-Nema tu love, malo glasnije naznači mlađani Bata svom sredovečnom komšiji Viti, dok se ovaj brijao u kupatilu.
–Pogledaj bolje, odgovara 60 godišnji invalid, premeštajući se sa kraće desne na zdravu levu nogu. –Pare su sigurno tamo.
Zveckaju tanjiri iz kredenca, prevrću se činije i čaše, ali novca za još jedan izlazak, ludi provod, prelepu manekenku i novu pozajmicu jednostavno ‘neeeemaaa.’
Nije žurio dobri Vita dok je stavljao ljuti ‘pitralon’ na sveže izbrijano i uglačano lice. Žmureći je čekao da otrpi oštro štipanje po obrazima. Susreti sa mladim komšijom, studentom, su mu inače dobrodošli da popune prazninu samačkih, penzionerskih dana. Da se podseti na svoju mladost i slične avanture, pa da ih uporedi. Kada je najzad došao do tajnog mesta gde se čuva ušteđevina koja pretekne od penzije i gde ga je na prstima čekao nestrpljivi Don Žuan, glumio je iznenađenost:
-Ne ma!, vidi stvarno, ccccc!
-Pa, majku mu staru, tu bi trebalo da su novci koje si mi uredno vraćao sve ove godine! – reče čika Vitomir teatralno sremačkim naglaskom, ali osta ozbiljan čitajući postiđenost sa rumenog Batinog lica. Hteo bi da ga nema tog trenutka lepi Batica ali… Lekciju je naučio za ceo život.
–Nema tu love, reče mi drugar iz studentskih dana, kada sam mu pokazao priče koje nameravam da objavim i dok rušim šahovske figure razmišljajući da nije pametno piti konjak i igrati šah u isto vreme.
-Nema tu love, sad reče izmenjenim glasom svog don Vita.
-Nema! – naglasi još jednom, kao da ponovo pretura i grebe prstima po praznoj Vitinoj činiji i spusti svog crnog topa skroz do osmog polja, dajući mi neodbranjivi – mat. Odbacio je moju ideju kao neisplativu kad sam objašnjavao kako želim da radim rekreaciju, koju smo sa toliko entuzijazma studirali. Kao novopečeni psihoterapeut vrlo dobro je upućen u hroničnu besparicu u Srbiji. Praštao je posebno mlađim pacijentima koji ostanu kratki za lovu, ili kad on odradi gratis klimanjem glave sa razumevanjem, kao da još uvek namiruje Vitinu činiju iz kredenca.
Nenad Simić – Tajka
