NEČOVEČSTVA SLOVENAČKE PARAVOJSKE
Neposredno po prijemu obaveštenja o zadatku JNA, slovenačko rukovodstvo, umesto da civilizovano prihvati preporuke i odluke najviših organa savezne države, preduzima 26. juna mere koje se, u najmanju ruku, mogu nazvati ne samo necivilizovanim, već sasvim opravdano i varvarskim. U toku 26. juna, naime, na putu prema austrijskoj granici, prisilno je zaustavljeno više od sto teretnih domaćih i stranih vozila. Njima su zaprečene komunikacije kojima je, sutradan, trebalo da u marševskoj koloni prodju pripadnici JNA. Vozači su silom bili prinudjeni da ne napuštaju vozila koja su služila kao štit slovenačkoj paravojsci koja se spremala da mučki otvori vatru po koloni koja nije bila spremna za bilo kakvo učešće u borbenim radnjama. Na taj su način, kako su kasnije utvrdili pravni i vojni eksperti, grubo narušena pravila humanitarnog prava, jer su zaustavljena vozila postala legitiman cilj napada, s obzirom da su izgubila civilno svojstvo. Na kolonu JNA, koja se zaustavila pred tim preprekama, brutalno je otvorena vatra iz svih oružja i orudja kojima je raspolagala paravojska. Pripadnici regularne vojske bili su prinudjeni da se brane od ničim izazvanog napada. U razmeni vatre, stradali su tom prilikom i neki vozači silom zadržanih vozila. Njihovi životi padaju na dušu donosioca zločinačke odluke da se vozači zadrže u vozilima, mada je bilo očigledno da će postati nevine žrtve. Imena organizatora ove neljudske akcije Slovenci skrivaju do današnjih dana.
Sve podatke navedene u nastavku ovog priloga, na osnovu brojnih zvaničnih izveštaja i interne publikacije Vojnoizdavačkog centra „Istina o oružanom sukobu u Sloveniji“, zabeležio je autor ovih redova – u to vreme načelnik Službe za informisanje o oružanim snagama SFRJ. Primeri koji slede odnose se isključivo na zbivanja u Sloveniji, mada je mnogo zločina nad pripadnicima JNA počinjeno i tokom kasnijih borbenih dejstava na prostorima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Zločini slovenačkih nelegalnih vojnih formacija, počinjeni mučkim ubistvima i ranjavanja tek zavojničenih mladića, bili su vrlo dobro poznati ljudima u vojnom vrhu. Znalo se za brojna hapšenja starešina JNA i tortura nad njihovim porodicama – suprugama i maloletnoj deci, ali se ništa, osim verbalnih osuda, nije preduzimalo da se takvo stanje spreči – ako nikako drukčije onda legalnom vojnom silom nad nelegalnim zločinačkim sastavima.
Fizičke likvidacije
Postavljanje barikada na pravcu kretanja jedinica JNA bile su samo deo paklenog plana slovenačkog rukovodstva u satanizovanju JNA i fizičkih likvidacija njenih pripadnika. Na udaru su, kako se vidi, bili i članovi porodica oficira i podoficira, kao i gradjani Slovenije koji se nisu slagali sa takvom politikom svog republičkog rukovodstva. No, krenimo redom. Paravojni sastavi Slovenije, instruisani iz vrha slovenačkih republičkih i lokalnih vlasti, znali su da JNA neće upotrebiti oružje tamo gde postoji i najmanja mogućnost ugrožavanja civilnog stanovništva. Zato su ispred svojih oružanih sastava isturali žene i decu i pod njihovom “zaštitom” otvarali vatru na vojnike i starešine kojima, uvidjajući kukavički i nemoralan čin slovenačke paravojske, nije padalo na pamet da odgovore istom merom. Jedan u mnoštvu takvih primera je i slučaj u Rožnoj dolini gde su Slovenci ispred sebe isturili nedužne civile, uglavnom žene i decu, i iz takvog “borbenog poretka” dejstvovali vatrom na vojnike koji nijednim jedinim potezom nisu za to davali bilo kakav povod. Pripadnici slovenačke paravojske, uz blagoslov republičkih čelnika, nisu imali milosti ni prema ranjenim vojnicima i medicinskom osoblju koje im je priticalo u pomoć. U masi takvih primera, koje su registrovali operativni i obaveštajni organi JNA, navešćemo samo nekoliko.
Dr Vukica Bulatović je sanitetskim vozilom, vidno i propisno obeleženim crvenim krstom, pokušala da dodje i ukaže pomoć ranjenim vojnicima na graničnom prelazu Šentilj, koje su mučki, bez ikakvog povoda, napale grupe beskrupoloznih ostrašćenika, opet uz blagoslov vlasti. Sanitetska ekipa, sa doktorkom Bulatović na čelu, odmah je uhapšena i sprovedena u zatvor u Pesnici. Saslušanje je trajalo više časova, a doktorki Bulatović je ponudjeno da se pridruži slovenačkoj Teritorijalnoj odbrani, transformisanoj u to vreme u paravojnu organizaciju. Pošto je odbila njihov predlog, “civilizovani” Slovenci su joj dali rok od 24 časa da napusti Sloveniju. Ranjenim vojnicima na Šentilju nije pružena nikakva medicinska pomoć.
Sličnu torturu doživeo je i doktor Senad Duraković u trenutku dok je pružao prvu pomoć povredjenim pripadnicima JNA. Prekinut je u humanoj misiji i uhapšen. Njemu, kao i njegovoj koleginici Vukici Bulatović, ponudjeno je da se pridruži slovenačkim teritorijalcima. Ponos, dostojanstvo i vojnička obaveza, bili su jači od pritisaka. U znak protesta u zatvoru je štrajkovao gladju. Nema podataka, nažalost, o daljoj sudbini doktorke Bulatović i doktora Durakovića.
Doktor Goran Golubović, koji je takodje pružao prvu pomoć ranjenim vojnicima i starešinama, prevozio je sanitetskim vozilom teško ranjenog poručnika Darka Bulatovića. Na putu prema bolnici, mučki, iz zasede na sanitetsko vozilo, koje je takodje bilo propisno obeleženo, ispaljen je protivoklopni projektil. Teško ranjen poručnik dobio je još teže povrede, a ranjen je i doktor Golubović. Ni jednom ni drugom niko nije pružio neophodnu pomoć. Bio je to još jedan od načina “viteškog” ratovanja dežele na putu do otcepljenja od SFRJ.
A da su pojedinim slovenačkim funkcionerima „tragovi smrdeli nečoveštvom“, potvrđuje i primer oborenog helikoptera JNA 27. juna neposredno ispred Ljubljane. U oborenom helikopteru koji je krenuo u miroljubivu misiju, poginila su sva trjica članova posade: kapetan I klase Milenko Jorgić, poručnik Eldin Hrapović i stariji vodnik I klase Miroslav Šandor. Punih devet dana zvanični slovenački organi odbijali su da vojsci i porodicama izruče poginule. Da je nečoveštvo, bolje rečeno divljaštvo, u pitanju, potvrđuje podatak da su se pored tela poginulih članova posade slikali pojedini visoki funkcioneri Slovenije, među kojimai i Jelko Kacin. Šta tek reći na činjenicu da je ta morbidna „trijumfalnost“, objavljena u više slovenačkih glasila.
Trebalo bi, zaista, mnogo prostora da se navedu svi primeri brutalnog postupanja slovenačkih paravojnih sastava prema vojnicima, starešinama i njhovim porodicama, sopstvenim gradjanima koji nisu podržavali načine i primenu sredstava putem kojih su nastojali da se otcepe od savezne države. Ipak, da bi se stekla potpunija slika i o nekim srednjovekovnim metodama koje su primenjivali prema zarobljenim vojnicima, pripadnicima unutrašnjih poslova i carinicima, navodimo neke primere koji ilustruju svu brutalnost, neljudski odnos i kršenje svih konvencija medjunarodnog ratnog prava. Neki od tih primera prevazilaze čak i užase fašističkih logora u Drugom svetskom ratu.
Radisav T. Ristić
