Ne treba se čuditi

Oslobađanje klerofašiste Mladena Obradovića svake krivične odgovornosti za to što je Beograd bio demoliran 10. oktobra 2010 logičan je nastavak svega onoga što su beli i ini listići obezbedili da se desi sa Srbijom od 2012 na ovamo. Baš kao što je to i „pismo“ (čitaj „protestna nota“) koju je sačinio i Hagu poslao Veliki Vođa.

Blam.

Ali, ne treba da nas čudi. Mladen Obradović bio je jedan od kreatora, stratega i egzekutora rušilačkog pohoda koji se dešavao u glavnom gradu Srbije prilikom prvog pokušaja da se u istom održi prajd. Šta god ja mislio o takvom okupljanju, ono je Ustavom zagarantovano pravo. Mladenom Obradovićem je tada suštinski komandovao sam vrh Srpske napredne stranke (i još nekih, uistinu) a čitava logistika bila je smeštena u hotelu Slavija, odakle se naređivalo opšte „razvlačenje fronta“, namamljivanje policijskih snaga na jednu, drugu, treću lokaciju.

Ta akcija obavljena je – strateški gledano – znalački. Ali, ne zato što je Mladen Obradović komandovao. On o tome blage veze nema. Čak je i izbegao služenje vojske Srbije (u koju se toliko kune) tako što je izdejstvovao uverenje da je nesposoban za služenje vojnog roka. Znači – strateg je bio neko drugi. I zbog toga je – strogo pravnički gledano – Mladen Obradović nevin.

Da li je on istinski, ideološki nevin? Nije. Kriv je kao crna zemlja. Ali ga ne možete osuditi. Ne bi vam dozvolile nezavisne sudije nezavisnih sudova kojima je šef ministar pravosuđa Nikola Selaković. A ministar pravosuđa se ne bavi pritiskom na sudove. Deklarativno. Interesantno mi je ipak, kako to oslobađajuće presude uvek dobijaju oni koji su u bliskoj sprezi sa aktuelnim vlastodršcima, a oni koji misle drugačije dobiju po glavi?

Mladena Obradovića nema ko da osudi. Zato što je zaštićen. Zato što je potreban državi. Da izazove haos, ako zatreba, na ulicama glavnog grada. Onako malo, da se čisto vidi kako je Srbija još uvek bure baruta. Mladen Obradović, jedan od rodonačelnika „Otačastvenog pokreta Obraz“ bio je te 2010 pulen naprednjaka koji su provocirali vlast i pljuvali na evropske integracije. Sada je Milan Obradović novi politički sin Vojislava Dr Šešelja. Baš kao što mu je nekad Aleksandar Vučić bio.

I budite sigurni da će Mladen Obradović, jednog dana, kada mu se namigne, opet organizovati haos na ulicama Beograda. Nemojte sumnjati da će pronaći nekoga da premlati nepodobnog novinara ili „nekog smrdljivog pedera“. Možda će čak i sam učestvovati u nekoj akciji ili „plavljenju nekog ciganskog govneta“ (da se razumemo: koristim žargon Obraza, nikako moj rečnik, niti o Romima tako mislim).

Mladen Obradović je marioneta nekih drugih ljudi, koji su udobno zavaljeni u pojedinim državnim i ponekoj partijskoj kancelariji. I ako bude trebalo, Mladen Obradović će promeniti strategiju. Gazdu. Lidera. Sponzora. Milan Obradović je, baš kao i Veliki Vođa, spreman da proda veru za večeru. Ali po skupljoj ceni.

Nego, da mi sačekamo da se u Skupštini Srbije usvoji zakon kojim će „vojno neutralna Srbija“ da dozvoli beneficije za NATO trupe. Pa da nam spadnu gaće. Do kraja.

Aleksandar Bećić

Kolumnista