Ime virusa, način vladanja i upravljanja aktuelnog šefa države i njegov odnos prema epidemiji delovali su „ po zakonu asocijacije ideja srodnih “. Otuda – još jednom o dobro poznatom problemu sa kojim se Srbija suočava, o boljci samodržavlja od koje ova zemlja boluje, u vučićevskoj fazi naročito izraženo. Ovoga puta na taj problem osvrnuo bih se sa fokusom na jedan konkretan aspekt: ponašanje šefa države u parlamentarnom sistemu, uz ovlašno poređenje sa, primera radi, zemljom na čijem se čelu nalazi zaista krunisana glava i u kojoj je parlamentarizam i ponikao.
„Iskustva kod nas i iskustva drugih naroda nije jedno isto. Kod drugih naroda ne samo da poštuju zakon nego se vrši tzv. lojalna upotreba zakonskog prava, a kod nas ne samo da se ne vrši lojalna upotreba zakonskog prava, nego se gaze zakoni“. Ovim rečima je sa skupštinske govornice upozoravao Jaša Prodanović, pre tačno sto godina, 1920. godine, podrazumevajući pod „drugim narodima“ ondašnje zemlje sa konsolidovanim parlamentarnim poretkom. I zaista, ako se kao primer uzme baš Velika Britanija i ako se pogleda uloga šefa države (u konkretnom slučaju to je zaista monarh) onda uočavamo da parlamentarizam „podrazumeva da se šef države u dužem vremenskom periodu uzdržava od slobodne upotrebe svojih ustavnih prerogativa, iako njihovo normativno postojanje… čini upravo pravnu pretpostavku ovog režima“.1 (Misli se na podelu vlasti – prim. S. M.)
Daleko je od nevažnog pitanje kako se istorijski došlo do takvog odnosa šefa države prema ostalim granama vlasti, ali to sada nije tema. Osnovna ideja je ovde jasna: da bi podela vlasti u parlamentarnom sistemu dala demokratske rezultate šef države mora, u najmanju ruku, da se drži uzdržano u pogledu upotrebe svojih ovlašćenja. Budući da je reč o pojedincu, šef države je naročito izložen izazovima njihovog prekoračenja. Ovo već i zbog toga što mu nije potreban nikakav „sporazum“ sa samim sobom (kao što bi to bilo potrebno u kolektivnom organu) da bi postupio samovoljno i protivno načelima podele vlasti. Zato su opasnosti od uzurpacije u okviru funkcije koju vrši pojedinac daleko realnije i neposrednije od, na primer, uzurpacije od strane vlade ili čak skupštine. Normalno funkcionisanje sistema zahteva, najpre, šefa države dovoljno odgovornog da poštuje ograničenja, a ako on to ne čini – potreban je drugi ustavni činilac koji će ga na to primorati. A ako ni taj drugi činilac to ne postigne – na delu je građanin da takvo ponašanje kazni na izborima.
Posebno je opasno prodavanje magle kako taj šef države, izlazeći iz svojih nadležnosti, zapravo neprestano vredno radi, od jutra do sutra, trudi se i čini sve što može da postigne „dobar rezultat za zemlju“… Činjenica, međutim, da on radi ono što ne treba da radi nema, tvrdi se, nikakvog značaja: važan je rezultat! To je tačno, ali na način koji oni koji to tvrde ne žele: rezultat je suštinski važan, a taj rezultat je uzurpacija. Ovo je, čak i kada bi navodni uspesi takvog operativnog angažovanja predsednika bili trenutno vidljivi, potpuno izvitopereno razumevanje uloge predsednika. Njegova je dužnost, naime, da dobro radi ono što je u opisu posla šefa države, a ne ono što mu padne na pamet: deo posla predsednika je upravo da ne radi ono što nije predviđeno da radi.
Ustav je tu jasan: pošto „izražava državno jedinstvo“ on predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, proglašava zakone, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade i nosioce funkcija, postavlja i opoziva ukazom ambasadore, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja, vrši i druge poslove određene Ustavom i u skladu sa zakonom komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. Kada se tome dodaju još neke dužnosti koje se mogu posredno izvesti iz Zakona o predsedniku Republike – u pola pasusa nabrojano je sve na šta je predsednik ovlašćen. Dakle, u osnovi dozlaboga dosadni poslovi, pa je onome ko „hoće da radi“, ne sumnjam, beskrajno nezanimljivo. Ali to naprosto nije operativna funkcija, postoje razlozi zašto je to tako i kada neko hoće da je u pretvori u operativnu jednostavno ne čini ništa dobro i korisno već, naprotiv, nanosi suvu štetu čitavom sistemu. Pritom, kada predsednik Srbije zna da čak ni nema potrebe da neposredno nešto naredi i time flagrantno prekorači ovlašćenja, već je dovoljno da nešto direktno prokomentariše pa da stranačko-režimski aparatčici i beskičmenjaci odmah poteku da to i urade on je, uistinu, svesno izvršio akt uzurpacije vlasti.
Ne govoreći o „idealnom svetu“, već o nečemu što se zaista neretko i sreće kao relativno pristojno ponašanje, od šefa države u kojoj postoji parlamentarni režim očekuje se da bude uravnotežen, da se ne petlja u sve i svašta, da daje odmerene izjave i ničim ne ugrozi činjenicu da simbolički „izražava državno jedinstvo“. To je toliko jednostavno (čak je i Toma Nikolić to kapirao), tim pre što ne podrazumeva neko komplikovano delovanje, već prvenstveno uzdržanost, tako da svestan izbor šefa države da se tako jednostavnog principa ne pridržava može značiti samo postojanje namere da se takvim ponašanjem postigne nešto podlo, što je, i kratkoročno i dugoročno, za samu državu štetno.
