Markale i Ul. Vase Miskina, upućene Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (ICTY) od strane „Srpsko-nemačkog komiteta za pravdu, dostojanstvo i poštovanje Međunarodnog humanitarnog prava“ (rukovodilac Angelina Marković, članovi prof. dr dr Ferenc Majoroš, dr Vera Bojić i dr Vladimir Umeljić) i Fonda istine o Srbima (Predrag R. Dragić Kijuk i Slobodan Jarčević). Tadašnji Glavni tužilac ICTY, Ričard Goldston, odgovorio je „da se zahvaljuje i da će prijava odmah biti prosleđena stručnjacima za tu vrstu zločina“. Od toga, naravno, nije bilo ništa.
2 „Šta sa Srbima u islamskoj republici Bosni i Hercegovini?“, Nedeljnik VOX, Sarajevo, decembar 1990.
3 Radio „Hayat”, Sarajevo, februar 1994.
4 „Ljiljan”, Sarajevo, februar 1994.
5 http://de.sputniknews.com/german.ruvr.ru/2013_05_25/Haager-Tribunal-Zwanzig-Jahre-Arbeit/
6 To su bila naselja (zaseoci i sela) Čumavići, Blječeva, Gniona, Studenac, Vigor, Osredak, Sarači, Kovačice, Jeremići, Petrovići, Orahovica, Borovac, Bojna, Rajne, Vitlovac, Soloćuša, Ćićevac, Gostilj, Kiprovo, Pribojevići, Jasenova, Bukova Glava, Pribićevac, Vukosavljević, Mala Turija, Turija, Gajić, Brežani, Primalac, Knezovi, Lubnica, Markovići, Radoševići, Karno, Međe, Radačevići, Mede, Crni vrh, Postolje, Podrto, Grubanovići, Dolovi, Oparci, Darošnica, Radonići, Crkvine, Račići, Dučići, Dvorišta, Ratkovići, Magudovići, Brađevina, Ruljevići, Vraneševići, Kaludra, Polimci, Jasikovača, Lipenovići, Dolovi, Gornji Martinci, Donji Martinci, Krnjići, Zečići, Zalazje, Ažlica, Špat, Zagoni, Magašići, Hranča, Obarak, Grujčići, Zavigani, Mlečva, Seona, Pribojevići, Blažijevići, Mošići, Klekovići, Božići, G. Kostolomci, Kolari, Krstača, Stublovi, Đurići, Toplice, Laščići, Jagodnja, Tuk, G. Rijeka, Jarčenovići, Podselo, Fakovići, G. Fakovići, Divovići, Radijevići, Boljevići, Kutijaši, Topl. Oparci, Tegare, Ogrlica, Gaj, Živkovići, Žgunja, Sikirići, S. Loznica, Kunjarac, Bjelovac, Neškovići, Koštanovice, Sase, Donje Sase, Ježestica, Lazarići, Šiljkovići, Marići, Kravica, Dolijani, D. Bačići, G. Bačići, D. Brana, G. Brana, Banjevići, Begići, Ođenovići, Anđići, Čolakovići, Popovići, Opravdići, Mandići, Radeljevac, Bradići, Jaketići, Drmnik, Kušići, Dvizovići, Savići, Malta, Rosulje, Ćosići, Visočnik, Pavkovići, Stajčići, Pribidoli, Arapovići, Andrići, Obadi, Podravanje, Jezero, Metaljka, Vandžići, Sikirići. Preuzeto sa: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, www.facebook.com, 20. VI 2014.
7 John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.
8 Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.
9 Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.
10 WorldPress.com, Bosnien/Memoiren/Naser Oric/Srebrenica, 3. VII 2013.
11 Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.
