Ne smemo nikad prestati da tražimo istinu. Osećaj da pravda uvek odnosi konačnu pobedu nije samo osećaj. To je činjenica koja se kroz istoriju nameće. Nisu pobede odnosili jači, nisu odnosili oni brojčano nadmoćniji, pobede su pripadale onima koji su verovali, onima koji su se borili za veru, pravdu i istinu. A onda je ta ptica pobede sletala u dvorišta verujućih. Pobeda je pripadala uvek onima koji ne priznaju poraz, onima kojima je pogled uvek uperen ka istini i slobodi. Pitanje je momenta kada će ta ptica istine, pravde i sreće sleteti i u naše dvorište. Pitanje je trenutka kada će mahanjem svojih krila rasterati tminu pakla koji nas okružuje.
Tminu nastalu „milosrđem“ Zapada. Tamu nastalu ubijanjem svetosavskog naroda, tu maglu nastalu od dima spaljenih srpskih ognjišta. Nastalu zlom, svesrdno potpomognutim sa Zapada, koje je dovelo do uništavanja svega srpskog. Sivilo nastalo onom NATO pravdom zbog koje je bombardovana Srbija. Bombama koje su bez milosti ubijale srpske civile. Tminu nastalu nametnutim kretanjem u pogrešnom smeru, koje nas je dovelo skoro do gubljenja vere. Upornim sprečavanjem da nastavimo svetosavskim putem, mrak se neumoljivo širio oko nas. Sada je vreme da shvatimo grešku i bez čekanja konačno vratimo svetlost na svoj put. Naše je da verujemo, verujemo u sebe, verujemo u put naših đedova i da se iskreno za to i borimo. Sada kada misle da su nas pobedili, naše je da ustanemo, da još jednom pokažemo šta je to zbog čega se drugi ne mogu zvati Srbima.
„ Ipak nisam pobeđen, sve dok ne priznam poraz. A ja ga još ne priznajem.“
Momo Kapor
Srbin nije poražen, i neće priznati poraz dok god ima života u njemu, a Srbin je pun života dok god ima veru. Malodušnicima nismo mi krivi što su na prve prepreke reagovali predajom, priznavanjem poraza pre nego što je on to uopšte i bio. Sada kada vide kako su ispali mali i jadni, svu snagu su usresredili na to da i nas uvuku u taj poraz. Pokušavajući time da sakriju svoju sramotu, svoju izdaju. Sami su birali najgoru opciju. Sami su birali tu najgluplju moguću igru u kojoj je svaki dobitak ustvari samo najava konačnog poraza. Izabrali su igru u kojoj nema pravila, a šta bi značilo i da ih ima kad su u toj igri unapred određeni i pobednik i gubitnik.
Sada kad su došli do kraja igrice i doživeli poraz, očajnički pokušavaju drugačije da ga prikažu. Nažalost, otišli su predaleko, prešli su onu granicu koja im je omogućavala povratak, sada nema nazad. Prešli su na stranu licemernog Zapada, na stranu zločinačkog NATO-a,na stranu perfidne Engleske. Nisu bili uz jedinu pravu majku, uz svoju Otadžbinu. Požurili su maćehi pod skute, požurili ne verujući prošlosti, nemajući pameti da poslušaju iskustva svojih đedova. Sada se suočavaju za davno znanom razlikom između majke i maćehe. Zato su izgubili čast, ali su zadužili večiti oreol izdajnika.
Naša politička elita je najsličnija čoveku koji ceo život provodi u nekom lažnom izmišljenom svetu. Svetu koji oni sebi predstavljaju svojom virtuelnom istinom. Ono što je bitno za taj njihov izvitopereni, pokvareni svet prevare je da se nikad ne nađu pred ogledalom. Međutim, u životu se svako bar jednom mora naći pred svojim odrazom. Tada ti gmizavci ne mogu da veruju onome što vide. Teško im je da poveruju i svojim očima u šta su se pretvorili. Zamislite kako samo izgleda osećaj kada sebe vidite ogoljenog u suštoj suprotnosti svega onog šta biste želeli da budete. Naravno, pošto su čast i hrabrost davno izgubili, vere nemaju, ne mogu ništa da izmene, zato jedino rešenje vide u uništavanju onog što im ne odgovara. Lome ogledalo istine opet pogrešno misleći da ono što oni ne vide ne postoji, ne shvatajući da su lomeći to ogledalo polomili i poslednju šansu za spas.
VEKOVI
| Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti I veliko srce sveg oduševljenja; Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja Na doba bez duše, bez snova i časti. Ja sam večna ljubav naspram paroksizma I moja je duša sred ponoćna mira, U mojoj se duši, ko u drevno vreme U njoj dunu, katkad, sa pustara krici, Ja osetim instinkt izumrlih rasa, A drugi put, kada čežnja tiha, bona, I živim u društvu onih što su znali I osećam dušom miris blage ambre U meni se strasti svih vekova bore, U meni je duša Osamnaestog Veka I tada se javi huk ogromnih masa, Ja živim životom istorijskih mena, Ja mrzim naše jednoliko vreme I mrzim samo naše doba ružno, Sima Pandurović
|
Prošlo je vreme kada su Srbinu objašnjavali da je najbolje biti u „zlatnoj sredini“. Treba biti samo tamo gde zaista i zaslužuješ, ako je to na dnu onda toga moraš biti svestan i menjati ono zbog čega si tamo. Ali, čini se da su nama objašnjavali da je najbolje u sredini zato što je naše mesto na vrhu. Smetala im je naša vera, pravdoljubivost, neiskvarenost i čojstvo, morali su nešto da učine. Iskoristili su skromnost pravoslavne duše i ubedili nas da se odreknemo sami svojih vrednosti, da prihvatimo lažnu „zlatnu sredinu“. Prostor kome niko ne pripada, prostor u kome nema vrednosti. Prostor iz koga će nas lakše gurnuti na dno.
Ubeđuju nas u njihovu logiku, na nama je da ne pokleknemo, da ne zaboravimo istinu da je bolje da živimo bez logike ali da imamo perspektivu. Živeći po njihovoj logici, perspektivu nemamo. Zato se moramo boriti za ono što volimo. Srbin najviše voli svoju veru i Otadžbinu, svoj narod, istinu i slobodu. Ako se ne budemo borili za ono što volimo, pogrešno će nam ostati da volimo ono što nam nametnu. Nikad ne smemo dozvoliti da izgubimo kontakt sa realnošću, nedopustivo je da zaboravimo koji je naš put i kuda idemo.
„Ako putnici znaju, recimo, koliko je kamenova u kaldrmi puta i koliko je zrna peska pod kaldrmom, i ako znaju imena sveg drveća i svih travki što rastu pokraj puta – šta im pomaže sve to znanje, ako ne znaju gde je put počeo, i gde će završiti, i odakle su pošli i kuda idu ?“
Vladika Nikolaj Velimirović
Srbi znaju gde je i kad put počeo i znaju kuda su išli, kuda idu. Naravno da smo primetili kako smo usporili. Osećamo da nam nešto otežava put. Čini se da je došlo vreme da shvatimo da je to što nas usporava, to što nas sputava – teret. Teret koji je neprirodan, teret nastao time što nas je Zapad, iskoristivši priliku, uzjahao. Prvo su nas gurnuli u onu „zlatnu sredinu“, i dok smo tamo gurnuti umesto da hodamo sve vreme bili sagnuti, a vrlo često i puzali, oni su iskoristili priliku da se lakše popnu na naša leđa. Nemamo više vremena da čekamo, moramo se što pre uspraviti. Kada to i uradimo, teret će spasti sa našeg vrata i leđa, a mi ćemo moći da nastavimo čvrstim korakom svojim putem. Nivo do koga ćemo tada stići, visine do kojih će nas čvrst korak odvesti, limitiran je samo našom verom i iskrenom željom gde je cilj do koga želimo da stignemo. Taj cilj sigurno nije njihova „zlatna sredina“ , cilj je uvek tamo gde nam je i mesto – na vrhu.
Pošto ne možemo očekivati od Zapada da nam pomogne, da prizna da je pogrešio, jer je za to potrebna čast, iskrenost, svest i duša, moramo sami da se pokrenemo. Da su njihova načela pogrešna znamo, samim tim ni činjenje im ne može biti ispravno, iskreno i pravedno. Nama to ne sme biti opravdanje, mi moramo znati da smo krivi za ono što činimo, a možda još više za nečinjenje onog što je potrebno. Naše nečinjenje, naša uspavanost i pomirljivost, daje njima za pravo da nastave dalje sa onim zlom koje ih vodi, sa lažima i nepravdom.
Srbine, vera će ti doneti novu nadu, strpljenje će ti uspostaviti mir u duši, a neodustajanje će te ponovo vratiti na stazu pobede. Mi smo ono u šta verujemo, mi smo ono za šta se borimo. Naša budućnost biće onakva kakve su nam misli. Tačno je da je oko nas svet pun zavisti, svet koji ne igra po pravilima, svet u kome se neprekidno odvijaju nepravedne borbe. Bez obzira na sve to, borba u kojoj mi budemo učestvovali imaće ishod koji mi nametnemo, biće onakav kakva nam je i vera. Ako vratimo veru u sebe, prestanemo da se ponižavamo i nastavimo čvrsto stazama predaka, pobede će početi same da se nižu. Nikad ne prihvatajmo poraz i nećemo ni biti pobeđeni.
Nenad Blagojević
Fond strateške kulture
