Neka ide i Telekom!

0
592

Telekom-Srbija

Šta sve neće uraditi Vlada Srbije u ime „očuvanja mira i stabilnosti“ – imali smo priliku da se po ko zna koji put uverimo, kada je jedan od „najmiroljubivijih“ ministara, Rasim Ljajić, objavio da će država, posle 3. avgusta raspisati javni, zvanični poziv za prijem obavezujućih ponuda za privatizaciju ultra-uspešnog državnog preduzeća „Telekom Srbija“.[i] Ovo uprkos vesti da je dobit „Telekoma“ za prvu polovinu 2015. iznosila 16 milijardi dinara, odnosno 5,7% više nego za isti period prošle godine.[ii]

Neupućeni i nerazumni se već mršte i gunđaju kako je ovo što Ljajić najavljuje daleko gori i opasniji terorizam od onoga kojim neprekidno pokušavaju da nas zastraše, jer prodaja Telekoma predstavlja pljuvanje po generacijama koje su stvarale i ulagale u srpske telekomunikacije, uništavanje jedne čitave domaće privredne grane, predavanje sigurne i garantovane dobiti u strane ruke, teranje ono malo preostalih visoko kvalifikovanih stručnjaka da sreću potraže van granica zemlje, odricanje od sigurnih budućih budžetskih prihoda. Ali ti neupućeni i nerazumni ne shvataju ono što shvataju i dalekovida vlast, i njen pridruženi medijsko-analitičarski aparat: da sve što vlada Vučić-Dačić, baš kao i vlada Dačić-Vučić pre nje radi ne radi samo u ime banalne ekonomske efikasnosti, mada je i ona važna, i dokazano uspešna u neoliberalnoj izvedbi. Ne, sve što oni rade – rade najpre u ime „očuvanja mira i stabilnosti“, da bi drugi bili srećni, i da nam „niko ništa ne bi zamerio“ (provizije su, razume se, samo znak dobre volje stranaca prema nama, odnosno onima koje je narod na demokratskim izborima ovlastio da ih, u ime svih, stavljaju u džep). I da nas ne bi ponovo bombardovali. Jer, dok god se ne zameramo nikome – biće mira i stabilnosti, makar i u nepodnošljivom beznađu (bar dok ID/ISIS/ISIL, ili neko iz te priče, u džoint venčeru sa lokalnim kooperantima, ne organizuje pristigle migrante i šiptarske povratnike iz EU). A ako slučajno pokušamo da se borimo za neki svoj interes, ili zadržimo nešto što iole vredi – nebo će se doslovce sručiti na nas.

Nije ovde samo reč o Telekomu. Počelo je sa jednostranom predajom severa Kosova i Metohije novopečenom demokrati Hašimu Tačiju, zajedno sa celupnom njegovom reformski demokratizovanom terorističkom organizacijom, partijom i narko-rezervatom. Jer, ako su mogli da se pokaju Dačić i Vučić, što ne bi mogao jedan terorista, reketaš i trgovac ljudskim organima. Sever KiM je Tačiju, uz posredstvo naših briselskih prijatelja, koje takođe nipošto i nikada ne treba srditi, jednostrano predat od strane Dačića i Vučića, uz mudro ćutanje predsednika države.

A da to nije urađeno, Tači bi se naljutio, i iz inata bi prestao da bude demokrata i reformator, dok bi mu njegovi i naši zapadni prijatelji, iz silnog razočarenja u nas – dali zeleno svetlo da se ponovo vrati svojim starim krvavim zanatima, opravdan u svom gnevu prema tvrdoglavim i beznadežno nereformisanim Srbima. Naravno, naši zapadni prijatelji bi žalili što je do toga ponovo moralo da dođe, baš kao što su i žalili što je uopšte moralo da dođe do Nato-agresije na SRJ 1999. godine, ali bi imali neoborive argumente – ne bi bilo bestijalnih zverstava protiv preostalih Srba na KiM ni ’99-te ni sad, ne bi bilo zapadne podrške zločincima poput Tačija, samo da je Srbija bila kooperativn(ij)a, i da nije pokušala nezamislivo: da se bori za neki svoj interes. A, kao što znamo, i najmanji srpski interes je glavni faktor nestabilnosti, nemira i nespokoja na ovim prostorima, a i šire – ako se pita bilo ko od beskrajno dobronamernih likova koji nam dolaze iz pravca zalazećeg sunca.

Da Vas podsetimo:  Dnevnik uvreda leskovačkih političara

Onda je došao i sporazum sa MMF-om, kojim je upravljanje celokupnom privredom Srbije predato u ruke stranaca. A kog smo to izbora imali, pitali su nas, kao što uvek i pitaju, pripadnici vladajućih stranaka i koncentrični krugovi njihovog medijsko-analitičarskog aparata za podršku. Šta – da nije možda trebalo da se zamerimo strancima, pa da pomisle nešto loše o nama, da nas mrko pogledaju? Naravno, za žaljenje je što su smanjene plate i, pogotovo, penzije – ali šta je bolje: stotine hiljada penzionera na ivici gladi ili mogućnost da naši zapadni prijatelji misle loše o nama, razočarano vrte glavom i više nas ne pozivaju na prijeme u ambasadama? Odgovor je valjda jasan. Neka se penzioneri stisnu, znajući da njihova žrtva i te kako ima smisla. I, kad god pomisle kako bi bilo lepo bar jednog dana u nedelji pojesti dve kifle umesto jedne, neka se samo sete koliko bi to razočarenje proizvelo kod naših zapadnih prijatelja, i koliko bi se povećala mogućnost nekog novog bombardovanja – i ta jedna kifla na koju su osuđeni biće im bar malo slađa.

Slično je i sa podrškom referendumu u Republici Srpskoj. Neki ratoborniji bi odmah, refleksno, da podrže vlasti Republike Srpske u njihovoj nesmotrenoj i ničim izazvanoj potrebi da se pozovu na slovo Dejtonskog sporazuma i tumačenja Venecijanske komisije i traže da se ingerencije nad pravosuđem vrate pod okrilje entiteta. Ali mudra vlada Srbije zna da bi to predstavljalo guranje velikog prsta u oko naših zapadnih saveznika. Pa možda čak i guranje palca u oba oka. Šta bi oni pomislili o našem demokratskom kapacitetu kad bi mi sad počeli da se zalažemo za demokratsko pravo na referendum? Pogotovo što su referendumi u raznim državama-članicama ili kandidatima izazvali toliko problema Evropskoj uniji poslednjih godina, čak do mere da su morali da se ponavljaju više puta sve dok se ne bi demokratski izglasao odgovor koji bi zadovoljio sve one silne neizabrane, ali carski plaćene demokratore u Briselu…

Još gore, i Rusija je podržala srpsko – i ne samo srpsko! – pravo na demokratski referendum. Ako bi vlada Srbije sad javno podržala ono što Rusi podržavaju, makar to bilo i neko osnovno, univerzalno priznato demokratsko pravo – tek to bi otvorilo Pandorinu kutiju. Ne samo da bi vlast bila optužena za rusofilstvo – što bi bila teška kleveta – već bi time Srbija svojim zapadnim prijateljima i dobročiniteljima dala neoboriv dokaz da ona nije ni demokratska ni reformska država. Jer, po definiciji, ono što Rusi podrže – ne može da bude demokratsko, a ni reformsko, pošto je, kao što je opšte poznato, svaki Rus rođeni autokrata i antireformator.

Da Vas podsetimo:  Vučić pokrovitelj niškog pozorišnog festivala - čast ili predizborna farsa

I, najgore – ako bi vlada Srbije podržala referendum u Republici Srpskoj, to bi onda silno naljutilo Bakira Izetbegovića i ceo njegov SDA, a i Nasera Orića i ceo bosansko-muslimanski korpus, odnosno one koji su demokratski nametnuti da govore u njegovo ime. I ko bi ih onda na Zapadu krivio što svoj opravdani gnev artikulišu kroz neke nove terorističke akte, pa i pretnje novim ratom? Šta je, uostalom, referendum, šta je Dejton, šta je, bre, život – ako će Bakir i Naser da se ljute i razočaravaju? Neka oni samo bude zadovoljni, neka dobiju sve šta hoće – samo neka bude mira i stabilnosti, sve drugo je sporedno. Stvarno su sebični oni koji se zalažu za taj referendum u Republici Srpskoj – uopšte nemaju sluha za krhka osećanja drugih, a i ne znaju da svako naše „ne“ može da izazove novi rat…

Stigla je i vest da „Kosovo“ podnosi zahtev za prijem u UNESKO. I sad bi neki da prave brzoplete poteze, čak i da urade nezamislivo – da traže povlačenje iz briselskih pregovora i da Srbija pripreti na isti način na koji prete Šiptari kad god im je i najmanji interes ugrožen. Ne dolazi u obzir! Mi ćemo pokazati da nismo kao oni, da smo dostojanstveno pasivni u svakom porazu – jer samo tako imamo šanse da neko ne pomisli nešto ružno o nama. A i da ne bude nekog novog bombardovanja.

Imamo i krizu sa migrantima. Šta bi rekao svet kada bi Srbija preduzela nešto poput Mađarske, ili bilo kakvu, pa i najmanju državnu meru da spreči ili bar znatno uspori njihov priliv? Pa zar i nama da budu upućene onako oštre reči kakve su bile upućene Orbanu? Kažete da se Orban oglušio? Ali on je debelokožac, nije ga briga šta misli pristojan svet – a Srbija se zarekla da će odsad raditi isključivo ono što se dopada pristojnom svetu (pod uslovom da je sa Zapada – što se, valjda, podrazumeva).

I sad se vraćamo na Telekom. Ima li neko uopšte predstavu koliko bi nam to teškoća donelo, koliko negativnih poena kod MMF-a, koliko neotvorenih EU poglavlja, kad bi nosioci vlasti samo i pomislili, a kamoli javno rekli (osim kad su u opoziciji, ali to se ne računa), da je glupo, štaviše suludo, prodavati jedno izuzetno uspešno preduzeće, za cenu koja bi se sama zaradila iz njegove dobiti za nekoliko godina? Taj koji bi i dalje insistirao na odupiranju privatizaciji jednostavno nikada nije sedeo u prostoriji punoj zapadnih diplomata i činovnika koji su se razočarali u tebe. Nikad mu nisu uši odzvanjale od te neprijatne tišine, tek povremeno prekinute dubokim uzdasima. Nikada nije video izraz očiju naših zapadnih partnera, skoro na ivici bola, zato što se neko u Srbiji odvažio da izneveri neko njihovo očekivanje. A tek nije okusio čistu, nepatvorenu tugu koja prosto izbija iz pora naših zapadnih prijatelja kada nas obaveste kako će naš razočaravajući potez imati vrlo negativne, pa možda čak i tragične posledice, koje će njih iskreno da ožaloste, ali koje oni nikako ne mogu da spreče, jer je sve, ipak, u našim rukama: ako se povinujemo svim njihovim zahtevima, sve će biti u redu; u protivnom – slede posledice za žaljenje.

Da Vas podsetimo:  Kako centri za socijalni rad komuniciraju sa medijima?

Kad bi samo ljudi znali koliko puta se Aleksandar Vučić u svom kabinetu, negde pred zoru, skoro rasplakao zamišljajući tugu Bila Klintona i Tonija Blera kada su bili primorani da naređuju sve smrtonosnije „vazdušne udare“ protiv naših civila, kada su teška srca upućivali sve veća sredstva i sve više naoružanja teroristima OVK, Vojsci Albanije, ćelijama Al-Kaide – sve zato što je zli Milošević nerazumno odbijao da ispravi Ajzenhauerovu grešku i odobri pravo Nato-u da može slobodno da vršlja po Srbiji gde i kad hoće – a tada skoro jednako zli i nereformisani Vučić to sve javno pravdao…

Nije li i sam Stroub Talbot, iz samog vrha Klintonove administracije, javno priznao da je Nato agresija protiv SRJ pokrenuta zato što Srbija nije pristajala da sprovodi tražene ekonomske i društvene „reforme“?[iii] I kome onda nije jasno zašto treba prodati Telekom – i to što pre, to bolje? Da rezimiramo: em ćemo umilostiviti naše odane i dobronamerne zapadne prijatelje da nas ponovo ne bombarduju (ili aktiviraju neke ljudske bombe na zemlji, svejedno je) tako što ćemo im pokloniti preduzeće koje ostvaruje garantovanu dobit, em će MMF-ovi činovnici moći da se pohvale „uspešnom misijom“ u Srbiji, što će im omogućiti dalji napredak u hijerarhiji svetskih ekonomskih ubica, em se niko sa Zapada neće ljutiti na nas.

A, najvažnije – biće očuvani mir i stabilnost, a to nam je, kako uvek ističe premijer, sve žaleći za svakom nepromišljenom, destabilišućom rečju koju je izgovorio tokom pretprošle decenije, pre nego što je doživeo prosvetljenje – najvažnije od svega. I od života, i od ponosa, i od časti, i od slobode. Subliminalna poruka je jednostavna: hoćete slobodu i nezavisnost – dobićete bombe. A naša vlast je tu da upravo to spreči.

Zato, kad vam sutra neka naprednjačko-socijalistička inspekcija zakuca na vrata, i traži da momentalno skinete gaće i prodate svo pokućstvo, pa i članove porodice, da bi platili basnoslovni telefonski račun uspešno privatizovanog Telekoma – ne brinite. Možete da budete sigurni da je to bila teška odluka, zbog koje su oni mnogo, ali baš mnogo prethodno patili, ali koja je neophodna da bi se očuvali mir i stabilnost, koji jedino privlače investitore. A mir groblja je najbolji.

Aleksandar Pavić

Fond strateške kulture

____________________

[i] http://www.nspm.rs/hronika/rasim-ljajic-znacajno-interesovanje-za-telekom-posle-3.-avgusta-zvanican-poziv-za-ponude-za-privatizaciju.html

[ii] http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/577825/Dobit-Telekoma–16-milijardi-dinara

[iii] http://www.chomsky.info/interviews/20060425.htm

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime