Nema Srbske Sparte

1
189
Srpska sparta
foto:Srpska stvar

U našem vremenu može se od crnogorstvujućih jednoumaca čuti da je krilatica o Crnoj Gori kao Srbskoj Sparti – “još jedna velikosrpska izmišljotina”, da je to “termin kojim srpski ultranacionalisti opisuju Crnu Goru”, a izvesni URAmljeni evropejski levakislal izjavljuje da “Crna Gora neće postati ni srpska Sparta ni velika Albanija, te da nema nikakvih kompromisa sa nacionalnim interesima Crne Gore”.

Crnogorci su zaista čudni svati: kad im je pre više od podrug veka prilepljeno spartansko obeležje (onda se među njima nisu nalazili današnji Crnogorci iz srbskih Kuča, srbskih Vasojevića i dobrog dela srbske Stare Hercegovine), to su jedva dočekali, bilo im je malo (ili žao) što je vladika Rade, petnaestak godina ranije, jedino Miloševom viteštvu priznao da nadmašuje “podvige divne Sparte”.

A tu spartansku nalepnicu podmetnuo im je Jaša Ignjatović (1822-1889), čak i bez objašnjenja zbog čega to čini baš on, srbski književnik rođen u Sent Andreji, u Madžarskoj.

Kada to već onda nije objašnjeno, evo sada:

Iako su Srbi uspeli da tokom Bune 1848/49. godine izvojuju Vojvodstvo Srbiju, ili Vojvodinu Srbsku, ugušenjem revolucije u Ugarskoj i završetkom ratnih operacija započeto je i gušenje srbskog nacionalnog pokreta i na teritorijalnoj i na duhovnoj osnovi.

S jedne strane, pokazalo se da je Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat bio bezizgledan pokušaj (ukinuto početkom 1861), za Srbe utoliko više i utoliko gore što su njihovi nacionalni zahtevi na sopstvenom crkveno-narodnom saboru dosledno potiskivani za račun drugih i što je ovde “prvi put došlo do otvorenog sukoba između srbskog pravoslavnog duha i srbske građanske demokratije, a tu se i “začela ideja o postavljanju jugoslovenskog nacionalnog pitanja na novu osnovu”. Svetozar Miletić (1826-1901), docniji “vođ i pretstavnik Srba u Vojvodini”, s ideologijom usmerenom “ka širim, opštejugoslovenskim horizontima i demokratskim, republikanskim i federalističkim koncepcijama”, bio je nezadovoljan zahtevom “da samo Srbi imaju prava birati vojvodu i tražio je punu ustavnu slobodu za sve nacionalnosti u Vojvodini”, a Jovan Subotić se “zalagao za bratstvo Srba i Hrvata, te za ujedinjenje Vojvodine i Trojedne Kraljevine”, odnosno Hrvatske.

Da Vas podsetimo:  Problematično delovanje i radnje aktuelne rektorke Popović

Na drugoj strani, svakim danom sve je jasnije bilo “da je prijateljstvo kojim nas Madžari u nevolji njihovoj i našoj obasipaše – prijateljstvo za nevolju bilo… Znali smo mi, da kad orkan zagrmi, da i kurjak i jagnje moraju mirno jedno pokraj drugog ležati, ali kad bura prestane, onda neka glede da nablizu nebudu, no opet smo držali da smo i mi i oni ljudi, pa kad sine, da će nam jednako sijnuti. No to nam je najveća pogreška bila, što zaboravismo da narod i država nije isto. Madžari nisu više narod, oni su sa državom identični. Što su nam kao narod obećali, sad nam kao država neće ispuniti. Dok su nam jednaki u nevolji bili sreća i dobro naroda bio im je prvi zakon, a sad salus rei publicae prima lex est (spas države najviši je zakon) – a narodima kako bilo”.

Baš onako kao što je pisao Živojin Žujović (1838-1870), prvi socijalistički ideolog u Srba: “Istorijski, mi smo neprijatelji jedan drugom… Nikad do danas nisu Madžari pružili nama iskrenu, ne velim bratsku, jer je to za njih nemoguće, no ni iskrenu savezničku ruku”. I baš kao što je to pisao Mihailo Polit Desančić (1833-1920) “Mađari kad prevrnu listine povestnice 1848, mora da im srbski ustanak kao kakav težak san dušu probija. Al’ i nama taj ustanak dušu probija. Sećamo se grobova naših mučenika, vidimo pepeo naših izgorelih sela i varoši, živo nam pred oči izlazi ono strašno stanje našeg naroda posle bune, kad bez opaklije morade zimu provesti i samo još utehu u svom gorkom humoru nalazaše: da ne može biti i opaklije i Vojvodine”.

Vojvođanskim Srbima je u takvim uslovima bio potreban neko ko će im pružiti duhovno i moralno ohrabrenje. Srbi iz Kneževine, ne samo zbog toga što su brojni dobrovoljci otud vojevali za Vojvodstvo Srbiju, nego i zbog neostvarene srbske želje da se Vojvodstvo Srbija priključi svojoj prekodunavskoj Matici, nisu bili dopušteni za tu svrhu; svako njihovo pominjanje moglo je izazvati sumnju u lojalnost ugarskoj državi i habzburškoj kruni. Pominjanje Srba iz Crne Gore u kojoj “blagorodstvom Srpstvo diše”, ni po čemu nije moglo biti ni sumnjivo ni opasno, barem iz dva razloga: Crna Gora bila je mala, jedva uočljiva na zemljopisnoj karti, a bila je i dovoljno daleko da bi oslanjanje na nju moglo imati i nekakav stvarni značaj.

Da Vas podsetimo:  Dane Čanković: Advokati, tužioci, sudije i KRIMINALIZACIJA DRUŠTVA

Stoga se nešto ranije pomenuti Jaša Ignjatović prisetio Sparte, te je u Slavu Crnogorstva napisao i ovih nekoliko stihova u prozi:

“U staro doba Špartanci su bili uz svoje junaštvo slobodni i silni. Dok su mnogi drugi narodi kao štir rasli i plodili se, dođe vrijeme pa im se spomen sbriše, dok Špartanci ostadoše zanavijek uzor junaštva i svijetlo slobode. Crna Gora se sa većim, strašnijim dušmanima borila nego Šparta, ona se pet stoleća bori protiv cijelog muslomanstva – poÉ Azije, protiv svojih otpadnutih i zabluđelih sinova; i kad tisuće godina prođu, bezpristrasan naraštaj Evrope podignuće u povjesnici Crnoj Gori spomenik pored spomenika Šparte na desnoj strani – sa gledišta čovječanstva”. (U Bibliji, “obazreti se nadesno, znači gledati na stranu zaštitnikovu, to je njegovo mjesto; za Poslednjeg suda to će biti mjesto izabranih”; desnom rukom se krsti; zaklinje se podizanjem desne ruke; u srbskom jeziku, mada je to značenje skoro zaboravljeno, desni je isto što i pravi, veran, pouzdan – IP).

Pa će Jaša toj svojoj pesmi, 1862. godine, na sam njen kraj staviti reči:

“Crna Goro, ti si Srpstva ukras, grob i slava”.

Ondašnji Crnogorci, mnogi od njih učesnici u neljudskom, genocidnom pohodu poznatom kao CRNOGORSKA POHARA KUČA (1856), pokajnički su požurili da, na Jašinu poruku, svoje Srbstvo ukrase oreolom spartanskim i slavnim, a njihovi obezduhovljeni potomci, naši savremenici, naumili su da predačkom Srbstvu iskopaju grob i na taj način sebe bestragaju.

autor:Ilija Petrović

1 KOMENTAR

  1. Ако је веровати Вуку Драшковићу – писцу, а не политичару – Српска Спарта, и њени Спартанци, преживела је од крађе оваца по муслиманским селима. Тако је Вук, родом од Гацка, дао нове прилоге историји једног разјашњеног јунаштва. Ко не верује, нека потражи на интернету епску пјесму „Удар на овце бега Љумовића“. Кажу да код стиха „доћераше три стотин оваца“ свима бива лијепо, обузима их милина, а часне старине обично засузе на тај типично епски стих.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime