Predsednik republike nam je prekjuče nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost slavodobitno najavio nove mere protiv kriminala i korupcije i uvođenje doživotne kazne zatvora za „najteža krivična dela“ u Srbiji.
Time se, možda i po prvi put u modernoj istoriji, izmene Krivičnog zakonika donose bez ikakvog konsultovanja stručne javnosti, a najava pooštravanja kaznene politike dolazi iz usta nosioca državne funkcije koji nije ovlašćeni predlagač za tako nešto.
Vlada Republike Srbije, koja je prema čl. 123 Ustava ovlašćena da predlaže zakone Skupštini, ostala je nema na predloge porodice tragično nastradale Tijane Jurić i fondacije tabloida koji se leta kada je ona ubijena isticao ‘klikbejt’ naslovima o njenom ubistvu. Ipak, predsednik je iskoristio priliku da mimo svojih ustavnih ovlašćenja najavi da je država prihvatila ovu inicijativu. Istovremeno, on nas je i obavestio da Nemačka ima doživotnu robiju i zapitao se zašto da je mi nemamo.
Ovaj predlog, za koji su fondacije „Tijana Jurić“ i „Blic“ sakupile 158.460 potpisa građana Srbije, predviđa mogućnost izricanja doživotne kazne zatvora za „najteže oblike teških krivičnih dela, koji su za posledicu imale smrtni ishod deteta, maloletnika ili bremenite žene“, kao i da se osuđeni kome je pravnosnažnom presudom izrečena kazna doživotnog zatvora ne može uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne. Ovim se Srbija svrstava u red zemalja u kojima se krivične sankcije određuju prema onome što žrtve traže od države i za šta uspeju da skupe potpise građana. Ovom logikom, moglo bi se reći da smo imali sreće što neko nije skupio 158.461 potpis podrške vraćanju kazne ad bestias (bacanje divljim životinjama u starom Rimu), jer bismo danas čitali tekst o tome a ne o doživotnom zatvoru.
Drugi problem sa ovim predlogom je taj da je 158.460 punoletnih građana Republike Srbije nakon medijske kampanje podržalo predlog koji je u direktnoj suprotnosti sa međunarodno preuzetim obavezama Republike Srbije, odnosno obavezama koje Srbija ima u pogledu poštovanja Evropske konvencije o ljudskim pravima. Doživotna kazna zatvora nije zabranjena prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, ali je nemogućnost umanjenja kazne i uslovnog otpusta osuđenika u suprotnosti sa odredbama iz čl. 3 Konvencije kojim se garantuje zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja.1 Uslovni otpust koji je predviđen našim Krivičnim zakonikom, i koji se može i opozvati odredbama istog tog Zakonika, pravni je standard Saveta Evrope2 koji i Srbija mora da poštuje. O ovom pitanju u demokratski uređenim zemljama koje poštuju svoje obaveze ne bi smelo biti pregovora.
Na potencijalne kritike u pogledu poštovanja ovih obaveza predsednik je već odgovorio. Bilo nespretno ili namerno, on nam je rekao da će stručnjaci krenuti po raznim ambasadama da mu sole pamet o ljudskim pravima, dok će kriminalci da se ujedine jer će im te mere doneti manje para. Ipak, ne brinimo zbog toga: predsednikov odgovor na sve to je da će država pobediti, jer je jača od svih njih.
Stručnjaci koji se bave krivičnim pravom i drugim disciplinama koje su od značaja za određivanje kaznene politike ovom prilikom nisu bili pitani. Nije bilo ni javne rasprave niti bilo kakvog predstavljanja konkretnih rešenja za izmene Krivičnog zakonika. Nisu konsultovani ni predstavnici pravosuđa, a ne postoji niti jedna poznata analiza efekata primene kazne zatvora od 40 godina na učinioce najtežih krivičnih dela. Sve ovo dovodi nas do zaključka da je najava uvođenja doživotnog zatvora zapravo još jedan populistički potez kojim se pokazuje „čvrsta ruka“ koja rešava sve probleme i konačno zavodi red u Srbiji. Uostalom, kako drugačije da shvatimo sve ovo kada su i Pepa Prase i brdo na Koridoru 10 bolje prošli od izmena kaznene politike u Srbiji?
Prasetu Pepi nije docrtan pojas iako je ministarka nameravala da tako promoviše bezbednost saobraćaja na putevima. Čuveno brdo na Koridoru 10 je ipak ostalo da odoleva i topovima i teškoj građevinskoj mašineriji, iako je predsednik hteo da ga ukloni da bismo konačno dovršili autoput. U oba ova slučaja stručnjaci su sproveli analize i posavetovali donosioce odluka o tome da li treba ili ne treba vezivati Pepu ili rušiti brdo.
Činjenica da se za uvođenje doživotnog zatvora ne pitaju stručnjaci niti predstavnici pravosuđa prava je ilustracija odnosa predstavnika najviših državnih organa prema vladavini prava.
Nemačka ima vladavinu prava. Što mi da nemamo?
Danilo Ćurčić
Izvor:Peščanik.net
- Videti, primera radi, presudu u predmetu Vinter i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva, paragrafi 119-122, Veliko veće, predmeti broj 66069/09, 130/10 i 3896/10 od 9. jula 2013.
- Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope Rec (2003) 22 državama članicama o uslovnom otpustu od 24. septembra 2003.
