Na početku sezone berbe malina, u jeku kavge proizvođača „crvenog zlata“ i otkupljivača, naravno oko cene, oglasila se i „prva glava“ srpskog agrara.
„Zbog visoke otkupne cene proizvodnja malina se progresivno širi“, – u jednoj rečenici, praznoj na prvo čitanje i slušanje, ministar Branislav Nedimović izbalansirao je između zahteva seljaka i računice hladnjačara i izvoznika, stavljajući se na stranu četvrtog – uvozničkog lobija. Samo treba pročitati između redova šta je Nedimović hteo da rekne.
E, sad, zamislite da je ministar poljoprivrede Italije poručio Toskancima: „Jes lepo to što vi sadite grožđe, proizvodite vrhunsko vino i zarađujete, ali, znate, vinogradarstvo se progresivno širi“. Naravno da neće reći jer vinogradi Italiji donose silan berićet i nisu nebrano grožđe za Italijane kao malina za Srbe.
No, da se iz Toskane vratimo u Arilje, Kosjerić, Mačvu, jug Srbije, u zasade istine naše politike i slobodno rastumačimo Nedimovićevu izjavu.
„Mnogo vas, bre, Srbi ima što sadite maline, red do reda malinjaka, halapljivi ste, razapeli ste to trnje da čestito uvoznik ne može ni šleper da nam proda. A što lepo ne bi nakrivili šajkaču i sadili biber i gajili bakalare. Bog da vidi i vas i nas“.
E, to je hteo da kaže Nedimović!!!
Setih se one legendarne iz nadrealista kad štrajkuje uprava rudnika, digla bunu protiv garavih rudara, pa kaže: „Oni imaju svoj voz, a mi se po četvorica guramo u službenom autu“.
Razlika je u jednom – nadrealistička fora prodata je krajem 80-ih a mi danas živimo realnu emisu tihog štrajka države protiv poljoprivrednika. Još samo Nedim da uzme megafon i povede činovnike na ulice i blokira magistrale.
‘Ajmo opet na buteljku onog toskanskog vina – da ga ima, ima ga, u milionima hetkolitara. I da je cena visoka – visoka je, da ne smeš ni da je pogledaš u rafu prodavnice. Sad da zavirimo u gajbicu srpske muke – da malinastvo doživljava hiperprodukciju – doživljava. Da je malina skupa? Izlupa se gospodine ministre k’o lonče niz stepenice!!! Za koga skupa? Za Nemca? Francuza? Finca?
A možda za uvoznika koji nudi mnogo jeftiniju, samo mu treba dati tezgu.
I poljska malina se progresivno širi, ali njena država ne kuka. Pospešuje, kreditira, obučava, subvencioniše, iznalazi nova tržišta, subvencioniše.
A koga subcencioniše Srbija? Nemce da nas uče kako se tove i kolju svinje i Arape da nam donesu drevnu tajnu setve žitarica. Za dve, najviše dve i po godine, prodavaće nam šeici i pšenicu i jabuku, i vodu i šljivu.
A maline? Kada budu zrele i same će propadati, ministre premudri, i same će opadati, državo lukava.
Nedeljko Radičević
www.srpskaakcija.com
