Život naših predaka zasnivao se na starim narodnim običajima i na dubokim verovanjima da je dobro jače od zla, da ničija moć ne traje večno, da ničija ne gori do zore i da su u laži kratke noge.
autor:Tijana Živanović
Neverovatno je koliko su se u poslednjih par decenija navike promenile. Naši roditelji, babe i dede živeli su životima koji se u mnogom ne mogu porediti sa načinom života današnje omladine. Porodični odnosi su bili uređeni tako da su svi ukućani morali bezuslovno da slušaju svog domaćina, a mladi su morali da slušaju starije. Svi su radili za porodičnu zajednicu, a niko samo za sebe.
– Nekada se red znao. Morali smo slušati starije čak i kada nisu bili u pravu. Već sa četiri godine smo kopali kukuruze i doprinosili našem domaćinstvu. Otkako znam za sebe radim, a igrati smo se mogli tek kada bi to i zaslužili. Deca su predstavljala bogatstvo u kući jer ih je bilo mnogo. Odgajani smo u porodičnoj atmosferi i prirodi. Roditelji su bili mnogo strogi, ali smo odgajani u ljubavi koja nikada nije bila u potpunosti otkrivena. Majke bi rano usađivale u dušu svoje dece religiozno shvatanje života, kako bi razlikovale dobro i zlo, koje se kasnije nikada ne bi moglo izbrisati iz njihove svesti. Tako je i porodično vaspitanje bilo ključno za decu i za njihov život – rekla je majka Soka koja je peto dete u svojoj porodici, ali drugo dete koje je u to vreme preživelo fazu novorođenčeta.
– Moje rodno mesto, Trpinja, je nekada bila centar dešavanja. Nakon nedeljnog ručka, majka bi nas spremljene poslala u šetnju. Nekada nije bilo izlazaka kao što ih vi imate danas. U školi su se održavale igranke koje su bile prilika za upoznavanje sveta i prilika nama devojkama da nađemo momka za udaju – rekla nam je ova devedesetogodišnja meštanka Trpinje koja čuva uspomene na, kako kaže, lepša vremena.
Nije neverovatno zaključiti da mladima tradicija više nije u prvom planu, da zbog svakodnevnih problema mladi na nju ne obraćaju pažnju. Stariji smatraju da je upravo tradicija i rešenje. Možda je baš poznavanje tradicije ono što je čvrsto utemeljeno, povratak na novo vrednovanje. Na području istočne Hrvatske možemo naći mnoštvo običaja, neki su održani do danas, a neki žive još samo u knjigama. U selima kao što su Borovo, Dalj, Vera, Bršadin, Trpinja i mnoga druga, običaji se i dalje neguju. Paljenje badnjaka, đurđevdanski uranak, kraljice, cerevoj su samo neki od običaja koji krase srpsku kulturu. Udruženja žena, KUD-ovi, zavičajna društva nastoje da običaje održe živima i prenesu ih na svoju decu.
– Nekada smo običaje morali provoditi u tajnosti, bilo je to vreme komunizma kada crkva nije bila priznata, a danas kada smo slobodni da slavimo našu tradiciju, to ne radimo. Čuvam slike kako smo nekada na Duhove odlazili u kraljice, za cerevoj preskakali vatru i rado ću svakome o tome pričati ko ima volju da nauči gde su mu koreni. Kao član udruženja žena želim da učestvujem u kulturnom životu, da pomognemo svima kojima je to potrebno – rekla je, uz želju da ostane anonimna, jedna od članica Udruženja žena Trpinja, koja štrikanjem pomaže KUD-ovima da svoju nošnju održe u izvornom obliku.
Najveći primer požrtvovanosti svakako je majka, koja se žrtvovala za decu i celu porodicu. Neka to bude dovoljan primer za ovaj kratak pregled kulture življenja na našim prostorima. Tradicija je skup najboljih trenutaka i najlepših vrednosti koje su sačuvali naši dedovi i očevi, za nas zauvek.
