Nikada nije bilo više analitičara i stručnjaka, s navodnicima ili bez njih, koji idu s jednog medija na drugi ponavljajući uvek isto. Pri tome, prave društene debate i dijaloga nema
Revolucija je čin nade, a bez nade nema pobune. Ovo zapažanje ruskog anarhiste Petra Kropotkina danas je možda tačnije i aktuelnije nego ikada u modernoj istoriji. Uprkos svakodnevnom i svakovrsnom kvarenju života, uprkos strašnom ponižavanju razuma i ciničnom ruganju pameti, pobune nema. Današnji vladari, bilo da su na svetlu ili u senci, ne moraju previše da brinu – njihova „stvar“, bar za sada, stoji dobro.
Samo naivni ili ostrašćeni mogu poverovati da je društvena obamrlost specifično srpski fenomen koji se može objasniti ovim ili onim istorijskim ili antropološkim razlogom ili defektom. Greše svi oni koji veruju da je Srbija nekakav poseban politički prostor, tamni vilajet mimo sveta. Ne treba imati iluzija da nasuprot srpskog jada i čemera stoji idilična Arkadija. Kada se utekne iz Srbije (na Zapad, a gde drugde) neće se ući u svet kojim vladaju razum, vrlina i pravda… ako je to ono za čim se žudi.
Prethodna opaska nije pokušaj stvaranja nategnute simetrije jer nje, objektivno, nema. Iako nije sve i svuda isto, procesi socijalne i kulturne degeneracije su globalni i idu sličnim putevima. U razvijenijim društvima oni su manje vulgarni i manje brutalni nego u Srbiji, nešto su manje uvredljivi po zdrav razum i veštije su prikriveni, ali trendovi bi morali biti jasni svakome ko nema koprenu preko očiju. Uzgred i paradoksalno, u domaćem haotičnom prostoru mnogo je više slobode za iskazivanje različitih stavova i mnogo je manje tabu tema, nego što je to slučaj u zemljama koje sebe smatraju uzornim demokratijama. Doduše, ta vrsta sloboda nije nužno i vrlina medijske scene
Nikada u domaćem javnom prostoru nije bilo više mogućnosti da se javno mnjenje informiše, dezinformiše, sludi, oblikuje ili deformiše. Nikada nije bilo više analitičara i stručnjaka, s navodnicima ili bez njih, koji pišu i govore, idu s jednog medija na drugi ponavljajući uvek isto. (Povremeno sam i ja deo tog putujućeg cirkusa koji sebe preozbiljno shvata.) Pri tome, prave debate i dijaloga nema. Cilj je, pre svega, da se nametnu sopstveni ili, češće, naručeni stavovi, da se usput nahrani nezasita ala narcizma i ako može, da se uzme koja para.
U toj kakofoniji tekstova i nastupa mešaju se istine i laži, bitno i nebitno, ozbiljne analize i tragikomične brbljarije. Tu nema „pozitivne diskriminacije“ i svako za sebe može naći ono što odgovara njegovom ukusu, verovanju ili predrasudama. Takav medijski haos ne može dovesti do mobilizacije, do akcije i do pokušaja da se loša stvarnost promeni. U ambijentu kakav je stvoren reč neće postati delo između ostalog i zato što je previše reči. Ono što su nekada radili filozofi, danas površnije i pristrasnije rade analitičari. Marks bi rekao da nije poenta da se svet samo tumači već da se promeni – „analitičarsko“ tumačenje sveta neće promeniti ništa i samo će pojačavati šumove svih vrsta. Sve što bi trebalo znati je odavno rečeno i ponovljeno mnogo puta. Loša stvarnost se ne može popraviti učenim rečima već samo borbom i žrtvom, u ovom ili onom obliku.
Ako je sumorno viđenje aktuelnog trenutka ovakvo kakvo je opisano, onda kolumnistički angažman poput mog više nema nikakvog smisla. Čemu iz meseca u mesec, i tako godinama, propovedati, kritikovati, upozoravati, predlagati i mudrovati? Slutim i da mnogi od čitalaca koji ponekad pogledaju moju kolumnu misle to isto, ali ih uljudnost i obziri sprečavaju da to i kažu. Kada bih kojim slučajem počeo da ponavljam tekstove koje sam davno pisao, niko u ovoj okamenjenoj stvarnosti to ne bi ni primetio. Tekstovi bi bili aktuelni i danas isto koliko su bili aktuelni i juče, bez obzira da li sam u svojim zaključcima bio u pravu ili u krivu. Ipak, opreza i pravde radi, iz ove (samo)kritike izdvojio bih tekstove koji su fokusirani na informacije za koje je šira publika prikraćena i koji se razlikuju od kolumni u kojima se iznose samo stavovi. Oni prvi su korisni (čak i u ovoj inflaciji reči) i ostavljaju više slobode da svako za sebe formira mišljenje o događajima i stvarnosti.
Ovo je, bar za dogledno vreme, moja poslednja kolumna u Politici. Izvinjavam se što ovaj tekst ima ispovednu boju. Personalizovanje i ispovedanje kroz kolumnu je uvek na granici dobrog ukusa. Voleo bih i da sam za kraj godine mogao da napišem nešto vedrije, nešto što može bar nakratko da ohrabri i probudi nadu. Moje reči ipak ne treba uzimati preozbiljno jer je moguće da su one obojene pesimizmom mojih godina i da zato pogrešno vidim i loše tumačim stvarnost. Hvala uredništvu Politike koje mi je dalo prostor, nikada nije cenzurisalo moje tekstove niti tražilo da ih korigujem. Hvala i čitaocima koji su imali strpljenja i volje da čitaju moje kolumne. Svima želim sretnu i, koliko je to moguće, spokojnu Novu godinu.
28. decembar 2022.
