– E, neću da jedem! – vrhunac je otpora koji u ovom trenutku predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, može da izgovori na današnjoj ”radnoj večeri”, koju u Briselu organizuje Federika Mogerini za njega i Isu Mustafu, kosovskog premijera… Trenutno to je maksimalni domet srpske diplomatije i spoljne politike čiji su se protagonisti samozarobili u uglu sobe čiji su pod farbali sređujući je za ulazak u Evropu…
Na meniju ove večere, za koju zlobnici kažu da je i iz sažaljenja Mogerinijeve na srpske dnevnice od 15 evra, nalaze se:
1. Poluformalno priznanje samostalnosti Kosova – tako što ubuduće u pregovorima umesto Beograda i Prištine – pregovaraju Republika Srbija i Republika Kosovo.
2. Ukidanje administrativnih prelaza i formiranje graničnih.
3. Bezuslovna predaja jezera Gazivode sa vodom i strujom, uz otkaze svim Srbima.
4. Prestanak srpskog finansiranja privremenih organa na Kosovu.
5. Prestanak međusobnog blokiranja u EU integracijama.
6. Beograd da pristane na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, pa dalje…
Srpska strana može za šest nabrojanih jela da ponudi zamenu iz svoje kuhinje:
1. Ako pregovori Beograda i Prištine prerastu u pregovore Srbija – Kosovo, u sledećoj fazi pregovaraće SAD i Rusija.
2. Ukidanje administrativnih prelaza i formiranje graničnih je suvišno, jer Srbija već ima granične prelaze prema Albaniji.
3. Ako bi Srbija Gazivode predala Kosovu, onako kako to Priština traži, Priština bi bila potopljena.
4. Ako Srbija prestane da finansira srpske privremene organe znači da ih neće finansirati ni Kosovo, a ko će, onda, nego Srbija?
5. Nastavak međusobnog blokiranja u međunarodnim organizacijama: mi vama ne damo u UN, a vi istrajte da nam ne date u EU!
Tačke šest nema, jer je srpski jelovnik bez dezerta.
Ništa od toga, ili preciznije: ništa od gotovo svakodnevnih uveravanja naših političara da za Srbiju ”nema novih uslova”. To su tvrdili: Tanja Miščević, Ivica Dačić, Aleksandar Vučić, Zorana Mihajlović, Rasim Ljajić, Jadranka Joksimović, Aleksandar Vulin, Bratislav Gašić, Zoran Babić, Maja Gojković… Nisam kivan na njih, jer je sasvim moguće da su tako i mislili, kivan sam što su verovali Vensanu Dežeru, Peteru Stamovu, Majkl Davenportu, Hajnc Vilhelmu, Frank Valter Štarmajeru, Volframu Macu, Pjeru Mirelu, Nikolausu Graf Lansfordu, Johanesu Hanu, Ernstu Rajhelu, Norbertu Bekman Dirkesu, Štefanu Fileu, Loranu Stokvisu, Kristini Galjak, Angeli Merkel, Martinu Šulcu, Federiki Mogerini… Svi oni su od 2011. do, evo još malo, 2016. godine tvrdili da ”za Srbiju nema novih uslova”.
Je li vam sada jasno da ne treba da im verujete?
Jedino je Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, javno i redovno govorio da Srbija neće ući u EU bez priznanja Kosova! Njega ”Latini, stare varalice” nisu prevarili: sve što do sada srpski pregovarači nisu ”progutali” na briselskim pregovorima, EU je sačuvala i sada ”hladno” servirala u samo jednu večeru za našeg premijera.
Osim da ne jede – šta on može, još, da učini? Čime da zapreti? Tomom Nikolićem koji ima Obamin telefon? Da se nada – Toma da nazove Obamu i kaže: ”Ovi nas kinje”? Da se nada u Putina, da će njemu krajem oktobra, nakon posete u Moskvi, dati svoj broj telefona?
I bez priključivanja bilo koga na poligraf, kao da je jasno: štap Evropske unije odavno je bez šargarepe, a ono što vidimo – sve više se razlikuje od onog što nam je vlast obećala i obećava.
Lepo je imati sedam puta manji deficit budžeta, ali nije lepo što država, recimo, nije isplatila ni dinar od 2,9 milijardi subvencija koje duguje poljoprivrednicima.
Lepo je što strani investitori sele svoje pogone iz Kine, Vijetnama i Rumunije u Srbiju, ali nije lepo što to ne čine zbog ”privrednog ambijenta”, nego zbog jeftinije radne snage i manjih troškova transporta.
Lepo je što je Beograd sa svojim hotelima, dnvenim i noćnim turističkim životom – prvi među 900.000 hotela u svetu, u istraživanju ”Trivaga”, ali nije lepo zato što su u Beogradu najjeftiniji alkohol i cigarete, seks i droga, i što se uprkos zabranama svuda puši… A zbog toga nam najviše turista i dolazi!
Lepo je što Srbiju čitav svet, pa i EU, kao politički organizovana enklava u tom svetu, hvali odnos Srbije prema migrantima, ali nije lepo što EU za isti broj nevoljnika koje zbrinjavamo u Srbiji, daje višestruko manje ili, preciznije, najmanje novca.
Lepo bi bilo reći im: nosite se i vi i vaše pare, ne treba nam ni to, ali nije lepo biti gord u ime građana koji će to posle sve sami platiti…
Inače, mi u EU možemo da uđemo i tako što ćemo naučiti malo arapskog jezika i pridružiti se nesrećnim migrantima u koloni.
I svi da odemo, Srbija neće biti pusta, tolika se seoba sprema!
Ali ni od toga ništa – čelo izbegličke kolone biće negde u Nemačkoj, a sredina i začelje ostaće u Srbiji, van EU…
A, da pitam našu prošlu i ovu sadašnju vlast: je l’ postoji Evropa mimo EU?
Mislim da postoji, ne tvrdim da će baš svi iz EU tražiti da se vrate u Evropu, kod nas, ali priželjkujem. Zbog nas, ne zbog njih: oni su svojim unijaćenjem zaslužili da ostanu tamo do konačne propasti.
I zato: premijer večeras iz učtivosti da ne odbije večeru!
A, onda, svi – ako treba, da gurnemo prst u usta, povratimo, pa ispunimo sve uslove iz svih poglavlja, za naše dobro i dobro Srbije, jer ćemo tako unaprediti život u ovoj zemlji i podići njen ugled. A poglavlje 35 ćemo ostaviti trajno otvoreno, kao zalog koji će nas sprečiti da uđemo u EU!
Radoje Andrić
iskra.co
