Ne prepuštajte Srbiju Rusiji i Kini

2
663

Henrik fon Homajer, profesor na Institutu za svetsku politiku u Berlinu, u svom jučerašnjem članku u EU obzerveru pokušao je da objasni zašto bi bilo važno da EU počne ozbiljnije da komunicira sa Srbijom. Onaj „bezalternativni put“ Borisa Tadića, kojeg je nekritički (ili pod ucenom) preuzeo Aleksandar Vučić, ipak – upozorava Homajer – ima alternativu ili više alternativa.


2015-03-28_192023
Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije: Nema proširenja do 2020. (Foto: European People’s Party)

Dosta je razloga zbog kojih su evropski lideri fokusirali svoju pažnju na rat u Ukrajini, kaže Homajer. U isto vreme Zapadni Balkan, tamo gde se odigrao poslednji evropski rat, pao je u zaborav na evropskoj agendi, isto onako kako su utihnuli i razgovori o proširenju Evropske unije.

Ovakvo zanemarivanje moglo bi ponovo da dovede do destabilizacije Zapadnog Balkana.

Kina i, posebno, Rusija pokazuju želju da uskoče u vakuum koji je ostao iza EU – a njihovi interesi ne moraju uopšte da se poklapaju sa interesima Evropske unije.

Jednim delom Srbija reaguje na ovakve „podražaje“, dajući sebi na značaju tako što sebe počinje da doživljava kao most između Istoka i Zapada. EU vođe trebalo bi da se zapitaju da li sebi mogu da dozvole takav luksuz da Srbiju zanemare i u sledećih pet godina.

Kada sebi postavljamo slično pitanje, trebalo bi da imamo u vidu razmišljanje Alfreda Guzenbauera, koji kaže da se Srbija, od nekoga ko se opirao „evropeizaciji“, preobratila u „najboljeg učenika u razredu“.

Ključna za ovakav razvoj događaja bila je vlada desnog centra Aleksandra Vučića, i njegova SNS partija, koja je formirana 2008. godine nakon razdora u Srpskoj radikalnoj stranci.

Vučićeva konzervativna proevropska stranka je započela borbu protiv korupcije, uvela je oštre ekonomske reforme, a iznad svega, krenula je u normalizaciju odnosa s Kosovom. Danas se samo proevropske partije nalaze u srpskom parlamentu – nešto što je bilo nezamislivo nekoliko godina ranije.

Da Vas podsetimo:  Albanska crna i kriminalna banda

Zamor od proširenja

Umesto da Srbiju nagrade za takve napore, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, učinio je to da se dalje proširenje EU zamrzne do 2020. godine.

Iako bi, realno gledano, ulazak Srbije u EU pre 2020. bilo veliko iznenađenje, Junker je poslao jasnu poruku: Prijem novih članica u EU, a posebno, prijem Srbije u Uniju, ne spada u prioritetna pitanja Evropske komisije.

Takav Junkerov stav bio je jedna od njegovih velikih grešaka. EU sada rizikuje da izgubi jednu od najjačih poluga – uslovljavanje u procesu razgovora za prijem u EU – kojom je mogla da kontroliše budući razvoj Srbije.

Ukoliko EU ovde omane i ne demonstrira veću posvećenost balkanskom regionu, Srbija bi mogla da traži alternativne puteve.

Kinesko ostrvo u Evropskom okeanu

Jedan od puteva vodi u Peking. Kineska vlada drži da je Balkan centralno čvorište u njenoj dugoročnoj strategiji ka ubrzavanju trgovinu istoka i zapada i ka tome da osigura veći pristup zapadnoevropskom tržištu.

Kineska razvojna banka i druge kineske banke se pripremaju za velike investicije u slabu srpsku infrastrukturu. Jedan od takvih primera je i srpsko-kineski most prijateljstva koji spaja dve obale Dunava.

Ovakvo partnerstvo ne završava se samo na ekonomskoj saradnji. Ono, takođe, uključuje i blisko političko partnerstvo.

Samo u 2014. godini Beograd je potpisao 13 sporazuma i memoranduma u vezi finansija, infrastrukture, telekomunikacija i transporta. Tokom 2009. godine Srbija i Kina su potpisale sporazum kojim potvrđuju teritorijalni integritet obe zemlje, čime je, de fakto, podržan srpski pogled na Kosovo, kao i kineski u vezi njihovog separatističkog regiona.

Srbija se takođe obavezala da se neće pridruživati „međunarodnim“ inicijativama koje kritikuju kinesku politiku u domenu ljudskih prava. Srbija je 2010. čak kritikovala dodelu Nobelove nagrade kineskom disidentu Li Ksiabou, čime je napravila oštar otklon od politike koju zastupa EU u odnosu na politiku ljudskih prava u Kini.

Da Vas podsetimo:  Zašto je Sarajevo u strahu od rezervista iz Srpske

Slobodna trgovina s Rusijom

Tu je i prirodnija alternativa za Srbiju – i više uznemirujuća za EU, pogotovo u svetlu situacije u Ukrajini – to je Rusija.

Postoji više razloga za takvu alternativu: dve zemlje imaju zajedničke istorijske i kulturne veze, Rusija podržava Srbiju u vezi Kosova u Savetu bezbednosti UN-a, i obe zemlje blisko sarađuju u sferi ekonomije, posebno u energetskom sektoru.

Srbija i Rusija su 2013. potpisale sporazum o strateškom partnerstvu kojim se produbljuje ekonomska i politička saradnja, uključujući tu i koordinisan nastup u međunarodnim organizacijama. Srbija je jedina zemlja kandidat za članstvo u EU koja nije podržala sankcije protiv Rusije i koja se uzdržala u vezi deklaracije UN-a o osudi ruske aneksije Krima.

Srbija je takođe jedina zemlja izvan Zajednice nezavisnih država (ZND) koja je potpisala sporazum o slobodnoj trgovini s Rusijom. U oktobru 2014, posebni odnosi Srbije i Rusije opet su došli u prvi plan, kada je ruski predsednik Putin prisustvovao prvoj vojnoj paradi u Srbiji od 1986.

I zaista, ako Rusija namerava da poveća pritisak na Evropu, onda će im Balkan – posebno Srbija – postati glavna tačka oslonca.

Srpski energetski sektor je posebno ranjiv, pošto Gazprom Njeft i Lukoil imaju većinske akcije u srpskom NIS-u (Naftna industrija Srbije) i državnoj kompaniji Beopetrol.

Treba dodati da je nakon otkazivanja Južnog toka – koji je trebalo da Srbiji donese 2,5 milijardi evra ruskih investicija u Srbiju – premijer Vučić je za takav ekonomski gubitak, umesto ruske vlade, okrivio rat u Ukrajini i sukob velikih sila.

EU i evropski lideri su dugo posmatrali rusko-srpske odnose s nepoverenjem, ali, kao što politički analitičar Ivan Krastev objašnjava, „nijedan projekat koji je bio osmišljen da Balkan učini manje zavisnim od Rusije nije bio do kraja ostvaren“.

Da Vas podsetimo:  Specijalnu „poluvojsku“ obučava NATO, a udara na Srbe

Evropska demokratija

Bez obzira koliko ova situacija izgledala problematično, EU ostaje najveći investitor i trgovinski partner Srbiji, daleko veći i od Rusije i od Kine.

Za sada EU uslovljavanje najmoćnija je sila za transformisanje ovog dela balkanskog regiona. Srbija bi možda traži moguće partnere na Istoku, ali ta zemlja ne pokazuje znake koji bi ukazivali na napuštanje „evropskog puta“.

EU je formalno otvorila pregovore o pristupanju Srbije 2014, ali, od tog doba, nijedno poglavlje još nije otvoreno.

Uzimajući u obzir alternativne puteve ka Kini i Rusiji, lošu ekonomsku situaciju u Srbiji i narastajućeg problema sa slobodom srpskih medija, ono što je najpotrebnije ovoj zemlji u ovom trenutku, da bi tamo zaživela evropska demokratija, jeste pozitivan signal Evropske unije.

Svako dalje otezanje značilo bi gubljenje uporišta u postavljanju uslova. Srpskom narodu je potreban jasan signal da njihova budućnost leži unutar EU – a otvaranje poglavlja u pregovorima o pridruživanju EU bilo bi baš ono što oni danas očekuju.

Henrik fon Homajer

Prevod: D. Gosteljski

Naslov originala: Don’t leave Serbia to Russia and China

2 KOMENTARA

  1. „Zatvaranjem“ početka pregovora, Srbija bi morala staviti do znanja EU da više nije zainteresovana ta članstvo po svaku cen u.
    To bi bio odlučan potez i jasan signal (baš kao što je učinio Island). No, za takvu hrabrost nam treba nekorumpirana i ne-kvinsliška vlada ..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime