Nekoliko reči o jednoj reči ili Na šta upućuje kovanica „hrvatski Srbi“

0
541
Srđan Volarević / Foto: Svetigora

Kako se primakne 4. avgust najednom se umnože nakazne pojave u srpskom jeziku, uz već postojeće – ne bi li nas sam jezik uverio da i on učestvuje u tom strašnom događaju Srba iz 1995. godine. Inače to se već odomaćilo u svakidašnjem govoru onih koji, bar u većini, smatraju da pišu, misle, pevaju i psuju na srpskom jeziku. Iz okvira tih žitelja srpskog jezika isključena je Svetlana Slapšak, u dva navrata kandidatkinja za člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Još 1980. i neke, u lice me je ubeđivala da srpski jezik ne postoji.

Najupečatljivija nakaznost se svodi na kovanicu „hrvatski Srbi“.

Onomad, kada su Jugoslaviju uzeli da komadaju spoljni i unutarnji faktori, što i nije bilo tako teško, i kada se na tlu Socijalističke Republike Hrvatske javno ispoljila ustaška, odnosno neofašistička struja, oličena u jednoj političkoj stranci, njen neprikosnoveni vođ, Franjo Tuđman, najgrlatije je među Hrvatima za Srbe u toj republici koristio izraz „hrvatski Srbi“. On nije radio ništa drugo osim onog što su hrvatski političari radili od uvođenja parlamentarizma u Austriji i Austrougarskoj monarhiji u XIX stoleću. Tuđman je sebe proizveo u jezikoslovca, odnosno u znalca jezika kojim govori. Upravo onako kao što je don Miho Pavlinović sa govornice dalmatinskog sabora grmeo na hrvatskom jeziku, već potvrđenom u pevanjima „Razgovori naroda slovinskog“, Andrije Kačić Miošića, velikog hrvatskog pesnika, u srpskom epskom desetercu. U tim pevanjima prevashodno preovladavaju svi srpski, odnosno kosovski junaci, a jezik, u užem geografskom određenju, spada u hercegovački način srpskog jezika. To isto važi i za ona pisanja don Mihe protiv Srba i njihovih zemalja, da bi mu danas pozavideo sve i jedan savremeni javni delatnik srpskog jezika iz Beograda, s koliko čistote i preciznosti izražava svaku srpsku rečenicu srpskih reči – ali na hrvatskom jeziku, kako govoraše don Miho Pavlinović.

Da Vas podsetimo:  Pravoslavlje je borba!

Školski primer za uplitanje političara u stvari jezika nudi nam delatnost Benjamina Kalaja, Kaundka nadzornika nad zemaljskom upravom u Bosni i Hercegovini. Došavši na to mesto, kao dobar činovnik Austrougarske monarhije, po nalogu određenih habsburških strateških ciljeva poduhvatio se posla da ustanovi integralnu bosansku naciju. Kao jedan od najprečih zadataka na tom habsburškom poljančetu muljanja među Srbima, isprečilo mu se stvaranje jezika te fiktivne nacije, ali od jezika koji postoji. Kao vrstan znalac poslovanja sa ljudima, zasukao je rukave i za taj posao angažovao je Vatroslava Jagića, Hrvata, u Evropi veoma uvaženog jezikoznalca. Tako je nastao bosanski jezik, a izbabičio ga je Vatroslav Jagić. Mada će se on u autobiografiji ograđivati od toga, dok će srpski klasični filolog, Milan Budimir reći da je to samo jedna standardna laž.

Ovaj primer, sa Benjaminom Kalajem, kaže nam da pitanje jezika, od čega je neodvojivo i pitanje pisma, prevashodno nije stvar politike, već da jezik, kao i vojska i policija, voda i zemlja, kao i poredak života, nosi položaj strateške vrednosti kao nosećeg stuba društva. Uostalom, zar Bil Klinton nije potpisao Dejtonski sporazum na srpskom, bosanskom i hrvatskom jeziku, što je tek osnovan Odbor za standardizaciju srpskog jezika, pri SANU, jednodušno prihvatio 1998. godine, pod sekretarskim nadzorom Branimira Brborića, poduprtog ugledom Ivana Klajna.

A Franjo Tuđman, na putu stvaranja druge Nezavisne države Hrvatske i secesionističkog rata, za Srbe grleno govoraše „hrvatski Srbi“. Moja prva misao na tu jezičku nakaznost bila je: u ovoj sklepanoj kovanici krije se poziv na klanje preostalih Srba. A mnogi su u Beogradu taj izraz prihvatili kao nešto veoma celishodno, pa se to tu i tamo pojavljivalo u raznim novinama, i ćiriličnim, bilo ih je osim „Politike“, „Večernjih novosti“ i „Ekspres politike“, i latiničnim, kako će se nekoliko godina docnije pokazati, u novinama drugosrbijanaca, ili antisrba, što reče Dragan Kolarević.

Da Vas podsetimo:  Da sam muško samo jedan dan

Kada kažemo, na primer, Perina krava, ili Žikina njiva, ili Guletov bemve, ili Đokin brat, ili Marijin muž, onda sasvim imenujem odnos između onog po kome možemo poznati ono drugo u toj složenici. Perina krava je poznata po tome što je skroz tamna bez i jedne bele pege; Žikina njiva se zna jer na njoj ništa ne uspeva; Guletov bemve uvek je parkiran preko trotoara; Đokin brat je najobičniji šibicar; dok je Marijin muž tek jedna usputna pojava pred njenom društvenom delatnošću – zato se to tako i oslovljava u svim ovim slučajevima. Mi, znači, ne pamtimo bemve po trotoaru, već po Guletu, jer jedino Gule ima takav bemve… i tako dalje.

Kada se izmakne Gule, onda bemve gubi na svojoj personalizaciji, postaje ono što su i ostali bemvei. Njegova važnost, ili vrednost, ili izdvojenost, nije u tome što se parkira na trotoaru, već u tome što ga poseduje Gule.

Sad to lepo prenesimo na „hrvatski Srbi“, ali u etički okvir.

Dakle, „hrvatski Srbi“ su posebni, personalizovani, zašto što su hrvatski, što u odnosu na ostale Srbe znači da su oni nešto drugo, različito od njih. A to znači da bez toga „hrvatski“ (što se odnosi na Hrvatsku i na Hrvate) oni su bezlični, onako kao što se i bemve bez Guleta utapa u bezličnosti, gde bezličnost nije sklonište ličnosti (anonimnost), već granica nepostojanja, izostajanje iz vitalnih životnih tokova. Samim tim za odnos sa bezličnim, u ma kom vidu, dopušta odrešene ruke, kratko rečeno sve – bez izgleda na ma kakve moralne posledice.

Na to nas upućuje složenica „hrvatski Srbi“.

Srđan Volarević
Izvor: Stanje Stvari

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime