”Ne šutiraj mi auto“…

Sa tri programa koji su obilovali dokumentarnim emisijama i vestima, u detinjstvu sam se radovala praznicima, pre svega zbog filmskog maratona. Noviji filmovi holivudske produkcije na nacionalnoj televiziji tada su bili prava rektost.

”Roki”, ”Umri muški”, i slične akcione predstave sa poznatim likovima poput Brusa Vilisa, Žan Kloda Vam Dama, Silvester Stalonea bili su pravi raj za oči nakon celogodišnje doze vesterna, pustinje i večite borbe indijanaca i kauboja.

Vremenom, kako se razvijala filmska industrija i televizijski sadržaj postajao „bogatiji“ – filmski maraton je počeo i više se nikada nije završio. Glumci iz filma postali su stvarnost, a film dosadno i unakaženo delo sa očiglednim krajem.

Juče se na TV, maltene na svim programima prikazivao jedan film, glavnu ulogu imao je Aleksandar Vučić i glumio je srpskog premijera u poseti Kosovu i Metohiji.

Suze

Svojevremeno je srpskim politikantima bilo degutantno da iskazuju svoja osećanja kroz suze. Međutim, nakon pobede na predsedničkim izborima gledajući more ljudi koji su bez mita i pretnji došli da ga podrže, Vladimir Putin je znajući kakve je sve žrtve podneo zbog svog naroda i šta je prošao ali i šta ga tek čeka na putu održivosti i obnove svoje zemlje, osećajući bliskost sa svojim ljudima je zaplakao! Čovek koga su narodi i političari do tog trenutka posmatrali kao pravednu čeličnu pesnicu pustio je suze, dovodeći sebe u rang sa njima, običnim narodom. Ali umesto da ga te suze ponize, one su ga uzvisile pokazujući na delu svu veličinu Isusovih reči: Budi poslednji, da bi bio Prvi!

Od tog trenutka, pa nadalje, domaći politikanti koriste svaku priliku ne bi li zaplakali. Na pokradenim predsedničkim izborima, na ponovljenim i još jednom pokradenim parlamentarnim izborima, na Kosmetu koga se odriču, nakon katastrofalnih poplava, intoniranja himne, dakle kad god smatraju da mogu svojim lažnim suzama dotaknuti srce svog naroda oni ih prosipaju.

Tako je juče, na Kosmetu glavni glumac celodnevnog filma, u toku intoniranja srpske himne, Aleksandar Vučić- opet zaplakao.

Misleći valjda da će nekoga ganuti te suze u velikoj samoobmani da postoje ljudi koji mu i dalje veruju a da nemaju materijalnu nadoknadu za svoje verovanje, tragikomično je odigrao svoju ulogu sa predvidivim scenariom i očiglednim krajem. Međutim, njegove neiskrene suze koje je nekakvim čudnim gestakulacijama licem i žmirkanjem ka suncu, ispoljio, više su tragikomične nego sa porukom. Stojeći kraj spomenika Kralja Milutina, Srbina i slavnog Nemanjića, još jednom je priznao javnosti da je Kosmet prodata zemlja, navodeći da to šta je on danas doživeo na Kosmetu u Srbiji nikada ne bi moglo da se desi.

E to je, jedna od dve, poruka koja govori više od neiskrenih suza. Prva je da mu nije stalo do svog naroda na Kosmetu, koji zahvaljujući njemu i njegovim prethodnicima danas svakodnevno preživljava mnogo gora poniženja a strah za goli život je primarno i maltene normalno osećanje Srbina na Kosmetu. I druga poruka, da su Srbima u Srbiji vezane ruke, da su Srbi ubijeni u pojam i da će biti sankcionisani na svaki mogući način ukoliko pokušaju da odbrane svoje dostojanstvo na svom terenu i da se bliži dan kada će zbog takvih uslova i Srbi u celoj Srbiji tačno spoznati kako je to živeti u okupiranoj zemlji, sopstvenoj zemlji gde si diskriminisana manjina bez ikakvih prava.

Vučić – šiptarski premijer

Šiptari, ne samo oni na Kosmetu, već i oni iz tzv „Preševske doline“ i iz Albanije su vrlo bogat narod, prvenstveno jer imaju čak dva Ustavna premijera. Prvi do srca, što se nedavno pokazalo, im je Edi Rama, koga su otvoreno dočekali u vrlo neobičnoj poseti, posebno Šiptari na jugu Srbije. Nakon skandala sa dronom, kada se uveliko smatralo u javnosti da je nedolično i ponižavajuće da se desi poseta Edi Rame Srbiji, čin poniženja je uveličan njegovim nastavkom posete „Preševskoj dolini“ i njenim stanovnicima, maltene kao zasebnoj državi.

Setićete se bilborda na kojima je velikim slovima pisalo: Dobrodošao premijeru naš! Zatim istaknutih zastava „Velike albanije“ širom juga Srbije i veselje stanovnika zbog dolaska poznatog neprijatelja Srba koji je tom prilikom otvoreno iskazao okupatorske namere i ucrtao nevidljive granice Velike Albanije, podstrekujući tamošnje stanovništvo na separatizam i ostvarivanje njegovih namera.

Na te skandale niko nije reagovao, ni srpska policija, ni međunarodna zajednica, ni glumci sa domaće politikanstske scene, pa ni narod. Nemo i pomirljivo svi su posmatrali šta se zbiva pred našim očima, odigrava se istorija, munjevitom brzinom a mi ne možemo da dođemo sebi od brzine događaja, zatečenosti i nemoći. Jer albanskog premijera u Srbiji čuva njegov kolega, onaj koga bi Šiptari širom planete trebali da osete kao nekog najbližeg, da igrom nesrećnih okolnosti nema srbsko ime i prezime.

Zaista je Edi Rama podgrejao strasti, i zaista su Šiptari zahvaljujući američkom poslušniku i ubici Srba Hašimu Tačiju dobili mnogo toga što su tražili u Briselu, ali nakon marionete Ivice Dačića, sve te sporazume i „dogovore“ ispunio im je glumac iz Beograda, onaj koji glumi srpskog premijera – Aleksandar Vučić.

Zato se dolasku Vučića protivila samo minorna grupa šiptarskih šovinista, eto tek da pomenu da postoje i da ne bude suviše sumnjivo da se baš niko ne buni njegovom dolasku. A ostali šiptarski narod? Zašto bi se bunio? Odlično znaju Šiptari da bez obzira kolike bile „diplomatske sposobnosti“ Hašima Tačija, Edite Tahiri ili bilo kog drugog šiptarskog zločinca, da Kosmet nikada ne bi ni stigao do Briselskog sporazuma da je Srbija imala vladu koja je radila u interesu Srba. Na žalost, obe strane su ostvarivale tuđe interese, koje su se u ovom slučaju podudarale sa šiptarskim.

Upravo zbog tog Vučića, kao i Dačića, Tadića i mnoge druge politikante Šiptari u celom svetu treba da dočekuju sa ovacijama oduševljenja, jer su oni dali ono za šta su vekovima Srbi davali živote.

Šutiranje na šlagu

Nakon višečasovnih praznih govora, pomirljivih nevinih dečijih pitanja poput: Mi želimo suživot sa Albancima, mi njih ne diramo, zašto oni nas diraju? Besmislena poseta, obezbeđena bolje nego „Marš solidarnosti“ u Parizu, konačno je završena još jednim isceniranim krajem našeg „napaćenog mučenika“.

Junak iz Feketića, spasilac iz Obrenovca, istovremeno i heroj i žrtva, za sam kraj svoje posete morao je imati bar jednu akcionu scenu. Naime, na Blicu se pojavio snimak gde nekolicina osoba stoji sa zastavom velike Albanije, uzvikujući UČK i šutirajući automobile u pokretu u koloni Aleksandra Vučića.

Prva zanimljiva stvar sa snimka je da se do večeras snimak nije mogao naći nigde sem na kanalu „Vesti“ odakle je Blic uvezao izvor. Dakle, na šiptarskim i albanskim sajtovima nije ga bilo. Iako je očigledno da je osoba koja je snima čekala sa upaljenom kamerom ne bi li snimila kolonu vozila i pomenuti „napad“, što govori u prilog tome da je događaj možda unapred režiran.

Druga stvar u vezi sa snimkom koja prosto bode oči i vraća nas u devedesete i filmove sa Rokijem i sličnim niskobudžetnim scenama jeste da prva dva automobila koja se vide na kameri idu normalnom brzinom dok već treći automobil usporava, ne bi li „napadačima“ bilo lakše da šutiraju kola u pokretu. Dakle, umesto da obezbeđenje reaguje, da provede premijera munjevitom brzinom od potencijalnih atentatora, kola usporavaju. Da bi „napadači“ mogli lakše da izvrše zadatak? Što znači da se obezbeđenje nije ni najmanje zabrinulu za bezbednost onih koji su se nalazili u koloni, ili su znali da potencijalni atentatori nemaju kod sebe oružje kojim bi mogli ugroziti živote putnik.

Dalje, tvrdo i jasno uzvikujući slovo Č koje nije baš svojstveno šiptarskom življu, na račun čijeg izgovora pojedinih slova poput Č, Š , L, smo i viceve pravili ( a možete lako proveriti način na koji pravi Šiptari uzvikuju UČK, na brojnim linkovima na jutjubu gde njihov izgovor slova Č više liči na glas između Ći Č, ne čisto Č).

Kolona prolazi ovu grupu i poslednja kola u nizu se zaustaljavljaju, neko iz kola otvara prozor i pita verovatno za pravac, jer mu grupa „napadača“ pomirljivo na čistom srpskom odgovara:

„Pravo, samo pravo“!

Zatim, ne više od par metara od grupe koja je skandirala UČK… UČK… i napadala automobile, vidimo dva muškaraca u uniformama šiptarske policije, koji su očigledno tu bili svo vreme, a nisu ni prstom mrdnuli da bi sprečili ono što se dešavalo ispred kamere. Možda što je njima, tim policajcima, dodeljena takva uloga u filmu: „Šutiranje Vučićevog automobila“.

Kamera se gasi a mi iz komentara osobe koja glumi srpskog premijera imamo utisak da mu je malo falilo da napusti vozilo i obračuna se sa bandom nasilnika kojima će ipak, jer je on lepo vaspitan, kupiti knjige da i oni steknu kakvo takvo vaspitanje.

Takođe treba napomenuti i da Šiptari, poznati po svojim kukavičkim kamenovanjem autobusa i kola sa srpskim registracijama i ljudi u njima, koji su išli da pale sveće nekom bližnjem, ostalom u nekom od mnogih srpskih grobova širom Kosova, nisu bacili ni kamenčić, na ni jedan automobil u koloni srpskog premijera?! Da li je toliko mrtvih Srba na Kosmetu, da su pristalice UČK danas ostale bez kamenica za gađanje Srba? Ili nije bilo snimanje nekog akcionog filma, kako smo mislili, već je po „protokolu“ Vučićeve posete Kosmetu, kolou Srpskog premijera trebalo „samo“ šutirati…?

Vesna Veizović