Niko, u normalnim okolnostima, ne može isto da misli, oseća i ponaša se prema onima koji su mu potpuno naklonjeni i u svemu mu pomažu i onim drugima koji mu podvaljuju, izrazito navijaju za njegove protivnike i njihove nezaslužene interese.
Jedino je normalno da različita ponašanja uslovljavaju i određuju i različite ocene i odnos prema njima – svuda, u svakoj situaciji.
Nije, međutim, tako svuda i u svakoj politici, čak ni u onoj popularnoj – neutralnoj. Tu neutralnosti nema, ne može da je bude – iz pomenutih, načelnih, i još nekih razloga…
Mogu li, na primer, da budu neutralni – bogati i moćni?
A, oni drugi – siromašni i slabi?
Ne mogu. Jer, prvi mogu sve, ne moraju da se prilagođavaju. Drugi moraju „kako gazda kaže”.
Ima i trećih, onih između – Srbija je među njima.
Oni mogu da se proglase neutralnim, da se tako i ponašaju, načelno, ali ne uvek u praksi i ne prema svima. Neophodni su izuzeci, kao i u semu, dosledno – u primeni neutralnosti.
Srbija je pred takvim izazovom. Jer, Srbiji ne daju da bude neutralna!
Iako u svim njenim najvažnijim i odgovarajućim dokumentima piše da je neutralna i da vodi neutralnu politiku, u praksi nije tako. Evo, sažeto, kako i zašto:
Prvo su podstakli ratove između bivših republika i naroda u njima, razbili su uglednu Jugoslaviju koja je pretočena u šest država.
Bombardovali Srbiju, dotakli i Crnu Giru, oteli srpsku pokrajinu Kosovo i Merohiju, pretvorili je u državu sa šiptarskim zločincima na čelu, proterali Srbe i srpsku vojsku, a uterali svoje vojnike u bazu Bondstil. Ubili su prvo bombama više od dve hiljade srpskih građana, još ubijali i još više ponižavali štiteći šiptrske zločince da kasape Srbe i prodaju im organe.
Zločince su postavili da vode državne poslove, i one koji su znali, kao Tači i Haradinaj, znali samo da ubijaju…
Uz ove, škrto nabrojane vojne zločine, uključujući nuklearna zagađenja i ruševine bez popravke, usledilo je vuišestruko političko naslje, sračunato na to da se potpuno legalizuje šiptarska država na istorijskoj srpskoj teritoriji.
Odlučivanje je preneto iz Saveta bezbednosti UN na EU, smišljeno da bi se iskoristila prioritetna želja Srbije da postane članica Evropske zajednice, čime se stvaraju uslovi za ucene Srba da malo-pomalo primoraju Beograd da makar praktično prizna nezavisnost albanskog Kosova…
U ovom političkom nasilju Amerike i Evropske unije, s ojačalom Nemačkom na čelu, najdirektnije se i najšire vide priroda, tokovi, iluzije i dometi srpske političe neutralnosti prema Zapadu. A, upavo ovih dana ta politika doživljava i probu i vrhunac, ne samo u odnosima sa Zapadom već i Istokom, regionom, u celini.
Jednostavno, može da se čita. I, odmah se nameće konstanta – da srpska poltika neutralnosti nije mogla da se uspešno primeni u odupiranju višegodišnjem vojnom nasilju već i u sadašnjem politčkom, to i u odnosu s velesilnim i malim regionalnim zemljama, kakve su Crna Gora i Makedonija…
Udari su bili žestoki – i rečima, kad se rušilo, i kad se gradilo.
Pošto je opet odloženo razmatranje poglavlja, lansiran je novi uslov, i to iz Nemačke, za koju su neki “neutralci” poverovali da je podigla Srbiju na neki “čarobni breg”. Nema ni otvaranja poglavlja, prvo 35, dok se Srbija unapred ne obaveže da će priznati nezavisno albansko Kosovo – pa zajedno u Evropsku uniju…
Još se Srbija povijala pod udarom “moćnog slova”, a drmnula je londonska ruka, pa američka i druge – Kosovo je na dnevnom redu za prijem u UNESKO a to znači da će Šiptari moći a počupaju naše kulturne sve druge srpske korene, iznikle iz Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Pećke patrijaršije, Visokih Dečana i sega visokog u srpskoj kulturnoj baštini visokih svetskih vrednosti.
Naravno, svi zapadnjaci, sa SAD i svim kvintašima na čelu, glasali su da se osuše srpski duhovni koreni na Kosmetu, a da ih iščupaju primitivno-neznalačke šiptarske ruke, izvežbane u dosadašnjim rušenjima najvrednijih srpskih svekolikih fundamenata i drugih osnova.
Pomogle su im i crnogorske, Milove, prljave ruke, koje sada nisu kalkulisale, jer se očuvala stara kalkulacija sa priznavanjem nezavisnosti šiptarske države.
S Milom su se, ruku pod ruku, drali lideri makedonske države, takođe izvežbani i navikli na bestijalno nepriznavanje imena njihove države – pa su navikli na nepravdu, ali se ne stide zbog svoje! Jedino je, izgleda, neshvatljivo ne što su glasali crnogorski i makedonski vladari u korist Šiptara, a protiv Srbije, već je neshvatljivo što je srpska vlast prećutala podvale južnih komšija – kao da su se tajno dogovarali, a nisu, već se, možda, skrivali od zajedničke sramote. Ili se ni na njihove odnose nije mogla i ne može da se primeni razuđena beogradska politika neutralnosti!
Ima još jedan aktuelan i izuzetno važan primer koji ne može da se pokrije srpskom neutralnom politikom, osobito kad se, a mora da se, uporedi ponašanje jedne sa ponašanjem druge velesilske države – prema Srbiji.
Pogađate – suočavaju se, ne svojom voljom, ali neizbežno – SAD i Rusija.
Šta neutralna Srbija od Amerike dobija, videli smo na početku ovog teksta, a od Rusije – i to se zna.
Uglavnom, kao i uvek, Srbija je od Rusije dobila i kupila ono što joj je posebno potrebno.
Najviše pažnje u razgovorima Vučića sa Putinom, trećeg dana posete, izazvale su vojne teme, možda i zato što je opšta svetska slika nemirna. Od delova za samohodne haubice, moćnih topova, licenci za rakete, kupovine novih i remonta „starih” helikoptera, što će podstaći i razvojne kapacitete srpskih stručnjaka.
Obostrani interesi su, očigledno, poštovani i uvažavani, posebno one, uvek važne, srpske odbrambene potrebe, koje su ovih dana i pojačane. Hrvatska je, naime, od SAD dobila i rakete dometa čak trista kilometara i razna druga ofanzivna sredstva, pa se, kao uvek i svuda gde se može, mora parirati…
Neutralnost ni ovde nije ni mera ni osnova – samo je, ne podstakla, već pogodovala sudaranju interesa i srpskih nesloga. Jedni su, naime, isticali opasnost srpskog novog približavanja Rusiji, što je u suprotnosti sa obavezom da srpska spoljna politika mora da se usaglašava sa politikom EU, u koju Srbija hoće, pa hoće, da uđe, maltene po svaku cenu.
Drugi, prioritetno vide i upućuju na jačanje tradicionalnih i novih odnosa sa Rusijom, što je srpski i istorijski i aktuelni izazov.
Uz opozicione i vladajuće razlike, prisutne su, možda i dominiraju i one ocene koje podrazumevaju da je Srbija u takvoj situaciji da mora da deluje i u okolnostima ovih i drugih protivurečnosti – ne verbalnih, već praktičnih, životnih. Sa njima mora da se živi i traže stabilnost i rešenja za nove i stare probleme primenom ili negacijom politike neutralnosti.
I najveći srpski, naravno i širi problem, kosmetski, mora da se i ograničava i postepeno rešava – pomirivanjem suprotnosti. Iznikle su i nove – čak dramatične – Priština preti eliminacijom rezultata briselskog dijaloga! Baš tako – jer šta bi drugo bila odluka da ustavni sud albanske države Kosovo oceni važnost sporazuma o Zajednici srpskih opština.
Rešenje će morati da se traži, kao i svuda, na suprotstavljenim stranama. Ne može ih rešiti bilo koja – neutralna politika. Jer, prema Kosmetu Srbija i Srbi nikad ne mogu biti neutralni – uvek je bio i biće – srpski.
Rade Brajović
fakti.org
