Srpski general Ratko Mladić otišao iz ovozemaljske Srbije, a u našem istorijskom pamćenju pridružuje se Lazaru i velikanima Nebeske Srbije.
Šta je to ,,Nebeska Srbija” kojoj se pojedini podsmevaju, šta zapravo znači kada Srbin kaže da je neko otišao u Nebesku Srbiju i zašto ta rečenica vekovima nosi težinu koju ne može da razume onaj ko istoriju jednog naroda posmatra samo kao niz datuma, ratova i političkih odluka?
Nebeska Srbija nije država na nebu, nije mesto koje se može ucrtati na kartu i nije politički program. Ona je duhovna slika jednog naroda, njegovo pamćenje, njegov zavet i ona nevidljiva veza između živih i mrtvih koja čoveka podseća da nije počeo da postoji onoga dana kada se rodio, niti će sve prestati onda kada zatvori oči.
Kada govorimo o Nebeskoj Srbiji, govorimo o Srbiji Svetog Save, kneza Lazara i cara Dušana, o Njegošu i Karađorđu, o Milošu, Njegošu i vojvodama Mišiću, Bojoviću, Putniku, Stepi… Tesla, Pupin… a od danas tamo je i Ratko… i vojnicima koji su kroz najteža vremena nosili teret istorije na svojim leđima, ali i o hiljadama običnih ljudi čija imena nisu ušla u udžbenike, a bez kojih ne bi bilo ni naše današnje Srbije.
Govorimo o onima koji su nam ostavili više od imena. Ostavili su nam meru. Meru časti, vere, žrtve, odgovornosti i istrajnosti.
Zato Nebeska Srbija nije razlog za gordost, već razlog za preispitivanje.
Sveti Sava nas ne obavezuje samo da ga slavimo, već da razumemo vrednost znanja, prosvete i duhovnosti. Lazar nije ostao simbol zato što je bio najmoćniji, već zato što je kroz vekove postao obrazac izbora i žrtve. Karađorđe nas podseća da sloboda nikada nije bila poklon, a Mišić i njegovi saborci da se i posle najtežeg pada može ustati kada čovek ima kome da se vrati i za šta da se bori.
Zato je smešno kada neko misli da je Nebeska Srbija samo romantična predstava prošlosti.
Ona je, u suštini, pitanje upućeno nama. Šta ste uradili sa onim što smo vam ostavili?
To pitanje stoji između svake generacije i njenih predaka.
I tu dolazimo do Ratka Mladića.
Za jedan deo srpskog naroda on nije samo ime iz jednog rata, već simbol jednog vremena, jedne vojske i jedne istorijske borbe koju su mnogi Srbi doživljavali kao borbu za opstanak naroda i prostora na kojem su živeli. Zato će njegov odlazak deo ljudi doživeti i kao odlazak čoveka u onu istu istorijsku i duhovnu povorku kojoj u svom pamćenju pripadaju njihovi preci i ratnici.
Možemo pamtiti, a da ne mrzimo.
Možemo voleti svoje, a da ne preziremo tuđe.
Možemo poštovati svoju istoriju, a da ne zatvaramo oči pred njenim tragedijama.
I upravo tu počinje zrelo rodoljublje.
Jer patriotizam nije dozvola da prestanemo da mislimo.
Naprotiv, ako volimo svoj narod, onda moramo biti dovoljno hrabri da gledamo i njegove pobede i njegove poraze, i njegove heroje i njegove zablude, i njegove žrtve i njegove greške.
Samo onaj ko pamti istinu može dostojno da pamti svoje mrtve.
A mrtvih je mnogo. Previše.
Iza svakog imena stoji jedna porodica, jedna majka, jedan otac, jedno dete, jedna kuća koja je čekala povratak i jedna priča koja se možda završila tamo gde se danas nalazi samo krst ili ime i slika na spomeniku.
Zato Nebeska Srbija nije samo povorka velikih istorijskih ličnosti.
Ona je i onaj nepoznati vojnik koji je poginuo daleko od svog doma, ona žena koja je podigla decu nakon što je ostala bez muža, onaj učitelj koji je u siromaštvu opismenio čitave generacije, onaj čovek koji je posle rata podigao kuću iz pepela i nastavio dalje, ne zato što je bilo lako, već zato što je morao da živi i da ostavi nešto onima posle sebe.
I tu se priča o Nebeskoj Srbiji vraća na nas.
Na žive.
Jer lako je diviti se mrtvima.
Teško je biti dostojan njihovog nasleđa.
Danas imamo više mogućnosti nego većina generacija pre nas, ali imamo i jednu opasnost koju oni nisu imali u ovoj meri: opasnost da sve zaboravimo dok još mislimo da sve znamo.
Ako naša deca ne znaju ko su im bili preci, ako ne znaju zašto su Sveti Sava, Vidovdan, Kosovo, Solunski front i stradanja naših predaka deo našeg pamćenja, onda nije problem samo u tome što ne znaju istoriju. Problem je što gube koren.
A čovek bez korena lako postaje čovek bez pravca.
Zato Nebeska Srbija nije okretanje prošlosti. Ona je putokaz za budućnost. Ona nas pita kakvu ćemo Srbiju ostaviti deci koja dolaze posle nas, hoćemo li im ostaviti samo zemlju na kojoj žive ili i svest o tome ko su, šta su nasledili i kakvu odgovornost nose.
Jer jednoga dana više nas neće biti.
Neće biti naših rasprava, funkcija, novčanika, društvenih profila.
Neće biti naših titula. Ostaće ono što smo učinili, ostaće ljudi kojima smo pomogli, ostaće deca koju smo vaspitali, ostaće ime koje smo nosili, ostaće obraz koji smo sačuvali ili izgubili.
I ostaće pitanje na koje niko drugi neće moći da odgovori umesto nas.
Šta si uradio sa životom koji ti je dat?
Zato Nebeska Srbija nije poziv da sebe proglasimo velikima.
Ona nas poziva da budemo bolji. Nije poziv da mrzimo druge. Poziva nas da ne zaboravimo svoje. Nije poziv da živimo u prošlosti. Poziva nas da iz prošlosti naučimo kako da živimo u budućnosti. I nije poziv da bilo kom čoveku dodeljujemo Božiji sud.
Podseća nas da će taj sud jednoga dana sačekati sve nas.
I mene, tebe, generala, vojnika, političara. I onoga koji mu se danas podsmeva.
Svi ćemo jednoga dana tamo. I svi ćemo jednoga dana pred Boga.
Zato, ako već govorimo o Nebeskoj Srbiji, nemojmo je pretvarati u praznu parolu.
Nemojmo njome hraniti mržnju. Nemojmo je koristiti da bismo sebe proglasili boljima.
Ali nemojmo dozvoliti ni da nam je drugi oduzmu podsmehom… ti koji ti rade su praznina.
Jer imamo pravo da pamtimo svoje mrtve, da volimo svoju zemlju, da poštujemo svoje pretke. Imamo pravo da čuvamo svoje ime, jezik, pismo, veru i istoriju.
Ali uz to pravo dolazi i obaveza.
Da budemo dostojni… dostojni onih čija imena izgovaramo… dostojni dece koja će posle nas nositi naše ime… dostojni Srbije koju smo nasledili.
Jer možda je upravo u tome najdublji smisao Nebeske Srbije. Ona je visina prema kojoj treba da merimo sopstveni život.
A onda, kada se sve ovozemaljsko završi i kada čovek ostane sam pred onim od čega niko ne može pobeći, možda će najvažnije pitanje biti upravo ono koje nam naši preci, stvarni i oni koje je narod pretvorio u simbole, ostavljaju kroz vekove:
„Šta ste uradili sa Srbijom koju smo vam ostavili?“
A jednoga dana, svi ćemo kod njih. I svi ćemo pred Boga.
Do tada, živimo tako da nas se naši preci ne postide.
Živela Srbija.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
