Ničeg novog pod kapom nebeskom, nema svrhe lamentirati nad „ludnicom“ ili „euforijom“, zvanom „Katar!“. Viđana je uvek u vreme svetskih i evropskih prvenstava u fudbalu. Nešto manjih u sportovima, „nižeg ranga“.
Nije novo ni to što se dešava dok traje rat između Rusije i Ukrajine. Prošlost su Heleni, koji su prekidali ratove dok traju Olimpijske igre… Sadašnjost je: „Neka se igra, a ko propada neka propada!“. Od onog što ga snađe, siromaštva ili litijuma. (Kako li bi izgledao prilično „tanak“ ekološki protest, da je bio u vreme utakmice „Orlova“?). Gledanje igre baš je dobro za bežanje od gledanja nečijeg, pa i svog propadanja. Ovde rata, i otvorenijeg opredeljivanja za jednu stranu… Novo nije, ni ovo što sledi. Samo jedno i uzaludno podsećanje, kakvi smo ljudi…
Šta se sve moglo učiniti, od para utrošenih za „objekte“ Prvenstva? Navodno ili stvarno, petnaest puta više nego što je potrošila Rusija, za „svoje prvenstvo“. Tako da sledeće organizuju tri države, jer ne plivaju na nafti!…I povrh toga, šta će Katar i sa dva stadiona, koji neće biti demontirani? Nažalost, pošto smo odavno „odrvenuli“, nije novo ni licitiranje sa brojem poginulih na gradilištima „objekata“. (Ako se ispostavi da je niži od 15.000, a bliži 8.000, kao da je duplo manje neopravdan!). Sa nekim se računalo i pre gradnje, u pitanju su grešnici iz siromašnih država za koje važe posebni stanardi. A angažovani od onih za koje važi: „Ima se, može se!“, pa i biranje standarda… Da li je onda „evrocentrički“, pitati: Ako Evropljani imaju neke moralne obaveze prema migrantima, što ih ne bi imali i šeici? Tim pre što su Evropljani makar deo onog što imaju stekli radom, a ne eksplotacijom kolonija, a šeici samo eksploatacijom nafte?
Novo je samo izjava našeg svetski čuvenog fudbalera, a zatim trenera, prećutno svojstvena ubedljivoj većini. Jesu strašne scene o uslovima u kojima su živeli u Kataru, „međutim oni tako žive u svojim zemljama!“. Geto nije mrtav, loš je zavisno od toga ko ga praktikuje… Zamislimo da tako žive (i tako zarađuju) naši u Nemačkoj, gde živi ovaj čovek. Ljuteći se što Nemci ne ćute i uživaju u posmatranju, zaboravljajući da oni od njegovih zemljaka imaju dosta više aktivnih zadovoljstava… Srećom, novo je i hrabrost i ljudskost iranskih fudbalera. Nisu pevali himnu, ni u Kataru se ne mireći s tim kako žive njihovi u Iranu! Kako će živeti i oni, kad (ako) se vrate…
Nije ovo ni još jedan apel, niti poziv na kukanje. Onima za koje fudbal u čuvenoj rečenici nije izgubio reč „sporedna“, prethodno svedoči da „nisu sami“. Retkim drukčijim, podsećanje je u kakvom svetu žive! Nikome nije poziv da „ne gleda“, nego da ponekad pomisli i na ono „iza terena“.
