Ne da(vi)mo Juru…

0
633

2016-06-01_054643Za vreme dok mi, kao sav normalan svet, igramo „mice“ i „ne ljuti se čoveče“, naravno na kulturan način i bez buke, on piše li piše.

Šta piše mamicu mu žutu, mislimo se, ali se pravimo ludi.

Napravimo pauzu za doručak od devet do pola dvanaest, on i dalje piše.

Izede nes znatiželja da saznamo šta on ima toliko da trukuje dok mi pošteno radimo.

Ne da nam đavo mira pa nađemo prevodioca. Kad tamo, a on se obraća upravo nama:

– „Drage i poštovane kolege – kaže – ja se apsolutno solidarišem sa vašim štrajkom, ali, pošto nisam član vašeg sindikata, u njemu, nažalost, ne mogu da učestvujem.“

Baš tako. Od reči do reči.

„Koji, bre, crni štrajk?! – čudimo se u sebi. Pa zna li on da je kod nas štrajk zakonom zabranjen? Nije ovo, bre, truli kapitalizam gde radni čovek nema nikakav značaj. Ko je još toliki ludak da štrajkuje i da traži osmočasovno radno vreme, kad i ovo što nam je na raspolaganju. jedva stignemo da potrošimo. Nismo mi potrošačko društvo. Oni jesu i tako im i treba.“

„Primetili smo takođe da se čovek, uvek kada se vrati iz javnih prostorija za nužnu upotrebu koje smo mi zvali – klonja, drži jednom rukom za stomak, a drugom za nos. Treću bi stavio otpozadi, ali nema tri ruke iako dolazi iz kapitalizma. Nešto ga je, očigledno, mučilo. Da li što su sve sijalice pregorele ili pokradene, ili što nema vode da potera radni učinak, ili ga muči što ne razume ono što je krupnim crvenim slovima ispisano po zidovima. U svakom slučaju, vidimo da čovek pati. Zato opet pozovemo prevodioca koji mu objasni da ono ’ko … van rupe itd‘ nema zadnju misao i da ne bi trebalo ičega da se plaši pa mu treća ruka zaštitnica i nije potrebna. Smirio se i kad je shvatio da se natpis ’što si veće g…, teže te je zgaziti‘ ne odnosi na goste iz inostranstva, nego na direktora.“

Da Vas podsetimo:  Tema koju bi Hag najradije zataškao – sastanak Karemansa i Mladića u hotelu Fontana 11. jula 1995.

„Vratio se s mirom u svoju zemlju ne sačekavši da se sopstvenim očima uveri kako smo direktora, bez obzira šta je pisalo po zidovima javnih ustanova, ipak zgazili čim smo i mi uveli kapitalizam.“

Onda se, nakon izvesnog vremena – nastavlja pisanije moj prijatelj – Korejac pojavio kao strateški partner. Sada već malo podgojen, bez ikakvog straha u očima koje je nekada krio iza debelih stakala čudnih naočara. Odlučan u naredbodavnoj pozi. Nove naočari, čiji su okviri bili skuplji od naše tromesečne plate, delovale su opominjuće i pomalo zlokobno. Okviri su nas podsećali da bi bili skuplji i od naših deset plata, taman da su i besplatni, jer su i naše plate bile besplatne.

Došao je, rekli su nam, da uloži sopstveni kapital. Namera mu je da podigne novi proizvodni pogon pa juri radnu snagu. Odmah smo ga prozvali Jura. On se na to nije obazirao nego je svakog kandidata odmeravao od glave do pete stalno se raspitujući za učestalost pauza za obavljanje fizioloških potreba. Posle će nam biti jasno zašto ga je to interesovalo. Ali, već je bilo kasno. Ušli smo u kapitalizam.

Uložio je Jura poprilične pare da otkupi sve table za igranje „mice“ i „ne ljuti se čoveče“. Mislili smo da su mu to proizvodna sredstva za otvaranje igraonica u njihovim pogonima širom Koreje kako bi i njihova radnička klasa mogla kulturno da se uzdiže i u isto vreme upražnjava društveno koristan rad. Ali, đavola, on ih otkupi i sve zapali. Pred našim očima. Kao Hrvati ćirilične knjige. Nismo mogli da verujemo.

Zatim Jura otpoče sa izgradnjom pogona. Prva faza izgradnje podrazumevala je sasvim novu koncepciju zajedničkog nužnika. Ni nalik onima gde se čekalo na red pocupkujući. Nema ni onog famoznog prekidača za svetlo koji odmah, onako u žurbi, lupiš svom snagom vrednom radničkom rukom, a iznutra čuješ „pali, idiote, nemoj da ti izađem ovako razgaćen pa ćeš da vidiš svoga boga“ – što na srpskom znači „zauzeto“.

Da Vas podsetimo:  Rupa pored bandere – svedok bahatosti radnika Elektrodistribucije!

jura-fabrika-mobingNa vratima sofisticiranog kabineta, tipičnog za zemlje sa kapitalističkim društvenim uređenjem, lepo piše na više jezika: „zauzeto“. Posle izvesnog vremena pojavi se novo obaveštenje sa natpisom: „zauzeto, molimo strpite se“. Odmah zatim: „zauzeto, dođite sutra“. Na kraju, crvenim svetlećim slovima blješti obaveštenje: „prekoračenje zauzetosti, koristite pelene iz seta obavezne opreme za higijensko-tehničku zaštitu“.

Situacija je svakim danom postajala sve alarmantnija.

Kada smo se, zbog pelena i opštih uslova rada, naročito u domenu u kome smo oduvek bili najproduktivniji, požalili Kancelariji za zaštitu građana, odgovoreno nam je da se moramo strpeti jer je kod nas kapitalizam u povoju, takoreći u pelenama. A i nismo „el-dži-bi-ti“ populacija da nam je zaštita neophodna.

Sud u Strazburu nas je uputio na češki slučaj. Česi su nam dobronamerno objasnili da je kod njih nekada bilo dobro, a da je sada mnogo bolje. A bilo bi još bolje kada bi opet bilo dobro.

To smo protumačili kao preporuku za javne proteste. Okupili smo se i izašli pred higijenske kabinete sa transparentima (doduše sitno ispisanim): „Ne da(vi)mo socijalizam“! „Vratite nam naše nužnike i naše table za društvene i druge igre“! „Hoćemo…“

Nažalost, već je bilo kasno. Nismo stigli na vreme.

A svima je znano šta se desi onima koji do nužnika ne stignu na vreme.

Dragoslav Pakić

stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime