Ima tome čitav mesec kako primih već poduže očekivani telefonski poziv kojim mi je ljubazno saopšteno da ne ispitujem više u pokrajinskoj komisiji (odboru) za pravosudni ispit. Svestan sopstvene krivice koja se bar deceniju gomilala u člancima kritike raznoraznih poteza i većma promašaja vlasti, čudno mi beše kako ranije nisam „najuren“ iz komisije, ujedno sumnjajući da me je neko („dobri politički anđeo“) svo to vreme štitio. No, prođoše i vremena anđela pa nastupi zeman da umesto profesora neko drugi ispita buduće sudije i advokate o srpskom ustavu (možda to bude baš advokat ili sudija). A i potrajalo je profesorovo, od 2015. godine, neka sad neko drugi uživa mesečnu apanažu, za srpske uslove vrlo pristojnu. Neobično mi je bilo i to (ali nisam se bunio) što mi članstvo u komisiji nije prestalo odmah ili ubrzo posle promene vlasti u Vojvodini jer komisija, ispod ruke, služi i za udomljavanje stranačkih kadrova i simpatizera, i to po nepisanim stranačkim kvotama (najviše SNS pa SVM). Pokrajinski sekretar za obrazovanje, propise, upravu (…) formalno je kadrovski nadležan, ali u stvarnosti odlučuje kako mu se kaže, shodno stranačkom dogovoru.
Ipak, siguran sam da je neposredan povod smene iz komisije bilo moje gostovanje u emisiji na javnom tv servisu u kome sam podržao studentsku pobunu i uopšte bunt građana koji žele bolje društvo i protestuju protiv vlasti (nakon pogibije 15 ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu). Ako se učešću u toj emisiji (Oko magazin) pridoda i nekoliko novinskih (sajtovskih) tekstova u kojima se kritikuje vlast, prevashodno predsednik Republike, a hrabre studenti, te pojedine kritičke izjave (kraća gostovanja) po televizijama o nenadležnosti šefa države i dr., jasno je da je smena bila pitanje trenutka.
Jedan razlog njojzi je, gore pomenuto, kvotno kadriranje u kome moja nedostojnost dugo vremena „zauzima nečije mesto“ i za to prima novac koji, po stranačkom uzusu i pameti, treba da pripadne nekom lojalnom i zaslužnom. Drugi, važniji razlog, a koji upravo dokazuje moj slučaj (kao i delom slučajevi onih koji su smenjeni kad i ja i oni smenjenih ranije) jeste da vlast, čitaj: predsednik Republike, ne podnosi kritiku. On je se gnuša, mrzi je pa tako i one koji kritikuju. Ako za kritiku sazna ili mu je u poverenju prenesu, on reaguje, napada, difamira, denuncira. Nebitno mu je, kao i onima hijerarhijski ispod njega, što profesori univerziteta, svi drugi intelektualci i misleći ljudi, treba neprestano da iznose kritička mišljenja, sumnje, shodno samoj definiciji nauke, a ne apologetiku. Ali, vođa naviknut na poslušništvo i ulizništvo, za kritiku naravno i ne haje – ona je u njegovom pojmovniku rezervisana za plaćenike, neprijatelje, izdajnike i slične antidržavne elemente.
U opisanom ličnom slučaju lako se da uočiti uobičajena primena nakaradnog društvenog, antietičkog pravila da javna kritika povlači kaznu. Iako je kazna u ovom slučaju tek gubitak (novčane) privilegije, dakle bez drakonskih posledica, sveti kanon da kritika neprikosnovenog vođe (i užeg društva mu) izaziva sankciju, truje društvo, sve do fatalne zatrovanosti i društva i građana mu. Ali, ima nas a još više biva mladih koji ne žele zatrovano srpsko društvo ni, posledično, kraj otadžbine. Ni po koju cenu.
Otuda neka ovaj bunt traje.
