Nedavno videh objavu jednog duhovitog a popularnog oca, u kojoj je napisao kako je, kao mali, morao da složi svoje igračke, a sada, kao odrastao, opet ih slaže kada njegova kćer prestane da se igra. I pita se: šta bi?
Tako razmišljam, nije samo stvar u igračkama. Da je samo do njih i do svega što radimo umesto naše dece, to bi bilo odlično. Jer, deci asistiramo zato što žurimo, da bismo im olakšali, da se ne muče, zato što ne znaju. Razloga koliko ti duša želi.
Ali, meni je to u redu, donekle. I ponekad. I samo kada su deca u pitanju.
Problem je što delimo životni prostor sa onima koji su uvereni da će sve umesto njih uraditi neko drugi. Ne greše. Stvarno tako i bude.
Pada sneg, ulica se ne vidi, ljudi se polomiše po trotoaru. Ali, meni je hladno, uostalom, niko mene ne plaća za to, neću da čistim sneg ispred zgrade u kojoj živim, neko drugi će.
I sednem za volan, klizavo je, ali ja žurim, nemam kad da pazim, i što da vodim računa i usporim, neka drugi paze da me ne udare.
A kada otopli, i otkrije štroku i smeće svuda oko nas, naravno da mi smeta. Ali, ja da čistim neću, nije to moj posao, neko drugi će.
Kada trudnica uđe u autobus, okrenuću glavu. I ja sam čovek, plaćam kartu za prevoz, što da ustajem da bi ona sela, neko drugi će. Pa i da ne plaćam, ne znam što to ja da radim, neko drugi će!
Čovek se srušio nasred ulice. Naravno, gledam, zanima me šta bi, neka droga je sigurno u pitanju, ali i ako čovek umire, zašto ja da pomognem, neko drugi će.
Neka budala, jer pametni gledaju svoja posla. Kad baki pukne kesa i niz ulicu krenu ona tri zrna krompira koje ne može da pokupi i tako ostaje bez ručka, kad čoveku na ulici lopovi guraju ruku i džep i kradu novčanik, kad bilmez hvata tinejdžerku za zadnjicu u tramvaju a ona u strahu uzmiče – ja samo gledam. Neću da pomognem, neko drugi će.
U prodavnici ću prevrtati po rafovima i neću pokušati uzeto da vratim na mesto, neko drugi će.
Ako vidim da je pukla cev na ulici i da lipti voda, ne mogu ja da prijavim kvar, šta me briga, neka to uradi neko drugi.
Drugi će da skupljaju izmet mog psa sa livade. I ambalažu od sladoleda koje je moje dete upravo bacilo na ulicu. Ja ću da se pravim da ništa ne vidim.
I na poslu, koliko me plaćaju toliko ću i da radim. Neka neko drugi misli, kontroliše, ispravlja. Što bih ja?
Došla vremena kada će sve neko drugi…
Zato jedemo bajatu hranu jer niko nije proverio rok trajanja. Čujemo često sirene vatrogasaca jer instalacije neko drugi nije popravio. Nepismeni smo jer će neko drugi da nauči decu.
Zato se zgražavamo nad kriminalom i nevaspitanjem koji bujaju, jer, nisu u nadležnost nadležnih, nije se pojavio neko drugi ko će da ih kazni. Umiremo jer ili je neko drugi trebalo da nam kaže da smo ozbiljno bolesni, ili kada smo tražili pomoć, nije bilo drugog da odvoji minut više i otkrije problem koji imamo. Stradamo jer smo ćaskali na mobilnom i vozili ili prelazili ulicu gde nam je bilo zgodno a ne gde možemo, a neko drugi nas nije video.
Curi mleko iz ambalaže koju smo čekali da neko drugi napravi kako valja, a sada krpom obriše. Cepaju se čarape pre prvog pranja, paraju suknje, raspadaju knjige, farba za kosu ne prima, osipamo se od loših krema, obrušavaju terase na zgradama, par kapi kiše pravi kratere po ulicama – jer, čekali smo da neko drugi nešto kako valja uradi umesto nas.
Sve će neko drugi, mi nikako. Drugi će izaći na izbore, mi ćemo komentarisati rezultate. Završavaće škole, a mi, prirodno pametni, mi ćemo im se smejati. Boriti se dok ćemo mi čekati.
Ali, jednom, ti drugi biće pristojni i nežni, onom nekom će pomoći, nasmešiti se, i taj neko će im uzratiti. I onda će nas to zaboleti – zašto neko drugi, a ne ja?
Pamtim vreme kada se ti drugi nisu čekali, to je bilo sramota! Kada se nije gledalo šta je čiji posao nego se prvi komšija hvatao lopate da očisti oko zgrade, pa je sledećeg dana, bez pogovora, to radio neko drugi.
Kada su ljudi u centru Beograda 1983. godine sumanuto trčali za naoružanim atentatorom na amsadora Turske, neki stradali, bili ranjeni, ali ubicu uhvatili. Nisu neke druge čekali.
Sećam se vremena kada je ceo grad mirisao a ljudi osećali bezbedno i slobodno jer se svako trudio da uradi najviše što može – očisti, pokupi, popravi, ulepša. Tih godina se poštovao kućni red, vodilo računa o prostoru namenjenom samo deci, vremenu kada spavaju oni ali i satima kada se stariji odmaraju pa je u parkićima vladala tišina.
Bilo je to vreme kada su ljudi uvek i u svemu bili spremni da pomognu drugima, time pre svega vodeći računa o sebi. Učili decu da se luk ne jede a zubi obavezno peru „da ne smrdiš“ pred drugima, i čista majica da se obuče, a pre toga, normalno, okupa. Stariji propusti, nemoćnom pomogne, pazi da se drugome ne radi ništa što ne bi voleo da tebi neko uradi.
Deca s boljim ocenama su bez prisile pomagala u učenju slabijima, retko ko je plaćao privatne časove profesorima. Stizalo se na vreme, iz obzira prema drugima, prekorno gledalo na retke pojedince koji su se gurali i ponašali neprimereno.
Reči: Dobar dan, kako ste, mogu li Vam pomoći, izvinite, izvolite, hvala, doviđenja, bile su sasvim normalne.
Na žalost, to vreme kada su vredni i dobri hvaljeni i nagrađivani a loši, posebno nevaspitani, kažnjavani, zamenilo je ovo danas. Svu pažnju posvećujemo najgorima, a one hvale vredne skoro pa ne primećujemo, ili još gore, smejemo im se.
Mi smo face, što smo bezobrazniji to se osećamo moćnijima i bitnijima, razmašemo se u svojoj pameti, sve hodamo zemlju ne dodirujemo, zadivljeni sami sobom. Imamo sluge, one koji štošta rade umesto nas.
Budale. Neki drugi. Oni koji će umesto nas.
Ali, tu je zamka: ne samo ono što nas mrzi, nećemo ili nam odgovara da urade oni a ne mi. Nikako. U paketu s tim dolazi i sve ono što želimo za sebe, ali pripašće – nekom drugom. Kad tad.
A mi ćemo jedino moći da tražimo izgovore, počev od onog da je tim nekim u životu bilo lako, ne znaju oni kako je nama. Ne bez razloga, naši stari su govorili „đavo će nam biti kriv“. Mi ćemo ignorisati da smo ga upravo čekanjem da neko drugi nešto uradi, i pozvali da se umeša.
Željka Zebić
Izvor: laganoiposvome.com
to vreme kada su vredni i dobri hvaljeni i nagrađivani a loši, posebno nevaspitani, kažnjavani, zamenilo je ovo danas.“
Društvo u kome se vrlina nagrađuje jeste po definiciji građansko društvo. Pokušali smo, tačnije pokušavali smo da ga stvorimo. Ti su periodi kratko trajali. Prekidali su ih ratovi u kojima je razarano ono što je u miru s mukom stečeno (tako je Latinka odgovorila na poznatu Dobricinu rečenicu da smo u miru gubili ono što smo s mukom u ratu stekli; ja mislim da su oboje u pravu; kad pogledate, pravedno je da primitivci budu gubitnici, u ratu, miru, uvek; nevolja je što pri tome strada i šačica pristojnih).
„deci asistiramo zato što žurimo, da bismo im olakšali, da se ne muče, zato što ne znaju.“
Mali narodi, bez misije, bez ideje naklonjeniji su svojoj deci, i to na pogrešan način, od njih prave rasplaze, neradnike i careve, zapravo debile pune zahteva, za razliku od velikih, imperijalnih naroda koji svoju decu vaspitavaju tako, da sutra mogu da preuzmu krupne zadatke i veliku odgovornost u životu. Zato ne može da se ustaje u podne, da se napušta škola, da se bleji na splavovima. Kenedijevi su mogli da kupe pola Masačusetsa, ali su kao studenti stanovali u domu i hranili se u menzi. Raznosili su mleko da bi zaradili džeparac, ne zato što tata nije imao da im da, nego da nauče kako se zarađuje.
„Sve će neko drugi, mi nikako. … Završavaće škole, a mi, prirodno pametni, mi ćemo im se smejati.“
Pojam barbarogenija, idiota koji nikada ništa nije učio ali sve zna i drugome popuje, postoji odvajkada, samo se ponekad favorizuje. Gde god se uspeh postiže postavljenjem, imenovanjem (npr. ministar) a ne znanjem (npr neurohirurg) biće tako.
Članak je dobar, faktografski. Poente nema. Sve što je nabrojano, tvrdim, proističe iz mentaliteta naroda (pod kojim podrazumevam njegovu budalastu suštinu, tzv biće). U tom mentalitetu ima i nekih dobrih osobina, mada ne mnogo, ali neko favorizuje ono najgore, i ONE najgore.