Politička racionalnost ili politička šizofrenija?
Da havarija na gasovodima u Baltičkom moru nisu bili nesreća slažu se bukvalno svi stručnjaci. Jedino pitanje koje se postavlja jeste: ko je izvršio napad? CIA ukazuje na Rusiju! Zar iko misli da može biti drugačije. Ali da li je to baš tako?
Bez obzira ko je na kraju odgovoran za diverziju i ogromno curenje u cevovodima Severnog toka u Baltičkom moru, ovaj incident pokazuje samu suštinu globalnog svetskog sukoba. Gotovo svakodnevno se može primetiti da se ekonomski rat između severnoatlantske alijanse, SAD i NATO, i Rusije vodi svim sredstvima. Ispod površine svima vidljivog sukoba privodi se kraju jedan drugi tihi strateški rat protiv Evrope, ekonomski rat protiv Nemačke, čija je ekonomska politika saradnje sa Rusijom u pogledu energetskih sirovina bila trn u oku Vašingtona, bez obzira ko sedeo u Beloj kući, Tramp ili Bajden. Kampanja protiv Angele Merkel, koja je Americi smetala zbog oslanjanja nemačke privrede na jeftine i dostupne energetske sirovine iz Rusije i prisutnosti na ogromnom ruskom tržištu, što je uostalom i bio vekovni nemački imperijalni interes dok je Nemačka bila svetska sila i težila da bude imperija, postaje sve glasnija. Naravno, ti interesi više nisu bili imperijalni, a nije bilo ni sukoba jer je izostajao i ruski imperijalni duh, bar onaj koji je krasio što carističku Rusiju ili sovjetsku federaciju. Sada, sa Šolcem je lako, lako su ga nagovorili da se Nemačka odrekne ne samo Severnog toka 2 već evo, i Severnog toka 1. pa da kupuje skupi američki gas.
Na pitanje da li se pospani, cinici bi rekli dementni, Džo Bajden izleteo u februaru ili ne kada je pred kamerama, stojeći kraj svoga evropskog poslušnika, Olafa Šolca govorio da ako Rusija napadne Ukrajini Severnog toka neće biti, o tome da će naći načina da ga prekine, odgovor je više nego jasan: ne, nije!
Slične izjave dali su i drugi vašingtonski zvaničnici. U ovom trenutku jedino otvoreno pitanje jeste da li su njegovi diverzanti iz redova mornaričkih foka ili sličnih terorističkih formacija već bili na putu ka Baltičkom moru? Da ironija bude veća, Amerikanci danas optužuju Rusiju za diverziju; kažu da su sami uništili svoje cevovode. Ali da li je to u interesu Rusije? Nije li SAD ta koja koristi celu svoju tajnu službu da brani svoje agresivne imperijalističke interese širom sveta? Pažljivijem analitičaru ne promiče činjenica da je energetska ekonomija suštinski kompleks koji je u ovom kriznom trenutku dominira.
U međuvremenu, rat u Ukrajini, tvrde pojedini nemački novinari, građane Nemačke drži u neizvesnosti poput taoca severnoaltlantske američke politike. Nemcima je zabranjeno da čak i spominju da Amerika i NATO birokratija vode tzv. proksy rat u koji uvlače Evropsku uniju pa samim tim i Nemačku. Pošto nemačka crveno-žuto-zelena vlada, pre svega njene perjanice Habek, Kaltmaher i Berbok, sve sami Soroševi i Švabovi đaci, slepo slede vašingtonske smernice, kriza u Nemačkoj kako se zalazi u jesen poprima sve više dramatične razmere.
Razvoj krize, posebno na istoku, mogao bi biti samo preliminarna faza pred opšti kolaps, ukazuju i s levice i s desnice. Sve se glasnije čuju glasovi da je ovaj Američko-Ruski rat na tlu Ukrajine preliminarna faza za finalnu bitku koja će se voditi između SAD i Kine! Stanoviti analitičari i novinari u Nemačkoj već ukazuju na taj scenarij. Ipak, prosečan nemački građanin ne može sebi da priušti taj luksuz da bistri svetsku politiku koja će se realizovati u manje ili više daljoj budućnosti; njemu preti neposredno smrzavanje i osiromašenje, zato je i počeo da izlazi u sve većem broju na ulice gradova i da protestvuje ističući nekoliko, krajnje razumljivih zahteva. Čak ni državni mediji i pored svih napora da umanje policijske ionako umanjene cifre učesnika protesta, ne mogu da negiraju činjenicu da se iz nedelje u nedelju broj nezadovoljnih građane sve više uvećava i to drastično a već se najavljuje veliki protest u Berlinu u organizaciji Alternative za nemačku (AfD) za 8. oktobar.
I levo orijentirana politička stranka Die Linke (Levica) se trudi da drži priključak sa narodnim nezadovoljstvom. Doduše, i pored početnog uspešnog lajpciškog starta, pored kontinuiteta svakosedmičnih protesta širom istoka zemlje, trude se da i na nemačkom zapadu i jugu imaju inicijativu. Tako je Martin Širdevan u Kilu govorio pred svega 150 okupljenih levičara.
Iako je Levica prva pozvala na „vruću jesen“ očigledno je da gubi primat i to iz više razloga. Sukob stranačkih frakcija nije okončan unatoč pobedi tandema Širdevan-Visler na junskom partijskom kongresu i nedavno postignutim kompromisu u poslaničkom klubu Levice u Bundestagu.
Poražena leva unutarstranačka frakcija predvođena Sahrom Vagenkneht se ne predaje, naprotiv, svojom nepokolebljivošću i jasnim i nedvosmislenim stavovima privlači opštu i što je bitnije izvanstranačku pozornost i podršku. Tim pre što se Vagenknehtova kotira među najpopularnijim nemačkim političkim ličnostima zbog svog britkog jezika i jasnih i neospornih ocean i stavova. Problem Levice i to ne mali očituje se i u odnosu prema desnici, zapravo prema krajnjoj desnici kako sami klasifikuju Alternativu za Nemačku. Nije zgoreg napomenuti da se odnos Levice prema AfD ni po čemu ne razlikuje od odnosu koji ima njima bliski Zeleni prema svojim najglasnijim kritičarima. Ne manji problem Levici predstavlja i definisanje svog odnosa prema politici vladajuće koalicije u svetlu auktuelnog rata u Ukrajini i posledica takve njihove politike. Zajedljivi komentator bi zaključio da se Levica nalazi u nemogućoj misiji.
U intervijuu prolevičarskom magazine Jakobin Martin Širdeven i Janin Visler, kopredsednici stranke, pokušali su da uvere svoje članstvo da se stranka neće do slčedećih evropskih izbora pocepati o čemu se u medijima već uveliko spekuliše. Od kongresa stranke zabeležen je pozitivan razvoj, kaže Martin Širdeven i pokušava da zvuči optimistično kada tvrdi da se u stranku vratila motivacija i spremnost da se vodi proaktivna politika ali i da se izađe na ulice i protestuju. Veruje da unutarstranački sukob nikom nije potreban pogotovo u ovakvoj situaciji. Reklo bi se da je optimista. Ipak Martin Širdevan kaže da su u stranci postavili jasne društveno-političke zahteve i ne bi trebalo da se bave geopolitikom. Ali to nije ono što se na ulici svakodnevno čuje. Naprotiv, poruke građana su jasne jer ne žele sopstveno osiromašenje, jer ne žele masovno zatvaranje radnji zanatlija koji su i sami u protestu, jer ne žele masovno bankrotstvo malih i srednjih preduzeća, jer naročito ne žele abnormalno skupe energente i bogaćenje energentskih korporacija čije ekstraprofite vlada štiti. Oni kažu da ne pristaju na ekonomski rat Nemačke protiv Rusije jer to nije njihov rat, zahtevaju: ukinite sankcije Rusiji i otvorite Severnog toka 2. Očito, svojom striktno ograničenom i selektivnom agendom zahteva i njihovom argumentacijom Levica sama sebe uvodi u veliki problem.
Janin Visler tvrdi da je aktuelna situacija socijalno eksplozivna jer mnogima preti osiromašenje. Tvrdi da je zadatak Levice da se sada bori za stvarna društvena poboljšanja, a sa druge strane da se unapredi energetska tranzicija, da se ruski gas i nafta zameni američkom I s drugih meridijana. Želimo rešenje krize koje postavlja i pitanje vlasništva u energetskom sektoru i drugim oblastima javnih usluga koje pripadaju javnom sektoru, kaže ona.
Martin Širdeven pak zagovara društveni pokret koji u centar debate želi da stavi pitanje socijalne pravde, društvene kohezije i učešća ekonomski moćnih u upravljanju krizama. U tom smislu, Janin Visler iako desnicu optužuje za populizam, upravo se služi onim manipulativnim sredstvima koji su nama, ovde u Srbiji itekako poznati, bavi se značajem jednokratnih davanja i pošto kaže da je vlada otklonila grubu nepravdu, a da penzioneri do sada nisu dobili ništa značajno. Poznato zar ne? Jednokratna plaćanja neće doprineti da prežive zimu kada se cene gasa utrostruče. Levica sa novim partijskim rukovodstvom sebe vide kao stranku koja artikuliše svoju politiku na korist radničke klase i pritom, što je logično po njima svoje saveznike u društvenoj i političkoj borbi vide u sindikatima. Martin Širdevan kaže da je Levici važan aspekt preraspodele. „Sa porezom na višak profita, mogli bismo da vratimo društvu neverovatne profite koji se trenutno ostvaruju u energetskom sektoru“, kaže on.
Očigledno je, dvojac Širdevan-Visler, čak ni u ovim trenucima ne dovode u pitanje strateško i temeljno političko opredeljenje insistirajući da se globalna, geopolitička pitanja ne stavljaju u centar svog aktuelnog političkog delovanja iako je jasno, a o tome je i na nedavnom stranačkom kongresu upozoravano, da ovakvom politikom zatvaranja očiju pred realnošću direktno krši programski ciljevi stranke koji se zalažu „za mir i razoružanje, protiv imperijalizma i rata, za svet bez oružja za masovno uništenje, zabranu izvoza oružja i pretvaranje industrije oružja u civilnu proizvodnju, odnosno promociju konverzije oružja“, upravo sve ono što sprovodi kancelar Olaf Šolc i njegova koalicija. Iako je u programu Levice zapisano da „nikada neće pristati na učešće Nemačke u ratu“ jer „rat ne rešava nikakve probleme, on je uvek deo problema“, upravo se to događa, Nemačka itekako učestvuje u ratu na tlu Ukrajine. Programsko opredeljenje da se Bundesver „mora povući iz svih inostranih operacija“ i da njegovo raspoređivanje „mora biti strogo zabranjeno“ očigledno nije u fokusu vladajuće stranačke frakcije. Na to je ukazivano a i dalje na to ukazuje Sahra Vagenkneht. Opredeljenje o sprečavanju sukoba i mirnom rešavanju sukoba“ danas u politici Levice nema ni slova, jer u ovim kriznim okolnostima ne bi trebalo da se bave geopolitikom a to je ništa drugo nego pružanje podrške severnoatlantskoj ratnoj politici SAD. Uostalom, brojke najbolje govore.
Od početka rata u Ukrajini (24. Februara 2022.), na osnovu izveštaja Saveznog ministarstva za ekonomiju i zaštitu klime, nemačka vlada je odobrila Ukrajini isporuku naoružanja i druge ratne opreme u vrednosti od preko 350 miliona evra. Samo do 1. juna vlada je odobrila isporuku ratnog naoružanja za 219,8 miliona evra i druge opreme poput šlemova i zaštitnih prsluka za 85,2 miliona evra. Uz to, tu je i naoružanje i oprema iz Bundesver u vrednosti od 45,1 milion evra.
Ono što se na nemačkim medijima ne može čuti niti pročitati a indikativno je i opominjuće jesu stavovi poput tvrdnja konzervativnog američkog novinar Darena Bitija (nekadašnji Trampov savetnik) u emisiji Ratna soba Stiva Benona da „Nemačka nije ništa drugo do vazalna država SAD“. Na to poodavno ukazuju suverenisti iz AfD. Tim povodom ranije spominjani novinara Jurgena Elsesera, sarkastično tvrdi da bez obzira na takve ocene nemačka vladajuća koalicija „stoji čvrsto u svojoj odanosti Sjedinjenim Državama“ da bi odmah dodao „jer mora tako pošto (Nemačka) nije nikakva suverena država“.
Imajući u vidu poslednje rezultate istraživanja javnog mnjenja u Nemačkoj objavljenih u „Bildu“, nije ni čudo što Zeleni otvoreno traže podršku od Levice. Naime, vladajuća koalicija trenutno može da računa na podršku samo 45% birača. Sa svojin 6-8% podrške, Levica bi im itekako dobro došla. Po toj anekti od 1. oktobra na saveznom nivou bi AfD ostvario znatan rast i dosegao 15-postotne podrške nemačkih birača. Taj broj je na siromašnom a time i nezadovoljnijem istoku neuporedivo impresivniji – ide i do 27%. Svima je više nego jasno, ovaj trend će se nastaviti. Rejting SPD (19%), Zeleni (18%) i FDP (8%) će kako kriza a samim tim i tenzije budu rasle, opadaće a rejting AfD će rasti. Moguće je da će se i rejting tradicionalne desne koalicije CDU/CSU popravljati. U ovakvim okolnostima vrlo je problematično procenjivati budućnost rejtinga Levice tim pre što nije isključeno rasplamsavanje unutarstranačkih podela po pitanju odnosa prema pitanju sukoba SAD i njihovih severnoatlantskih partnera sa Rusijom. Vrlo je verovatno da rastu rejtinga Levice neće pomoći snažno opredeljenje k oponiranju Alternativi za Nemačku kao krajnjoj desnici, profašističkoj kako tvrde u Levici ne zato što leva frakcija i Vagenknehtova traže ukidanje sankcija Rusiji i otvaranje Severnog toka 2, isto ono što traži i desnica, odnosno AfD, već što to zahtevaju građani na istoku zemlje i što njena rečenica „ako AfD kaže da je nebo plavbo, samo zbog političke korektnosti ne treba reći da je nebo zeleno jer tada se stiče utisak da istinu govore samo desničari“, najbolje ocrtava dubinu nemačkih političkih podela ili jedne političke neoliberalne šizofrenije.
