”20 i kusur poruka, pitate me šta mi je, zašto sam besna, ljuta…
Gospodo Srbi, zar je za ovu i ovakvu Srbiju, i ovakav narod, poginuo moj deda, četnik, Vojin Mijatovic? Zar je za ovakvu Srbiju, i ovakav narod, poginuo njegov jedini sin, moj otac, 1994. g. kao dobrovoljac, u svojoj 66-oj godini?
Kakav smo mi to narod? Potomci slavnih predaka, ili potomci ljiga preostali u ratovima?
Imate li vi svoju volju, moral, obraz, reč, na kraju krajeva DUŠU? Kome ostavljate Srbiju, i kakvu, kad vas ne bude bilo?
Živite ko psi, sa vama robuju i vaša deca, da li ste svesni toga? Shvatate li kuda vas vodi, ko džukce na lancu, ovaj sistem? Slepi li ste kraj očiju, vi vernici, pravoslavci, pametnjakovići…?
Treba li Srbiji još jedna ĆELE KULA? Ovog puta od vaših glava, glava vaše dece… A znate li kako je nastala Ćele kula?
Danas imate opet kvazi junake tipa Karađorđa i hajduk Veljka, i jos nekoliko sličnih njima, pa molim, oni su došli glave mnogima, a ovi će vama.
Žao mi je dece! Jadni oni sa vama kakvi ste, ispaštaju vaš kukavičluk, robovanje, nemoral, potuljenost vođi… ni krivi ni dužni.
Nisam besna, ni ljuta, ali neću ni da ćutim više… mada ni ono do sada napisano za ovih devet godina nije dalo rezultate…”
18.03.2017.
Vojinka Mijatović – Nordlander, u poruci prijateljima na FB
Danas sam, pretražujući svoj mail, pronašla tekst koji je kružio internetom 2012 godine. Kao da se ništa nije promenilo. Možda ste, pre nekoliko godina, već dobili ovaj mail, a za one koji nisu, kopiram tekst poruke:
„Neko je u jednom čikaškom listu objavio: Srbija je zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u odbojci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati.
Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan.
Dodao bih: Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je
strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju boga.
Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake
sposobnima.
Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.
Gde se živi od budućnosti jer na sadašnjost nemamo pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.
Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.
Pa ti preživi ako si normalan. Sreća za državu da je takvih sve manje.
Normalni svakako nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći
paradoks.“
*****NEK’ KOMŠIJI CRKNE KRAVA, A I MENI DA NE MORAM DA MU DAJEM
MLEKO!!!************
Од свега је једино битно да побеђујемо у одбојци. Мушки, светска лига прошле године, главни конкуренти Бразил (200 милиона становника), САД (300+ милиона), Русија (140 милиона) итд. Жене, Рио, опет САД, Русија, Кина (не знам више колико их је, престао сам да бројим пре неку годину)… Још знамо да се боримо и изборимо у поштеној борби, и са много већима од себе. Али ово што нам се сад догађа нема везе са поштењем. И ту смо очигледно инфериорни…
Duboko klanjanje gospodji koja je podelila najiskenije osecaje sa nama.Svaka cast i veliko postovanje!