Diplomatski skandal i „svađa“ albanskog premijera Edija Rame i premijera Srbije Aleksandra Vučića, o čemu srpski mediji bruje danima, u nekim zemljama je skoro neprimećeno. Od dva najtiražnija švedska lista „Expressen“ i „Aftonbladet“ samo je ovaj drugi prokomentarisao u desetak redova Raminu posetu Beogradu. Za razliku od nezainteresovanosti o „svađi“ 10. novembra i šta su rekli Rama a šta Vučić, o uzrocima prekinute utakmice 15. oktobra koja se u Beogradu igrala između Albanije i Srbije, bilo je dosta izveštavanja i komentara. Ali kakvih? Neutralnih i realnih? Ne budimo naivni…
Nikola Janić je tih dana oktobra meseca imao više razgovora i prepiski sa urednicima švedskih medija. Portal www.koreni.rs objavljuje samo jedno od njegovih pisama, ono za koje je znao da ga mediji neće objaviti, ako ne pristane na korekciju koju su mu predložili urednici. Nije pristao. U jednom od sledećih razgovora objasniće našim čitaocima zašto, jer uvek je bolje „bar nešto“, nego ništa. Ali i ovo jedno njegovo pismo, od pre mesec dana, objašnjava dosta od toga šta se dešavalo i pre i posle i, kako Janić kaže, što će ostati nepromenjeno sve dok odgovorni u Srbiji, prvenstveno Vučić i predsednik Nikolić, ne shvate i ne prihvate da medije zapadnih zemalja ne interesuje šta govori Vučić, bez obzira da li, i koliko to bilo važno za Srbiju.
Prevod pisma u celini:
Ne počinjite opet…
Petnaestog oktobra u Beogradu, glavnom gradu Srbije, prekinuta je fudbalska utakmica između Albanije i Srbije. Većina švedskih medija ovaj incident je opisala skoro u detalj istovetnim formulacijama, kao naprimer opis koji citiram:
”Pet minuta pre kraja prvog poluvremena na stadion je doleteo dron koji je nosio albansku zastavu. Jedan od srpskih igrača dohvatio je zastavu, što su albanski igrači pokušali da spreče, posle čega je izbio nered i na terenu i na tribinama”.
Jedan srpski igrač je dohvatio ono što je dron spuštao na stadion, a što nije bila zastava Albanije. Učinio je to da bi utakmica mogla da se nastavi, dok su albanski igrači, koji su znali da to nije časno obeležje njihove zemlje, preteći poleteli na srpskog reprezentativca, da ga u tome spreče. Etrit Beriša, golman albanske reprezentacije, koji je ranije igrao za švedski klub Kalmar, objasnio je u medijima da je to bila obaveza, njegova i ostalih albanskih igrača,”da odbrane nacionalni simbol njihove države Albanije…”.
Šta je to što su Beriša i ostali igrači albanskog nacionalnog tima branili? Parče crnog platna na kome je krvavo crvenom bojom naslikana Albanija koja se prostire preko teritorija drugih država: Grčke, Makedonije, Crne Gore, Srbije… Reakciju Srba u Švedskoj mediji nisu objavili, mada su Albanci u glavnom gradu Srbije stavili svima do znanja da oni smatraju svojom teritorijom delove zemalja sa kojima se Albanija graniči.
Nikoga nije interesovala realnost da bi takva Albanija mogla da se ostvari samo ako bi došlo do novog i krvavog rata na Balkanu, uz pomoć Nato alijanse koja bi, bez saglasnosti Ujedinjenih nacija ponovo bombardovala jednu evropsku zemlju. Ali ovog puta zbog potrebe stvaranja takve velike Albanije, ne bi bombardovali samo malu Srbiju, već još nekoliko zemalja. Umesto da čitaocima objasne događaj u Beogradu, švedski mediji pišu kako su albanski reprezentativci u Tirani dočekani kao heroji i da im je albanski premijer Edi Rama napisao:
”Hvala za radost i ponos koji ste nam omogućili”.
Događaj sa dronom bi, da je u Beogradu zaista bila pokazana zastava države Albanije, mogao da se prihvati kao dosetljiva i duhovita podrška albanskoj reprezentaciji i složili bi se sa Berišom da treba braniti nacionalni simbol zemlje, ukoliko bi on bio vređan ili napadnut… U tom slučaju ne bi niko imao ništa protiv lično napisanih reči premijera Rame o ”radosti i ponosu”. Ali razlog za radost u Tirani nije bio što su njihovi momci pobedili u fudbalu, ili što su branili zastavu njihove zemlje, već zato što su pokazali da je nacionalni interes države Albanije da prisvoje delove teritorija susednih zemalja!
Da li je neko od švedskih novinara pomislio kako bi reagovali Šveđani, da je u Štokholmu igrala Danska protiv Švedske i da je umesto zastave Danske, na stadionu glavnog grada razvijeno parče platna na kome je Skone (deo južne Švedske) prikazano kao deo Danske? Ali u pitanju je Srbija i švedski mediji nisu smatrali da je od javnog interesa ni da pišu, niti da pokažu slike okupljanja Albanaca u Švedskoj, posle dešavanja na meču u Beogradu. Možda zato što su se na centralnom trgu u Malmeu vijorile albanske zastave i razvijeni veliki plakati sa ispisanim uvredljivim i vulgarnim porukama Srbima i Srbiji. To medijsko ćutanje opisuje novinarsku etiku i norme koje urednicima ”daju” pravo na pristrasno i po nečijoj potrebi usmereno informisanje. Korespondent švedske televizije za istočnu Evropu je znala da ono što je spušteno na stadion u Beogradu nije bila zastava Albanije, ali je i pored toga napisala:
”Postoje među Srbima neki koji hoće da predstave sliku kao da bi Albanci hteli da anektiraju albanska područja, Kosovo, kao i delove Crne Gore, Makedonije i Srbije”.
Zar ne podseća oktobar 2014. na one godine u kojima je započeo raspad bivše Jugoslavije? Ima dosta dokaza o tadašnjem neodgovornom, planiranom i pristrasnom informisanju. Kao što je slučaj sa video kasetom borbi u Hrvatskoj, reportaža koja je trebalo da se emituje u udarnim večernji vestima na TV u Štokholmu, gde je pored video kasete, ostavljene prevodiocu, bila i kratka instrukcija uredniku sa porukom:
”Uradi tako da bude povoljno za Hrvate”
Ili reportaža o hrvatskom logoru, u kome su zatvorenici bili Srbi, i snimak svedoka koji detaljno govori o tome kako je jedan od zatvorenika udaran bejzbol palicom po celom telu. Svedok objašnjava da je tortura trajala dugo i da je posle zadnjeg udarca u potiljak čovek pao pred njegove noge i ”tu umro”. Za sve vreme svedočenja, o torturi i umiranju, na traci gde bi trebalo da ide preveden tekst svedočenja onoga šta je svedok izgovorio, sve vreme su stajale samo tri reči: ”Tukli su ga.”
Zbog takvih i sličnih instrukcija, koje su u to vreme bile ”normalne” po novinskim i TV redakcijama širom sveta, mnogo je ljudi koji su patili dugo, ili čak i izgubili živote. Nadam se da nešto slično nije opet u pripremi. Ovakvo informisanje, kakvo je bilo o prekinutoj utakmici Srbija – Albanija, znak je za uzbunu koji ne bi smeo da se ignoriše. Sve što se danas prećuti, što se po nečijoj potrebi predstavi neistinito, malo, beznačajno i ”nedužno”, sutra može da izraste u nešto destruktivno veliko i teško kontrolisano.
Nemojte da počinjete opet, molim vas…
Nikola Janić
Predsednik NGO „Human Voice“
Počasni predsednik Srpskog Saveza u Švedskoj
www.janic.se
Jedan je Nikola Janic. Da nas je barem vise takvih?
Dragi nas Nikola,istina je bolna,talasokratija tome ne pridaje vaznost.
Ovaj Nikola zlata vredi a svaka njegova napisana rec duplo!