Nečitljivi, nepismeni, neodgovorni

0
254

Kada je profesor dr Alek Račić, predsednik Srbske razvojne akademije nauka (RAS), predsednik Odbora za zdravstveni menadžment Srpskog lekarskog društva, kao “državni neprijatelj” priveden 1. aprila ove godine u beogradsku Policiju pa pušten da ne bi bilo aprili-li, naloženo mu je da se narednog dana pojavi “radi prikupljanja obaveštenja u svojstvu građanina”.

Biće da se rečeni “državni neprijatelj” tamo pojavio rečenoga dana, pošto se iz pisma koje je Generalni sekretar Srbske razvojne akademije nauka uputio 19. aprila Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, vidi da je rečenome “državnom neprijatelju” “usmeno predočeno da do daljeg izbegava niz tema o okolnostima zbog kojih je pozvan na razgovor”. Potpisnika toga pisma nije zanimalo kakva bi to bila “obaveštenja u svojstvu građanina”, on je samo zatražio “pismeno tumačenje potencijalnih ograničenja koje bi on (rečeni ‘državni neprijatelj’ – IP) imao u svojim istupanjima u javnosti”, te je rečeno Ministarstvo samo zamoljeno da odgovori, a nije, ne budi primenjeno, pozvano na odgovornost.

Za početak mora se naznačiti da je rečeni Generalni sekretar retko krupna naivčina kad od jednoga važnog državnog organa u Zemlji Srbiji očekuje odgovor. No, ne treba mu zameriti zbog naivnosti, svaki naš radni čovek i građanin ima pravo, ali i dužnost, da bude takav.

Da bi potpisnik ovih redaka, naivan “do panja”, spoznao tu zakonitost, bilo mu je potrebno da napiše više desetina pisama; može biti da je baš zbog toga i ispevana ona pesma o “sedamdeset i dva dana,”, uludo utrošena. Na toliku količinu pisama stigla su svega tri ili četiri odgovora, a osnovna njihova obeležja sadržana su u navođenju brojnih brojeva službenih glasnika, članova raznih izmenjenih i dopunjenih zakona, pouka da se potpisnikove primedbe iznesene u podnesku tiču drugog organa s telefona, kao ono kad je republičko Ministarstvo telekomunikacija (od koga je tražena zaštita ustavnog prava na upotrebu ćirilice i srbskog jezika jer je Telekom institucija republičkog značaja i jer se Telekomova zloupotreba navodne jezičke ravnopravnosti izvodi iz Ustava Republike Srbije), protest zbog neupotrebe ćiriličkog pisma prosledilo Pokrajinskom sekretariatu za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova.

Baš tamo jer je “neko” iz Ministarstva telekomunikacija “izračunao” da se ćirilički i srbskojezički problemi najlakše može razvodniti ako se podvedu pod “ravnopravnost polova”: jedan pol bila bi ćirilica, a drugi pol ticao bi se latinice. Jeste da su i ćirilica i latinica ženskoga pola, u čemu su, dakle, ravnopravne, ali i dalje je ostalo pitanje zbog čega srbski jezik koji je muškoga roda nije “uravnopravnjen” sa ženskom ćirilicom. Ili, možda, vlast u Zemlji Srbiji namerava da, zarad jednostrane (rodne) ravnopravnosti, ozakoni istopolne veze, bračne i vanbračne, i u jeziku i u pismu.

Da Vas podsetimo:  Ne, SZO nije zabranila obdukcije

E, sad, naivno je pitanje zbog čega je sve to tako i zbog čega Generalni sekretar Srbske razvojne akademije nauka neće dobiti odgovor, mada se odgovor (za naivne) može potražiti nekad dalekim domišljanjem, a nekad prost(ačk)im uvidom u neposredno “državno” okruženje.

Za ono prvo, daleko domišljanje, valja znati da je običan svet, u skladu sa teorijama o demokratskom društvu, samo posmatrač zbivanja, a ne učesnik u njima, da se ponekad treba prisetiti, na primer, Karla Marksa i njegove izreke da je svako pravo – nepravo, ili doskočice Nikole Pašića da su zakoni pisani “za naši protivnici”, ili misli Noama Čomskog da je narodu dozvoljeno da potvrdi odluke višnjih, ali nikako ne treba da se meša u njihovo donošenje, makar koliko se one ticale zainteresovanosti istoga tog naroda za sopstvenu sudbinu, a svemu tome neće protivrečiti ni zakonska zezalica ovog potpisnika, stara pedesetak-šezdeset godina, da pravnici u Zemlji Srbiji uvek deluju protiv interesa i pojedinca i kolektiva.

Ono drugo, uvid u neposredno “državno” okruženje u neposrednoj je vezi sa prvim i svedoči da se skoro svi “državni” poslovi obavljaju na takozvanom “nivou inkompetencije”, naški rečeno: nesposobno, nedoraslo, neznalički!

Sve počinje od Skupštine kao najviše ustanove u Državi, sa zakonodavnom ulogom, ali bez stvarnog moralnog ugleda i uticaja. Žalostan razlog tome nalazi se u činjenici da je važeći izborni zakon ukinuo obavezu da poslanike poznate imenom i prezimenom, ugledom i javnim učinkom, u Skupštinu bira narod, po čemu se ona i zvala Narodna. Umesto toga, zakon je nametnuo pravilo da narod zaokružuje koja mu se politička grupacija (stranka, pokret) najviše dopada, nikad po programu jer programe niko ne čita, već isključivo po zamišljenom ugledu nekog od stranačkih prvaka. Skupština je tako postala stranačka, ne samo po “državnoj”, već i po jezičkoj definiciji jer ona prvenstveno zastupa interese onih stranaka koje su se, ponekad i na teško objašnjiv način, zadesile u njoj. Ako se katkad i upusti u zaštitu “ostalih delova društva”, ona to čini toliko nevešto da se “razbuđeni deo naroda” (pospane i dremljive to i ne zanima) mora zapitati u korist čije štete ona deluje.

Kad je već tako, tragičan problem srpske političke scene, i u partijsko-stranačkom, i u privrednom, i u državnom smislu, predstavlja činjenica da najveći deo onih koji odlučuju o sudbini srbske države i srbskog naroda ne raspolažu sposobnostima koje bi ih kvalifikovale za obavljanje “dodeljenih” ili samopreuzetih poslova, a često ne bi zavređivali ni da se kao sagovornici nađu za kafanskim stolom.

Da Vas podsetimo:  "Ovo nije obračun sa mafijom, ovo je obračun unutar mafije"

Doda li se tome i “izum” o polnom, bespolnom, transrodnom i nerodnom skupštinskom sastavu, tek onda postaje jasno da takva skupština ne odlučuje glavom, već dizanjem ruku, možda i čega drugo.

Ako je došlo dotle da se Skupština sklapa na tako prizeman način, drukčije nije moglo biti ni sa sastavom ministarskog kabineta poznatijega kao Vlada Republike Srbije. Kaže li ovaj potpisnik da od dvadeset jednog ministarskog imena zna za četvoro (troje lično, jedno po imenu, ali zbog toga što se poštapa parolom koja je čovečanstvu donela “revolucionarna” stradanja brojnija od učinka mnogih kuga i kolera – “građani i građanke”), onda to jedino može značiti da se i na ministarska mesta postavljaju lica sa “političkim” životopisom. Otud, logičnim treba smatrati što su znanja i ugled najviših (a, bogme, i onih ostalih) izvršnih i sudskih organa više štetna po “široke narodne mase”, no što im koriste.

Tome, za lep primer (uistinu ružan) mogu poslužiti brojne priče onih koji su u nekolikim televizijskim emisijama “Posle ručka” saopštavali svoje sudare sa privatnim izvršiteljima, nastale i zloupotrebama u kojekakvim kupoprodajnim stambenim ugovorima, ali i zbog dugovanja neuporedivo sitnijih od stanova koje pominjani izvršitelji, u skladu sa zakonima donesenim “za naši protivnici”, bezdušno otimaju u korist “obično (ne)poznatih dobitnika”.

Da nisu samo izvršitelji u pitanju, kazuje i primer više njih računarski i programski “uvezanih” koji su svoj “službeni” položaj stekli neznalički, u skladu sa već pomenutim zakonima “za naši protivnici”: momak kupio polovni auto, notar obavio svoj posao, vozilo procenjeno, plaćen porez na promet, u uredno registrovanoj firmi obavljen “kolovlasnički” prenos, vozilo tehnički pregledano i dokumentacija predata policiji zarad nove registracije. Ne može se registrovati, rekoše, pošto je raniji vlasnik dužan nekome 5.000 (pet hiljada) dinara. Pokazalo se da je raniji vlasnik sačuvao priznanicu o uplati pomenutoga dugovanja, priznanica je viđena na dvama ili trima “važnim” mestima, ali zaludu – prodavac je dužan dok se ne dokaže suprotno. Da li će se dokazati – ne zna se jer osumnjičeni građanin nema kome da piše. A i da ima, na drugoj strani nalaze se nečitljivi, nepismeni, neodgovorni.

Da Vas podsetimo:  Kako su ljudi Velje Nevolje bili verni Vučiću

Kad je već tako, a tako je, i pismo rečenoga Generalnog sekretara doživeće sudbinu potpisnikovih bezbrojnih pisama slatih Državi Srbiji u vidu najrazličnijih primalaca koji su, ko zna kako i zašto, ostali nečitljivi, nepismeni i neodgovorni.

U potpunoj suprotnosti s onim kako se u vreme potpisnikovog druga Luja XIV, njegov ministar Rišelje odnosio prema pismima koja su predstavnicima francuske države upućivali ondašnji besposličari, kao što je to danas u Srbiji činio ovaj potpisnik ili kao što je to učinio rečeni Generalni sekretar. Ni nalik onome što je čelnik u Zemlji Srbiji zaduživao svoje važne stranačke drugove da razgovaraju sa građanima, da čuju šta oni, građani, ako misle, o nečemu misle, da ih primaju, da razmisle o onome što su čuli – ako su čuli. Ne primećuje se da oni iz vrha zakonodavne i izvršne vlasti u Zemlji Srbiji poštuju tu preporuku, možda zbog toga što nisu ni čuli za druga Rišeljea. A taj Rišelje naredio je da nijedno pismo, bilo kakve sadržine, bilo od koga, anonimno ili potpisano, ne sme završiti u korpi za otpatke ili kao onaj brisoguz pokojnoga Rablea. Na svako potpisano pismo moralo se odgovoriti, a ta su se pisma, zajedno s onima nepotpisanim, morala sačuvati u zgradi koju zovu Matinjon (ili nekako slično), a u kojoj živi Prvi Ministar Francuski, oni ga zovu i Premijer, a mi Predsednik Vlade. I onda se računalo sa potrebom da sva ta pisma jednoga dana, neznano koliko dalekog, mogu poslužiti za pisanje francuske istorije.

Nažalost, rečeni Rišelje nije tada znao za Srbiju, a Srbi nikada, ni onda ni danas, nisu znali o čemu je, zbog čega i kako taj momak razmišljao.

Srbskoj vlasti nije poznato da li srbski građani išta ikome zna če u Zemlji Srbiji (ne računaju se tu predizborne kampanje), a srbska istorija za nju je mislena imenica. Kad je već tako, zašto bi se ta vlast zamlaćivala s onim što joj tamoneki bezveznjaci pišu.

I zašto da pišu kad je dovoljno policijsko usmeno naređenje profesoru doktoru Aleku Račiću, maksilofacijalnom hirugu u Kliničkom centru Srbije, predsedniku Srbske razvojne akademije nauka, predsedniku Odbora za zdravstveni menadžment Srpskog lekarskog društva, da nikom ne kaže (ne zna se pod kakvom pretnjom) o čemu se sa njim tamo pričalo.

Može li Država Srbija dalje, ako se ne ceni znanje onih koji u srbskome narodu nešto znaju, a to što znaju – iskažu.

Ilija Petrović

Izvor: Srpska tradicija i nacionalni interes

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime