Već duže vreme naša država prikazuje lošu damografsku situaciju i zapanjujući pad nataliteta, slikovito prikazijući kako poveći grad u Srbiji nestaje svake godine. A šta se preduzima, da se ova loša situacija popravi ili da nestane? Verovatno prilično, mada može još više. U „Politici“ od 27. avgusta ove godine je izašao ineresantan članak Danijele Davidov Kesar, pod naslovom „Oni koji žele bebu, mogu da računaju na veliku podršku“. U njemu se sa pravom ističe primer Sandr Jovanović, koja se bori godinama da sa svojim partnerom dobije bebu, ali ne samo za nju, već i za slične sudbine mnogih osoba, koje to isto žele. Osnovala je udruženje koje pomaže i upućuje zainteresovane, kako da ostvare svoje plemenite želje. U pod naslovu članka se između ostalog navodi „da je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi, koje finansiraju postupke VTO (van telesna oplodnja) bez limita.
Međutim, u sredini teksta se navodi žalostan podatak, da limit ipak postoji, uvek je i postojao i nikako da ga se ratosiljamo. Citiram: „RFZO (Rebublički fond za zdrastveno osiguranje), izdao je novo uputstvo, koje važi od 17. avgusta sa promenama koje su vrlo bitne i tiču se velikog broja parova. Ukoliko su žene napunile 43 godine u toku … (i tako dalje) mogu da se jave u komisiju za proceduru VTO o trošku RFZO-a.“ Drugim rečima, žene koje ne ispunjavaju taj starosni uslov i koje su prekoračile te godine, moraju da plate veliku sumu novca za svaki pokušaj, kojih uglavnom ima više. Naša Sandra Jovanović ne odustaje ni posle 11 procedura VTO, ali ima 37 godina, srećom.
Zaključak: Ako hoćeš bebu, to jest, ako Srbija hoće bebu a imaš preko 43 godine, spremi debele pare, jer svaki pokušaj košta oko 3.000 eura. Kako piše u podnaslovu pomenutog teksta „Nema limita“ – kada tamo limit postoji. Kao neka zlokovna ustava, koja umesto da je nema, ona prikuplja novac koji ide u neke džepove a ko nema pare neće imati ni bebe. Šta kaže država na ovo?
Mišo M. Mladenović
Akd. slikar i pisac
