Ne plači majko…

0
1622

Dan ni nalik danu za umiranje, majko, a evo samo još koji tren… Kakvi su uopšte dani za umiranje? Nalik ovome- predivni?!

Da usta nisu puna krvi pričao bih ti dugo o njemu… Zašto krvari sunce nad Prokletijama, zar su i njega ubile zveri..? Ne brini, mama, evo sam ga privio na grudi, krvavim rukama vidam mu rane… Ne dam da ga otrgnu zveri, ne dam…premeću me, gaze, šutiraju, kidaju prste, al sunce im ne dam, mama…

Gledam ih u oči, očima mrtvim, strah ih je od života, mene od smrti nije, ne brini mama, smrt ništa ne boli… Samo da nije toliko krvi, da ne mi ne otrgnu sunce.

Previo sam mu rane ranama svojim…
Da me nisu prostrelili toliko puta odneo bih ga do potoka da spere krv, ali lome mi kosti, pucaju u mrtvo telo ne znajući da sam već vaskrsao, da je planina moj krst, da mi ne mogu rastaviti tri spojena prsta, da sam se mrtvim drugovima ispovedio, pričestio krvlju…

Miran sam, mama. Spokojan, ne plači, ništa mi ne mogu, sveta je planina moj krst a njihovo gubilište.
Živi a mrtvi seire nada nama, urlaju, razbacuju nam tela a mi odavno nad njima, na oblacima, divnog li dana, mama…
Zacelile su suncu rane.
Evo se vratilo nad Prokletije, vidiš li me kraj njega, mama?
Evo me, potok sam. Osvećena voda svih srpskih slava, ne mogu mi ništa zveri…
Evo me u listu hrasta- badnjak sam, zaludu krvnici pucaju u mahnitoj slavi, položajnik sam Gospodu, raduj se, mama.
Žao mi ih je, majko! Živi a tako umrli, prokleti da nikad ne dočekaju ovako divan dan za…
Da samo vidiš, mama, koliko je planina lepa, sveta, raspeta, krsna, vaskrsna…čitava oltar i pevnica…
Ne mogu mi zveri rastaviti tri prsta, divljački ih lome, seku, razulare se kad god se mrtav prekrstim pa u strahu zastanu.
Ne plači, majko, to samo mrcvare tela- moštima ništa ne mogu…
Vidiš li sunce, raleglo se ko kruna Lazareva nad Kosovom i Metohijom.
Zalud nas razgrću tražeći ga, zalud urlaju da nečuju dečanska zvona, zaludu pale šumu- pale voštanice…
Plaše nas se, majko, mrtvih, kriju poglede od naših pogleda, razgrću nam tela prestrašeni krvlju što tamjanom miriše slivajući nam se dlanovima niz linije života.

Da Vas podsetimo:  Pismo Novaku

Sjuri se ko brzak ove planine svete pa kane, poškropi zemlju, gde padne- iznikne krst.
Žive a umrle zveri u obruču raspeća- nemaju kud bez u život bez života majko, a mi…
Mi smo, majko, već litija s Košara, ne plači dobra moja, jer umrli smo za život večni a oni, sirote zveri, još razmeću naša tela tražeći sebe…

Doveka će, majko, živi a umrli, umrli a neumireni, večno tražeći put kroz šumu raspeća, ali…
Kako divan dan, mama, baš jedan od onih za…život večni.
Ne plači, stara, za litijom s Košara!
Naše su kosti stupovi krune Lazareve…
Plači ako Srbija to zaboravi.

Plači ako ko pokuša da slaže kako su zveri uspele da nam rastave tri prsta, kako nisu razgrtali kivote već mrtva tela, kako su nemi vrisci liturgije i opela.
Plači, majko, ali ne za mnom već za njima.
Plači za onima kojima je zavetna svetinja papratište i prokletinja!
Plači, jer mi smo živote dali, a oni su pali…
Plači ako Srbija ne vidi kako sunce nad Kosovom i Metohijom krvari ranama Hristovim…
Plači, po suzama ću te poznati ako nam oblacima razgraniče vidike…

Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime