Nekažnjeni zločini u Sloveniji 1991. godine

2
500

Od dana kada su juna meseca 1991. godine slovenački zločinci počinili gnusna ubistva nad tek zavojničenim pripadnicima Jugoslovenske narodne armije (JNA), proteklo je blizu trideset godina. Danas gotovo niko ne pominje, niti se, nažalost, seća vremena kada su mnoge porodice mladih vojnika zavijene u crno. Mnogi od monstruoznih primera, što spada u poseban greh srpskih zvaničnika i srpske nacionalne istorije, nisu do danas nigde zabeleženi.

Svi ti zločini, međutim, vrlo dobro su bili poznati haškim istražiteljima, prethodnom i aktuelnom slovenačkom rukovodstvu, baš kao i srpskom, ali u večnom nezaboravu ostaju samo porodicama mučki ubijenih, ranjenih i obogaljenih vojnika, ljudi, žena i dece. Ne zaboravljaju ih, naravno, i mnogi koji danas kao invalidi, sa trajnim zdravstvenim posledicama, žive sa tragovima nečoveštva brutalnih slovenačkih ubica.

Slovenački zločini posebno dobijaju na težini što su počinjeni grubim kršenjem odluka savezne države. Savezno veće Skupštine SFRJ i Savezno izvršno veće jasno i nedvosmisleno su naložili JNA da, pored ostalog, spreči prekrajanje zemlje i promenu njenih granica, suprotstavljajući se time jednostranoj i nezakonitoj odluci Skupštine Slovenije o otcepljenju Republike Slovenije od SFRJ. Navedena odluka nije imala snagu zakona, jer je, suprotno federalnom zakonu, ugrožavala teritorijalnu celovitost SFRJ, njene državne granice i suverenitet u međunarodnim odnosima.

IZVRŠAVANjE USTAVNIH ODREDBI

Postupajući u skladu sa odlukama saveznih organa, nešto manje od 2.000 pripadnika JNA, krenulo je na izvršenje zadatka koji nije podrazumevao bilo kakve provokacije, sukobe i borbena dejstva. Radilo se o čisto mirnodopskom zadatku ograničenog karaktera, koji je u svakom pogledu počivao na odredbama Ustava SFRJ. Pre polaska jedinice na izvršenje zadatka radi obezbeđenja 35 kopnenih graničnih prelaza, jedne pomorske (Kopar) i jedne vazdušne luke (Brnik), pravovremeno je obavešteno slovenačko rukovodstvo. To rukovodstvo je, međutim, kao odgovor organizovalo masovna zaprečavanja na pravcu kretanja jedinice JNA i, istovremeno, izvršilo mobilizaciju svoje teritorijalne odbrane, koja je, u konkretnom slučaju, predstavljala paravojnu formaciju.

Da Vas podsetimo:  Dejan Risitić: O odgovornosti za stradanje Narodne biblioteke Srbije

Ubrzo je ta paravojska, suprotno svim međunarodnim zakonima, počela sa izvođenjem terorističkih akcija. U Sloveniji nazivana republičkom vojskom, paravojska je u tom trenutku brojala oko 35.000 ljudi koji su pohitali u hajku ne samo na vojnike koji su krenuli u izvršenje mirnodopskog zadatka, već i na porodice starešina JNA, ne štedeći čak ni žene i decu, čija je jedina krivica bila što su članovi porodica aktivnih vojnih lica.

Neposredno po prijemu obaveštenja o zadatku jedinice JNA, slovenačko je rukovodstvo preduzelo mere koje se, u najmanju ruku, nazivaju ne samo necivilizovanim, već sasvim opravdano terorističkim i varvarskim. U nizu zločina koji zaslužuju najstrože sankcije, a do današnjih dana nesankcionisane, spada i bestijalno streljanje nenaoružanih devetnaestogodišnjaka na karauli Holmec, udaljenoj desetak kilometara južno od Blajburga. Zbivalo se to na Vidovdan, a taj monstruozni zločin snimila je austrijska televizija ORF.

Da tog dana, na tom mestu, ne beše te televizijske ekipe, gotovo se ništa ne bi znalo o hladnokrvnom ubistvu nedužnih vojnika JNA. A evo kako je kamera zabeležila navedeno zločinstvo. Trojica mladih vojnika istakli su belu zastavu sačinjenu od krevetskih čaršava. Sve to nije bilo dovoljno zločincima da odustanu od životinjskog nagona za ubistvima koja su realizovali rafalnom paljbom. Slovenački Helsinški komitet za ljudska prava okvalifikovao je taj događaj kao „prvi dokumentovani ratni zločin na prostoru bivše SFRJ”, ali je slovenačka vlast ćutke prešla preko te bestijalnosti. Pred tim dokazanim ratnim zločinom, kao i mnogim drugim koje su počinili Slovenci, oči je zatvorio i haški tribunal.

ZLOČIN KVALIFIKOVAN KAO INCIDENT

Zločin počinjen na karauli Holmec, zvanično slovenačko rukovodstvo je okvalifikovalo kao incident, a republičko tužilaštvo je konstatovalo kako „nikakav zločin nije počinjen”. Posebno valja istaći da se predsednica slovenačkog Helsinškog odbora, gospođa Neve Miklavčič Predan, obratila Tužilaštvu u Hagu sa predlogom da se počinioci i organizatori tog zločina privedu pravdi. U odgovoru, ispod čijeg teksta stoji potpis Karle del Ponte, navedeno je pored ostalog da se „veoma ceni plemenit rad slovenačke helsinške organizacije”, ali da je „rat u Sloveniji prekratko trajao da bi se počinili brojni ratni zločini”. Očigledno, odgovor Karle del Ponte, imajući u vidu njegovu besmislenost, ne zaslužuje nikakav komentar.

Da Vas podsetimo:  Zaboravljeni humanista: Marino Zurl, čovjek koji je vraćao identitet djeci iz ustaških logora

Pripadnici slovenačke paravojske, uz blagoslov republičkih čelnika, nisu imali milosti ni prema ranjenim vojnicima i starešinama, kao ni prema medicinskom osoblju koje im je priticalo u pomoć. Masu takvih primera registrovali su operativni, obaveštajni i medicinski organi JNA. Jedan u masi tih primera je i Kazneno-popravni dom u Dobu pri Mirni, gde su Slovenci smestili veliki broj uhapšenih vojnika i starešina – teških bolesnika.

Prema zvaničnim vojnim izvorima tu su, pored ostalih, bili zatočeni: kapetan Sahudin Lalić, sa akutnim pogoršanjem čira i teškom depresijom; potpukovnik Rade Otašević koji je uhapšen neposredno posle izvršene operacije – u vreme kada je, sa inficiranom ranom i visokom temperaturom, bio na bolovanju u svom stanu, Dragan Blagojević sa zagnojenim prostrelnim ranama u predelu ramena i podlaktice i, takođe, visokom temperaturom.

Osim njih, u veoma teškom zdravstvenom stanju bili su pukovnik Vučković, kapetan 1. klase Blagoje Mirović, zastavnik 1. klase Petar Radan, potpukovnik Milan Saračević, stariji vodnik Šaćir Bećiri i major Đorđe Petrović. U svim civilizovanim zemljama čak se i najokorelijim kriminalcima ukazuje u takvim slučajevima neophodna medicinska pomoć, ali dežela je svesno kršila sve međunarodne humanitarne norme. Upravnik tog kazamata, hladnokrvo kaže da mu je poznato zdravstveno stanje pomenutih starešina, „ali da je to zatvor, a ne bolnica”. Doktor Vrbanić kaže pored ostalog da su „opšti uslovi smeštaja izrazito loši – zatvorenici su smešteni u samicama po dvoje, a u zatvorskim sobama nabijeni kao sardine”.

SPROVEDENI U LOGORE

Zastavnik Momir Stojanović i još nekoliko starešina uhapšeni su u Domžalama. Posle dugotrajnog ispitivanja, uzimanja otisaka prstiju i slikanja, vezane su im ruke i ukrcani u kontejner-furgon na motornom vozilu kojim su prebačeni u napušteni rudnik Dol pri Hrastniku. U toku prevoženja, zbog nedostatka kiseonika i udisanja izduvnih gasova, mnogi su tokom puta, dugog šezdesetak kilometara, izgubili svest. U katakombama napuštenog rudnika, smešteni su u prostoriji od tridesetak kvadratnih metara – bez vode i toaleta, u kojoj je bilo smešteno više od sto uhapšenih.

Da Vas podsetimo:  Krvavi vaskrs 1944. Saveznici nas bombardovali na Titov zahtev!

Nizu slovenačkih nečoveštava pridružuju se i primeri Nade Svorcan i Ljubice Saše, građanskih lica na službi u JNA, koje je, u njihovom privatnom automobilu zaustavila paravojska, ne dozvoljavajući im da nastave put prema kasarni u Šentvidu gde su bile zaposlene. Naređeno im je da se vrate kući. One su, međutim, bile uporne u insistiranju da im se omogući nesmetan odlazak na posao. „Ako već morate na posao, izvolite idite”, rekao im je jedan od zločinaca i uputio ih u pravcu u kome su bile posejane protivoklopne mine. Eksplozija je raznela automobil, nanevši teške povrede Nadi i Ljubici. U Univerzitetskom kliničkom centru u Ljubljani nije im pružena blagovremena pomoć.

Slovenci su, da zaključimo, prekršili sve što se naziva čovečnošću i humanošću. Vrlo dobro se znaju i naručioci i izvršioci velikog broja počinjenih zločina. Slovenci i Hag o svemu godinama mudro ćute. Nije jasno, međutim, što se ćutanju godinama pridružuje i država Srbija, mada je vrlo dobro poznato da ratni zločini nikada ne zastarevaju.

Autor: Radisav T. Ristić, pukovnik u penziji
Izvor: POLITIKA, 01.07.2021.

2 KOMENTARA

  1. Ovaj tekst treba da se pročita u skupštini Srbije i da se insistira na pokretanju postupka! I ne samo tom, već gde god su učinjeni zločini prema Srbima na prostoru bivše SFRJ!

    • Relista napišite ko taj tekst i KOME u Skupštini da pročita? Vučićevim ljudima koji su kao toboži „nezavisni poslanici“ odgovorni samo svojoj savesti a u stvari su pod njegovom i čizmom i totalnom kontrolom? AV nimalo ne mari za srpske žrtve, njemu je važnije cepkanje Srbije, pedaja srpskih resursa, industrije i svega drugog strancima kojima on za to „preuzmimanje“pride plaća i debele premije! Važnije mu je očigledno i grljenje i ljubljenje i sa Hrvatima, i Slovencimqa a uskoro -doduše možda to tajno čini već sada- i sa Šiptarima od svih srpskih žrtava! Taj čovek je ili psihički totalno zglajzao ili ga Zapad debelo ucenjuje Hagom ili prema pisanju opozicione štampe (npr. Magazin Tabloid iz Beograda) za šverc ljudi, dilovanje ndroge, pranjem para itd. pa zato tako radi kao što na nesreću srpskih žrtava i preživelih Srba i radi. Možda kroz ignorisanje naših žrtava očekuje da mu, kao i izdajici SSSR-a Gorbačovu, Zapad namesti i Nobelovu nagradu za mir. Ko zna šta se „kuva“ u mozgu Aleksandra Vučića -ali, najverovatnije, ništa dobro za Srbiju!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime