Nemačka p(r)oziva Vulina

0
943

dru-sindikati Rajner Hofman novoizabrani predsednik najveće evropske sindikalne organizacije, nemačkog saveza sindikata (DGB), koja broji 6,2 miliona članova došao je na poziv saveza Samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ u Beograd (31. juli) tražeći rešenje za srpske kolege. Naime, Hofmanova prioritetna destinacija pri dolasku u Beograd bila je nemačka ambasada, preko koje je tražio razgovor s ministrom rada pod uslovom da prisustvuju i njegove srpske kolege: „Upravo sam imao jedan razgovor u nemačkoj ambasadi u Beogradu. Predstavnici ambasade su pokušali da organizuju razgovor sa ministrom Vulinom i on je voljan i spreman da razgovara sa mnom. Ali, nema nikakvog smisla da ja kao gost u ovoj zemlji vodim razgovor sa ministrom rada, ukoliko on nije u stanju da vodi razgovor sa svojim vlastitim sindikatima. Bilo bi korisno ukoliko bismo napravili jedan zajednički okrugli sto i ukoliko bi obe strane to želele“[1], rekao je Hofman u razgovoru za uticajni dnevni list „Politika“.

Zaključak je, naravno, da je lider nemačkih sindikalaca odbio sastanak nasamo s Vulinom, jer on ne bi imao nikakvog smisla s obzirom da je Hofman u Beogradu stigao zbog apela predstavnika radnika koji je shvatio kao vrlo jasan i uznemirujući alarm. Međutim, kako se nazire, Vulin je bio voljan da razgovara sa njim ali ne i sa sindikalnim vođama Srbije: „Da, odbio sam ga, sve dok dva predsednika ovdašnjih sindikata, LJubisav Orbović i Branislav Čanak, ne mogu da prisustvuju tom razgovoru. Ukoliko bi oni bili takođe pozvani, onda bi to bila drugačija situacija. Ne mogu da ostavim na cedilu svoje kolege i da vodim takav bilateralni razgovor. Nezavisno od mog prisustva, ministar rada treba najbrže moguće da krene u zajedničke razgovore u okviru tripartitnog dijaloga vlade, poslodavaca i sindikata. Kako su mi rekli sindikati u Srbiji, Socijalno-ekonomski savet uopšte nije ni učestvovao u pripremi Zakona o radu“[2]bio je izričit Hofman.

Za Nemca koji je svoju karijeru zasnovao na borbi za radnička prava, pa tako i godinama boravio i radio u Briselu gde je do 2009, bio zamenik generalnog sekretara Evropskog saveza sindikata, situacija stavljanja radnika pred svršen čin usvajanjem zakona koji reguliše njihov status i standard naprosto spada u imaginaciju: „Nažalost, situacija je takva da sadašnji ministar rada očigledno ne ceni baš mnogo socijalni dijalog. Mi u Nemačkoj smo sa socijalnim dijalogom stekli sasvim drugačija iskustva: prilikom donošenja svih važnih zakonskih mera, sindikati i poslodavci uvek vode razgovore sa vladom. Nama je jednostavno nepoznata situacija u kojoj bi se bez konsultacija donosili zakoni koji se tiču rada i socijalnih odnosa. Iskustvo nas uči da, kada zajednički nastupimo, onda su rešenja održiva“, naglašava Hofman.

Da Vas podsetimo:  Katolički temelj hrvatskog genocida

U Srbiji, socijalni dijalog koji bi doveo do prihvatljivosti i održivosti predloženih zakonskih rešenja (nažalost) sveo se na „hitnost“ postupka. Ta „hitnost“ prema meri stranih „investitora“ i međunarodnih finansijskih institucija na duže staze stvara vrlo problematičnu društvenu stratifikaciju. Verovatnoća ponovnog definisanja najniže stope siromaštva, kao i uvećanja broja nezaposlenih s obzirom na potpuno nejasan kvantitativni pokazatelj projekcija privrednog rasta (pa tako i otvaranja radnih mesta) je na lestvici visokih procenata. Podjednako, kako se progresivno uvećava sumnja u „dobre“ namere izvršne vlasti. Zapravo, do sada nismo čuli nijedan argument koji bi rasvetlio veo tajne nad „hitnim“ radikalnim rezovima kakvim se predstavljaju „reforme“. Dodatno zbunjuje do sada najozbiljnija kritika metodologije rada vlade koja pledira da bude EUropska i demokratska koja je došla od nemačkih sindikalista ozbiljno uticajnih u sferi koja opredeljuje pogled i odnos prema srpskom društvu i državi u još jednom tranzicionim katastrofalnom eksperimentu.

Mi smo, dakle, saznali od Hofmana da EUropa ne traži i ne želi neodrživi reformski kurs. Naprotiv! Kada je reč o Izmenama i dopunama Zakona o radu „Prvi uslov je da se takav zakon pripremi u dijalogu i da se veoma precizno vidi gde se nalaze razlike, a gde postoje zajednički pogledi. Tek nakon takvog dijaloga treba da se pređe na usvajanje zakona, kako bi se zajedničkim snagama, a na korist zemlje, stvorili okvirni uslovi. Glavna kritika jeste u tome da je odbijena takva vrsta dijaloga“ [3] ističe Hofman. Dakle, potrebno je vreme i dijalog koji bi vodio u društvenu prihvatljivost. To smo već znali, zar ne? Gde je onda problem? Ili, šta je to što ne znamo? Kao što vidimo, ovakav način rada izvršne vlasti nikako nije po „meri“ EUrope. Vrlo oštra kritika stigla je iz redova predstavnika radnika vodeće zemlje Starog kontinenta- Nemačke. Može se reći, lekcija za početnike u demokratiji. I to u vremenu kad se javnost u Srbiji agresivno programira prema EUropskim standardima. Najblaže rečeno nepodnošljivi haos. Međutim, kako haos uvek nastaje organizovano, pitanje je kome (u ovom slučaju) on zaista odgovara?

EUropi ne, jer kako tvrdi Hofman: „On(Vulin, prim.aut)ne mora da popusti, ali mora da napravi prvi korak i pozove sindikate za zajednički sto. Za tango je uvek potrebno dvoje, a u ovom slučaju troje. To nije poruka samo iz Nemačke, to je evropska poruka…Srpski sindikati smatraju da je dosadašnje radno zakonodavstvo bilo dobro i da ga nije trebalo menjati. Ako je vlada smatrala suprotno, onda je trebalo bolje o tome da se razgovara, unapred. A ne da se sindikati dezavuišu i da im se podnese gotov proizvod, čime se oni na neki način guraju u proteste“.[4] Jasnije ne može biti.

Da Vas podsetimo:  Na OVOM GROBLjU u Češkoj ima VIŠE sahranjenih Srba nego na Zejtinliku!

Dakle, kome sve ovo treba i zašto je izvršna vlast ušla u opasni „tango“?:Jedino gde možemo da naslutimo odgovor jeste krupni kapital ili neoliberalni kartel. Kada prethodno uvežemo sa aktualnom skupštinskom raspravom povodom predloga zakona (opet po hitnom postupku) o privatizaciji, Izmenama i dopunama zakona o stečaju i medijskim zakonima, magline se polako (po)dižu: s jedne strane, kako tvrde sindikati novim zakonskim „rešenjima“ doći će do nove rasprodaje preostalih „prirodnih bogatstava“,[5] povećaće se broj nezaposlenih i osiromašiće već socijalno ugrožene kategorije penzionera i malobrojno uposlenih; s druge strane, Fiskalni savet Srbije predlaže smanjenje plata i penzija od 15 odsto, (jer će to doneti 800 miliona evra uštede), kao i poskupljenje struje za 15 odsto[6] ili Srbija odlazi u grčki scenario: javni dug na kraju juna dostigao je 21, 2 milijarde evra, odnosno 66 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), a do kraja godine bi mogao da dostigne 73 odsto BDP, što je zabrinjavajući nivo…deficit budžeta Srbije u 2014, iznosiće više od 2,6 milijardi evra, odnosno 8,3 odsto BDP, što će prema Fiskalnom savetu Srbije biti (izuzev Ukrajine) najveći deficit u Evropi.[7]

Treće, (ništa manje značajno) u vrlo siromašnoj medijskoj raspravi na aktualnu „reformsku“ temu, u poslednjih nedelju dana pojavila su se dva potpuno drugčija viđenja sređivanja stanja u Srbiji: Jedno je DŽefrija Saksa koji kroz mere štednje ne vidi način izlaska iz krize. Naprotiv. „Ne zanima me šta će da smanjuju, već koje će delove ekonomije da razvijaju. Ponekad vlade nemaju ideju, kažu da će to tržište da odredi i onda izostaje podrška. Vlada Srbije mora da odluči koje će sektore da razvija, unapređuje, mora da zna koje su grane privrede nejperspektivnije i koje su prioritetne investicije u infrastrukturi. To smatram komponentama strategije rasta, a to u Srbiji i dalje nedostaje. Spisak budžetskih ušteda ili promena pravila mogu biti važni, ali nisu dovoljni da bi se rešili problemi ekonomske stagnacije“[8], tvrdi Saks. I ide korak dalje. On naglašava da je prepuštanje tržištu pogubno: „ Srpska vlada mora da ima strategiju, jer mnogi sektori ne mogu da se razviju samo na privatnim osnovama. Većini sektora su za razvoj potrebne državne investicije, infrastruktura, obučeni radnici, izvozna tržišta, diplomatski napori na privlačenju novih investicija. To ne može da bude prepušteno tržištu, već zahteva ozbiljnu državnu strategiju, koja ne može da se svede samo na evropske integracije (…) zbog lokacije Srbija bi trebalo da usmeri napore na različita tržišta, na evropsko, rusko, bliskoistočno…“[9].

Istini za volju, Srbija u spoljnotrgovinskoj saradnji to i radi uprkos, zaista, značajnim pritiscima iz Vašingtona i Brisela zbog ukrajinske krize koja je prerasla u evropsku i svetsku. Međutim, neoliberalni pristup vodi u nesagledive posledice. Naime, kako tvrdi DŽefri Saks promena sistema je neophodna i od suštinskog značaja u korist državnog intervencionizma. Zašto? „Neoliberalni pristup finansijskom tržištu nema smisla. Mnogi prevaranti i dalje vode hedž fondove, imaju prijatelje u politici“ [10] i takva demontaža sistema pogubnog po celu Europu je teška i spora. Uostalom, zar Volstrit nije indukovao svetsku finansijsku i privrednu krizu. Novac je, itekako roba, na kojoj u poslednjim decenijama zarađuju klasični mafijaški spekulanti manipulišući enormnim kamatama (za početak) tako odvodeći zemlju po zemlju u bankrot i ropstvo.

Da Vas podsetimo:  Manastiri iz doba Nemanjića su drevno albansko nasleđe

VulinScrnShtDakle, državna intervencija u smislu zaštite nacionalnih resursa, pa tako i interesa svih građana je imperativ. Ukoliko toga nema, možemo slobodno reći da takva država radi u korist spekulanata ili majstora iz kartela.

Konačno, tu je i Jože Mencinger, slovenački profesor ekonomije u penziji, koji ne vidi rešenja u predloženom reformskom kursu Vlade Srbije. Naprosto, kriza stranih investicija nalazi se svuda i ukoliko se Srbija nada izlasku iz krize putem stranih investicija-ništa od toga: „Strane investicije su se pokazale kao nešto što izvlači novac, pričam o novim članicama EU. Prošle godine, neto odliv kapitala iz tih zemalja bio je 40 milijardi. Srbija se zavarava da će privući strane investicije na taj način da snizi plate i smanji prava radnika. Mislim da od toga neće biti ništa. Ne zbog Srbije kao takve, nego zbog toga što u ovoj krizi stranih investicija nema puno i nadanja, da će to brzo poboljšati situaciju“[11] izričit je Mencinger.

I Saks i Mencinger, na sličan način definišu EUropsko finansijsko i privredno okruženje i vrlo jasno sugerišu Srbiji da se ne zaleće u EU, već da u interesu naroda dobro premeri svoje resurse i svoje mogućnosti u cilju ostvarivanja privrednog rasta, pa tek onda da pažljivo odmeri strukturne reforme koje nikako ne smeju da idu na štetu građana. Kada sve ovo uzmemo u obzir, kao i činjenicu da aktualna politička elita vrlo dobro zna sve prethodno rečeno, logično se nameće pitanje: u kom smeru ide Srbija i prema čijem premeru? Vrlo verovatno odgovore ćemo dobiti i s novim vlasnicima preostalih srpskih preduzeća, kako to nalaže predlog Zakona o privatizaciji, čak i na nivou lokalnih samouprava. S tim što građani Srbije treba da znaju i sledeće: novi vlasnici, nova pravila, nove (u)cene…pa, ko preživi…

Marina Raguš

fondsk.ru

______________________________

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Odbio-sam-sastanak-nasamo-sa-Vulinom.sr.html

[2] isto

[3] isto

[4]isto

[5] http://www.sindikat.rs/aktuelno.html#714

[6] http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=07&dd=31&nav_id=883012

[7] isto

[8] DŽefri Saks, intervju NIN, 24. juli 2014, broj 3317, strana 38

[9] Isto strana 38

[10] Isto, strana 40

[11] http://www.slobodnaevropa.mobi/a/mencinger-vucicu-uspori/25459058.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime