Kada je stručna (ili je bila u pitanju “stručna”) i nadasve naprednjačka lokalna vlast jedne južnobanatske varoši, nedavno rešila da poseče osam stabala stoletnog kestenja u samom centru grada, nije se nadala da će izazvati revolt kod građana.
Zapravo, verovali su da će građani biti oduševljeni uklanjanjem prastarih stabala. Međutim… Stvari nisu krenule svojim tokom. Valjda zato što su drvoredi pomenutog kestenja predstavljali simbol varoši.
Na društvenim mrežama je bilo toliko (negativnih) komentara na račun napredne vlasti, da su rešili da izdaju saopštenje (čitaj – opravdanje) kojim bi objasnili svoju bahatost.
Ko biva – komunalni inspektor naredio da se iseku grane koje ugrožavaju građane, a stručni tim (neimenovani, bez navedenih kvalifikacija) dao procenu da su tri stabla bolesna (zbog nestručnog orezivanja), tri imaju simptome bolesti, a preostala dva treba otfikariti zato što se neće valjda svake godine vaditi po neko stablo?
Umesto osam stoletnih stabala kestenja, vlast će svim (a ne samo naprednim) građanima podariti novi drvored nekakvog brzorastućeg ukrasnog drveta.
Kakvo objašnjenje – takva i reakcija
Negativni komentari ne samo da nisu utihnuli, već su se duplirali, a komentarima su se priključili i oni koji su se “davnim davno” otisnuli iz varoši i krenuli u svet.
Neki od njih su u međuvremenu postali državljani drugih zemalja, ali su i dalje voleli svoju varoš, u kojoj je ostala familija, prijatelji i – uspomene.
Jedna Marijana, nekada žiteljka banatske varoši, a danas francuska državljanka, tako je isprozivala predsednicu opštine u kojoj su posečeni kesteni. Smatrala je Marijana da je duh kritike vlasti došao u ovu novu, modernu, proevropsku Srbiju i da se vlast sme kritikovati.
Nažalost, pokazalo se da ne sme.
Pokazalo se da vlast koristiti sva raspoloživa sredstva da ućutka buntovnike, uključujući i policiju. Posle podsmešljivih fotografija i komentara na Marijaninom profilu na Fejsbuku, policija je zakucala na vrata Marijanine – majke. Došli momci u plavom da privedu lajavu kćerku. Marijaninoj majci je trebalo određeno vreme da objasni čuvarima reda, mira (i lika i dela predsednice opštine) da Marijana više ne živi tu.
Kad je Marijana čula šta se desilo, izvinila se javno predsednici opštine, na istom tom Fejsbuku. Da bi barem na taj način zaštitila majku od daljeg maltretiranja. U njemu je, obraćajući se predsednici opštine, između ostalog napisala:
Državljanin sam države u kojoj su takve stvari najnormalnije, jer ste vi javna ličnost i kao takva, morate biti tolerantniji na narodna delovanja…Vi, nažalost, nemate prava na privatni život… To je cena koju morate da platite, bilo da su kritike pozitivne ili negativne, dok je sveta i veka tako je bilo i biće, danas vi – sutra neko drugi… Slažem se da sila boga ne moli, ali bih vas zamolila da mi ne uznemiravate porodicu i prijatelje, jer svako ima pravo na slobodu razmišljanja… Ja nisam državljanin Srbije, dolazim iz turističkih razloga, međutim provela sam tu 30 godina, i to mi daje za pravo da volim i štitim svoj grad. Pošto sam starija od Vas, a ujedno i više upućena u njegovo postojanje nekad i sad, molila bih da ubuduće ispoštujete nas koji ga pamtimo u lepšem i boljem svetlu, kada su sve fabrike radile i svi bili sretni i zadovoljni, pa nas uopšte nije bilo briga ko je i šta radi predsednik opštine.
A onda su se aktivirali botovi
Osokoljeni Marijaninim izvinjenjem, ne shvatajući da im je Marijana zapravo održala lekciju, predstavnici vlasti oličene u jednoj stranci, smatrali su da bi trebalo i da je dodatno ponize, pa su dali zadatak jednom svom članu da joj uputi javnu poruku sledeće sadržine:
“Zamoljen sam da te zamolim, da ispod svih slika osoba koje si komentarisala napišeš izvinjenja. Pojedinačno.”
I bilo bi ovo jedno u nizu prepucavanja sa botovima na društvenim mrežama, praćeno tu i tamo sa malo zastrašivanja organima reda, da se u malim mestima ljudi ne poznaju decenijama unazad. Onaj koji je „zamoljen da zamoli“ je čovek koji više ne sme da rizikuje da ostane bez posla. Mator je. I da ne bi ostao bez posla, dozvolio je da bude otirač osione gradske vlasti. Tačnije, otirač miševima koji u lokalu seju strah, ucenjuju, podmićuju… Miševima koji su jaki samo kad su pod okriljem imena sopstvene stranke.
Bez nje – oni su samo obični, marginalni, umišljeni likovi.
Ako se zagledate u svoje lokalne zajednice u kojima je SNS preuzela vlast, prepoznaćete ih po modelu u koji su se ukalupili. Počev od opštinskog čelnika do svakog zamenika, člana nekog odbora neke mesne organizacije stranke. Prepoznaćete ih dok drže lekcije, na ulici, nekima u rangu ispod sebe, kako nisu dovoljno aktivni. Kako izostanu sa po nekog partijskog sastanka i kako sa visine posmatraju tog svog komšiju, prijatelja, sugrađanina kako se sklupčao pred njim, povio leđa, uvukao se u ramena i moli da mu bar jedno dete zaposle, kako mu je rečeno. On će nastaviti da dolazi redovno na sve partijske sastanke, da pomno sluša sve što mu se servira, da mrzi koga kažu da treba da mrzi, da izlazi na sve događaje, da ide gde god je potrebno, samo da se bar jedno dete zaposli.
A kad se negde unutar stranke ustalasa, pojaviće se prvi među njima, lokalni šerif, da pobunjenicima objasni kako nemaju oni šta da pitaju, niti šta da misle; od njih se jedino očekuje da strahuju: Od mogućeg gubitka posla, svog ili nekog člana porodice, od padanja u nemilost, izopštenost… Oni po direktivi moraju da prate određene portale i medije i da podržavaju zvanične stavove stranke. Oni moraju da se dokazuju svakoga dana na svakom mestu. Da što vide ne vide, što čuju ne čuju i ništa ne pitaju a tek da govore?! Gluvi, slepi, nemi!! Roboti!
Dostojanstvo na kolenima
U malim sredinama, varošima, ljudi se poznaju generacijama. Neki su zajedno išli u školu, neki su stanovali jedni kraj drugih, neki su se okumili, neki su se, jednostavno, sretali na ulici.
U malim sredinama teško je objasniti ljudima da sve što je bilo pre ove vlasti, u stvari nije postojalo.
U malim sredinama neće ljudi da zaborave, pa to ti je!
U malim sredinama, koliko god da se učine apatičnima, prekipeće im jednog momenta i staće u odbranu svog kestenja. Ono je više od drveta, ono je simbol jednog dostojanstvenog života. Svi koji nemaju testo na mesto kičme, postupiće tako. Oni kojima su leđa od testa, čuvaće hleb od koga žive. Na uštrb dostojanstva, ljudskosti, ponosa.
I zato ovo nije tekst o seči kestenja. Ni o policiji koja kuca na vrata zbog stava na „Fejsu“. Ni o tome kako se vlast krije iza botova.
Ovo je tekst o botovima. Onima koji su pristali da budu krpa. Otirač za kaljave čizme.
Ovo je obraćanje njima, koji pristaju na svakakva poniženja, da bi opstali.
Zavedeni, zaluđeni, zastrašeni, zatvaraju oči na urušavanje sistema, obespravljenost, robovsku eksploataciju, ne bi li sačuvali svoj posao, ne bi li dete zaposlili, ne bi li dobili neki savet ili komisiju… Ne bi li uzeli neku hiljadarku, s vremena na vreme…
Ovo je pitanje njima: Da li vas bar nekad bude stid što ste pali toliko nisko? Da li se nekad posramite pred sobom ili decom svojom, što ste saučesnici u urušavanju svih moralnih vrednosti, svega onoga čemu su vas roditelji učili?
I, da li se ikad zapitate, ko su ti ljudi od kojih strahujete?
Violeta Živkov
www.kolumnista.com
