Na poslednjoj oktobarskoj konferenciji za medije nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, Aleksandar Vučić je priznao da je svestan da mu se bliži neizbežan kraj.
– Nemam kud da idem, nemam kud više da bežim, ni gde da se sakrijem – rekao je Vučić
U pravu je, nema mu spasa. Neobično iskreno, Vučić je opisao i scenario po kome će se odigrati poslednji čin drame, koja nema hepiend. Vrlo precizno, tačku po tačku, dao je predikciju onoga što su mu spremili njegovi dojučerašnji politički sponzori, a današnji progonitelji.
– Oni će reći: „A ti, mali Vučiću, ti ćeš od autoritarnog vođe da prerasteš u autokratskog, zatim u diktatorskog, ukoliko ne budeš slušao, pa ćemo da preduzimamo malo akcije protiv tebe, pa malo akcije protiv Vlade Srbije, pa ćemo posle toga da preduzimamo akcije i protiv Srbije – najavio je Vučić ono što je već počelo da se dešava.
Baš kao što Vučić reče, strani centri moći su preduzeli akcije protiv njega, ali i protiv Srbije. Evropska unija je krajem septembra skinula Srbiju sa spiska država koje su izuzete iz paketa sankcija kojim je zabranjen uvoz ruske nafte. Odluka je doneta posle istrage evropskih službi, koje su utvrdile da je Vučić rusku naftu, 25 odsto jeftiniju od iračke, prodavao kompanijama iz Bosne i Hercegovine, a one dalje kupcima iz zemalja članica Evropske unije. Zbog toga je Evropska komisija donela odluku da ukine odluku o izuzeću svih država Zapadnog Balkana. Drugim rečima, zbog Vučićevih ratnoprofiterskih kombinacija kažnjeni su građani Srbije, koji će ubuduće morati da plaćaju skuplju naftu.
Briga Vučića za građane, žao mu je izgubljene zarade. No, i od toga ima većih muka, koje mu zadaju američke službe. Sredinom oktobra, američka agencija za borbu protiv trgovine drogom DEA uhapsila je Gorana Gogića, zvanog Tito. Američko Ministarstvo pravde optužilo je Gogića za trgovinu drogom, vredne više od jedne milijarde dolara. Gogić je uhapšen kad je pokušao da se u Majamiju ukrca na avionski let za Cirih. Pod optužbom za kršenje tri tačke američkog federalnog zakona, određen mu je pritvor. U optužnici se navodi da je njegov narko klan odgovoran za šverc 22 tone kokaina, uključujući i kontingent od 19,8 tona koji je 2019. godine zaplenjen na brodu „MCS Gajan“ u Filadelfiji. Gogić je optužen da je rukovodio tom i drugim švercerskim akcijama, ugovarao je poslove, lično je birao članove posada brodova koji su korišćeni za transport droge, određivao je rute od Kolumbije, preko Amerike do evropskih i balkanskih konačnih odredišta.
Američka agencija DEA godinama je vodila istragu o Titovim akcijama. Peruanski portal El Comercio pre tri godine je objavio izjavu zvaničnika, koji je tvrdio daje „Tito važan cilj za DEA, koja ga smatra vođom neprobojne mreže kriminalaca, koji organizuju transport kokaina po celom svetu“. Tito je opisan kao „bivši bokser, koji je uspostavio kontakte s južnoameričkim dilerima droge“. U prvo vreme je počeo da se bavi prodajom lekova proizvedenih u Boliviji, Kolumbiji i Peruu, a onda je napravio mrežu za trgovinu narkoticima na kojoj bi mu pozavideo i Hoakin Guzman, zvani el Čapo. Agenti DEA su Tita predstavljali kao „srpsko čudoviše“.
Magazin Tabloid je u broju od 17. septembra 2020. godine objavio tekst, koji možete da pročitate na linku , u kome su navedeni detalji Gogićevih ranih radova, kad je uspostavio saradnju s Aleksandrom Vučićem. Kad je Srpska radikalna stranka, krajem 1996. godine, osvojila vlast u opštini Zemun, Vučić je postavljen za direktora Sportskog, kulturnog i poslovnog centra „Pinki“. U teretani je upoznao Tita, koji ga je impresionirao izgledom, ponašanjem, životnim stilom i, naročito, viškom testosterona. Gogić je nosio bela odela, zlatno prstenje i muštiklu od slonovače. Iako dizajniran kao kicoš, imao je izuzetan talenat za boks. Tokom profesionalne sportske karijere ostvario je 21. pobedu, četiri poraza i dve nerešene borbe. Tokom mafijaške karijere koristio je nekoliko lažnih identiteta. Od Srbije, Austrije, Belgije, pa do Kolumbije i Perua putovao je sa ispravama na imena Aleksandra Pavića, Aleksandra Joksovića, Ivana Lukovića. Menjao je imena, ali ne i nadimak Tito. Nije menjao ni glavnog saradnika u Srbiji, Aleksandra Vučića, koji mu je prvo bio menadžer, prvo u boksu, a onda u kokainu.
Američke službe znaju sve o Gogiću. Znaju i da mu je Vučić 2006. godine obezbedio diplomatski pasoš Srbije, a potom i Crne Gore. Posle tri godine intenzivne istrage, DEA je odlučila da ga sada uhapsi u Majamiju. Odmah je prebačen u pritvor u Njujorku. Rešenje o određivanju pritvora napisana je na 13 stranica. Nigde nije zapisana ponuda koju je tužilac iz Bruklina dao Gogiću. Ako pristane na saradnju biće osuđen na doživotnu robiju s pravom na uslovni otpust posle odslužene najmanje 22 godine. S obzirom da mu preti kazna od tri doživotne robije, može se očekivati da Gogić prihvati ponudu. Naravno, prihvatiće. Osim pretnji zatvorom iz koga neće izaći živ, dodatni motiv predstavlja i to što su ga politički i poslovni partneri ostavili na cedilu. Iz pritvorske jedinice u Bruklinu, Gogić je zvao mnoge značajne ljude, ali svi pozivi su bili usmereni na broj u Srbiji, koji nije zvonio. U takvoj situaciji, Titu nema druge, nego da se ponaša na isti način kao njegovi partneri, da misli samo na sebe i svoju kožu. Zato neće biti iznenađenje ako propeva o saradnji s Vučićem i ostalim balkanskim narko bosovima. Gogić bi mogao da objasni i svoje veze s Radojem Zvicerom, šefom kavačkog klana, ali i sa Slavišom Kokezom, Vučićevim kumom i operativcem, koji je u srpskim medijima osumnjičen za carinske prevare vredne 640 miliona evra. Gogić je uhapšen u Majamiju, gde je, prema informacijama DEA, tri dana boravio na Kokezinom imanju, a sedam dana kod drugih poslovnih partnera s kojima je pravio planove o budućim investicijama.
Vučić ima mnogo razloga za brigu zbog Gogićevog „pevanja“. Sve što bi Tito mogao da kaže američkim istražiteljima poslužilo bi im kao trag koji vuče prema Vučiću. Amerikanci to znaju. Nije slučajno što su baš sada odlučili da zamrnu Gogićeve računa, da ga uhapse i da mu, pod pretnjom doživotnim zatvorom, ponude saradnju.
Na drugi način, ali sa istim ciljem Amerikanci su vezali Darka Šarića uz Aleksandra Vučića. Dopustili su da se njih dvojica nagode, ali ne i da realizuju sve što je dogovoreno. Čim je preuzeo vlast u Srbiji, Vučić je angažovao Vladimira Cvijana za posrednika u pregovorima sa Šarićem. Iza Cvijana, čije telo je pronađeno u Dunavu 6. januara 2018. godine, ostalo je njegovo svedočenje da je Šarić dao Vučiću 540 miliona evra u zamenu za presudu kojom će biti kažnjen na samo deset godina zatvora. Vučić je zaboravio da ispuni svoj deo obaveza. Tek kad su mu stigla upozorenja da se ne igra, prošle godine je pokušao da Šarića odobrovolji puštanjem da se, u nastavku sudskog postupka, brani sa slobode. Plan je propao kad su Amerikanci dostavili srpskom Tužilaštvu za organizovani kriminal informacije i navodne dokaze da je Šarić iz zatvora naručio dva ubistva. Šarić je vraćen u pritvor.
Opet na insistiranje Amerikanaca, Vučić je morao da raspiše poternicu za Darkovim bratom Duškom Šarićem. Sačekao je da Duško Šarić ode u Crnu Goru, pa da za njim bude raspisana potraga. Taj gest ne znači mnogo, pošto Darku Šariću preti doživotna robija, a pošteno je platio više od pola milijarde evra da novogodišnje praznike 2024. dočeka na slobodi. S obzirom na smer u kome se stvari odvijaju, u to vreme iza rešetaka će biti obojica, i Šarić i Vučić. I to samo ako ih sreća posluži.
A, sreća nije saveznik Vučića. Na svu muku koju mu pakuju Amerikanci, Vučiću se natovarila i senka Luke Bojovića. Španski sud je 2014. godine osudio Bojovića na tri zatvorske kazne u ukupnom trajanju od 18 godina. Pošto je odslužio polovinu kazne, Bojović je dobio pravo da bude pušten uslovno na slobodu. Kad izađe iz zatvora u Valensiji, bez problema može da dođe u Srbiju, pošto se ovde ne goni ni za jedno delo.
– U Srbiji više nemam nikoga, nemam razloga da dolazim – poručio je Bojović nedavno.
U Srbiji mu je umro otac Vuk, ubijen mu je brat Nikola, kao i nekoliko najbližih saradnika. Luka Bojović u Srbiji nema nikakve poslovne kombinacije, ali ima brojne protivnike i dužnike, koji se sada plaše njegovog osvetničkog besa. U vrhu tog spiska nalazi se Aleksandar Vučić.
Posle puča u Srpskoj radikalnoj stranci, Vučić je svog bivšeg šefa Vojislava Šešelja kriminalizovao optužbama da je naručio nekoliko atentata na njega i Tomislava Nikolića. Između ostalih ubica, Šešelj je, navodno, angažovao i Luku Bojovića da likvidira Nikolića. Vučić je tu tvrdnju plasirao 30. juna 2010. godine preko dnevnog lista Press, čiji vlasnik je bio Dragan Đilas, a glavni urednik Dragan J. Vučićević, koji danas vodi naprednjački bilten Informer.
– Šešeljeva supruga Jadranka prenela je poruku Bojoviću da treba da ubije Nikolića – rekao je Vučić, pozivajući se na Miloša Simovića, tada uhapšenog pripadnika zemunskog klana, koji je to, navodno, rekao tužiocu za organizovani kriminal.
Vučić je te tvrdnje ponavljao na televiziji Foks i u drugim medijskim nastupima, kojima je vodio kampanju protiv Bojovića. Jadranka Šešelj je demantovala te navode: „Luku Bojovića ne poznajem, nikad ga nisam videla! Verujem da ga ni Vojislav ne poznaje. O Luki Bojoviću znam ono što sam pročitala u novinama, da je iz kriminalnog miljea i da je sin Vuka Bojovića. Zgrožena sam i zaprepašćena time šta sve ljudi mogu da izmisle! Kad sam Vojislava pitala za tu Vučićevu priču o Luki Bojoviću, on mi je rekao da pustim te gluposti, da se ne bavim time.“
Uskoro će se videti da li će Luka Bojović baviti tim Vučićevim glupostima, koje su mu nanele mnogo štete. Vučić je s mnogim đavolima tikve sadio, sad se plaši da mu se ne obiju o glavu.
Pored spoljnih pritisaka, Vučiću se o ludu glavu obijaju i sukobi unutar naprednjačkog kartela. Vučić je ispunio želju svog kuma Nikole Petrovića i izbacio je Zoranu Mihajlović iz Vlade Srbije, a resor energetike, koji je ona doskora vodila, predao je Dubravki Negre, bliskoj prijateljici Petrovića. Eliminacija Mihajlovićke iz izvršne vlasti izazvala je ozbiljan potres u vrhu Srpske napredne stranke. Mnogi stranački i državni funkcioneri su uznemireni tom odlukom i načinom na koji je realizovana, jer su svesni da Vučić tako može i njih da najuri čim mu zasmetaju, bez obzira na stare zasluge. A, niko nije zaslužniji za mnoge sporne poslove naprednjačkog kartela od Mihajlovićke.
Zorana Mihajlović je potpisala ugovore kojima je Vučić ozvaničio svoje korupcionaške projekte, poput „Beograda na vodi“. Ona je potpisivala odluke o tenderima, građevinskim i upotrebnim dozvolama za deonice auto-puteva na Koridorima, mini hidroelektrane, solarne panele i mnoge druge unosne poslove u građevinarstvu i energetici. Usput, potpisivala je i naloge o osnivanju radnih grupa, koje su vodile istragu poslovanja Koridora Srbije. Izveštaji, kojima su dokazane kriminalne radnje Vučićevih saradnika, nalaze se u rukama bivše potpredsednice Vlade, od čije volje zavisi kada će biti prosleđeni nadležnim tužilaštvima.
Da bi umirio duhove u stranci, naročito one koji su se zamerili Mihajlovićki, Vučić ih ohrabruje pričom da je ona ostavljena na cedilu, niko je ne štiti, pa nema hrabrosti da se upusti u borbu. Vučić je pred nekoliko svedoka uporedio Dijanu Hrkalović i Zoranu Mihajlović. Po njegovoj proceni, Mihajlovićka može da se ljuti i da u medije plasira neke benigne optužbe, ali na kraju će, kako on kaže, „da čučne na nošu“, kao što je to uradila Hrkalovićka.
Naravno, i Vučić je svestan koliko je to poređenje besmisleno. Hrkalovićka može da još pet puta doktorira, pa da se hvali kako ima koeficijent inteligencije 158, ali ostaje činjenica da je ona teško oštećena osoba, koja usled karakternih nedostataka nikada neće moći da duhovno i intelektualno napreduje dalje od šipke na Partizanovoj južnoj tribini.
O politici, realnom životu i metodama samoodbrane Hrkalovićka nikad neće naučiti ni ono što je Mihajlovićka već zaboravila. Zorana Mihajlović je odavno navikla da se bori sama protiv svih. Sa iskustvom fajtera, koji je primao i zadavao udarce, ona predstavlja veliki problem za Vučića, neuporedivo veći od Dijane Hrkalović, Nebojše Stefanovića ili Aleksandra Vulina, koje je kompromitovao i odbacio, pa sad ne zna šta da radi s njima, niti oni znaju šta će s njim.
Dok, s jedne strane, partijske kolege smiruje pričom o tome kako je Mihajlovićka uplašena i nemoćna, Vučić njoj, preko posrednika, preti medijskom kampanjom u kojoj će je kompromitovati na sve načine. Kroz blato će provući nju, njenog bivšeg muža Vladimira Atanackovića, sina Dragana i bivše emotivne partnere. Vučić je pripreme za tu vrstu kampanje već počeo i to demantovanjem da učestvuje u tome. Tobože, on se ne bavi takvim stvarima, ali ne može da ih spreči.
Zorana Mihajlović je, dan nakon što je objavljeno da za nju nema mesta u novoj Vladi Srbije, održala konferenciju za medije na kojoj je rekla da će nastaviti da se bavi politikom. Istom prilikom optužila je stranačke kolege da su „koristili SNS kao džuboks za ostvarenje svojih privatnih interesa“. Odgovor je dobila na svim naslovnim stranama režimskih novina. „Zorana srasla sa foteljom, misli da treba doživotno da bude na funkciji, pljuje u bunar iz kog je pila vodu“, novine su objavile izjavu anonimnog izvora iz vrha vlasti.
– Pristojan čovek ne pljuje u bunar iz koga je pio. Pristojan čovek ne govori loše o bivšim saradnicima, niti ih, još manje, napada tako što koristi stvari iz njihovih privatnih odnosa – rekao je Vučić.
Dug je spisak prljavština koje pokazuju koliko je Vučić pristojan. Nema gadosti koje nije izgovorio o svom bivšem šefu i dvostrukom kumu Šešelju. Optuživao ga je za teška krivična dela, nepotizam, primitivizam i sva zla sveta, a njegovog sina Nikolu je nazivao narkomanom i ludakom kome ne pomaže ni lečenje u „Lazi Lazareviću“. Sličan tretman je prošao i drugi Vučićev politički otac Tomislav Nikolić, kao i njegova porodica, od supruge Dragice do sinova Radomira i Branislava. I Dragan Đilas je na svojoj koži osetio Vučićevu „pristojnost“.
„Neko iz vrha policije i tužilaštva 7. decembra 2014. godine zataškao je prijavu Ive Đilas, koja je muža Dragana Đilasa optužila da je pred njihovom malom ćerkom pretukao njenog oca Slobodana, napao njenu majku Ružicu, a njoj zapretio ubistvom. Posle prebijanja tasta i napada na taštu i ženu, Đilas je otrčao niz stepenice zgrade i telefonirao nekome da sve sredi u policiji“, navodi se u tekstu Informera pod naslovom „Pretukao tasta, napao taštu i ženu i nikad za to nije odgovarao: Ko je sredio da Đilas ne odgovara za nasilje!“
Iz pitanja u naslovu naslućuje se odgovor. Đilas je, posle incidenta sa tastom, u pomoć pozvao Aleksandra Vučića. Zamolio ga je da taj slučaj ne razvlači po medijima i ne zloupotrebljava u političkoj borbi. Đilas je otišao kod Vučića i zamolio ga za tu uslugu. Vučić je pokazao razumevanje, pošto je iza sebe imao dugogodišnju tradiciju porodičnog zlostavljanja. Kasnije, Đilas je tvrdio da mu je Vučić na tom sastanku ponudio mesto potpredsednika vlade.
– Đilas je bio i ostao lažov. Nikad mu ništa nisam nudio. On je došao kod mene da traži neku privatnu uslugu – govorio je Vučić.
U svim svojim medijima Vučić je sedam i po godina koristio taj slučaj da kompromituje Đilasa. Nije se zadovoljavao samo političkim izjavama, već je objavio i faksimile krivične prijave. Đilasovu privatnu molbu za pomoć Vučić je iskoristio za vrlo nepristojan obračun.
Međutim, Dragan Đilas je u to vreme imao status opozicionara, dok Zorana Mihajlović i danas predstavlja jedan od istaknutijih simbola SNS-a, pa Vučiću neće biti lako da nju provlači kroz isto ili slično blato.
Osim opasnosti da mu ona odgovori istom merom, Vučića brine mogućnost da to izazove dodatni haos u naprednjačkom kartelu. I bez njihovog javnog sukoba, strasti u SNS-u su uzavrele, svi pametniji funkcioneri traže način da se sklone iz blizine dikatora, koji je duboko zašao u fazu propadanja.
Iako je teško, a pomalo i komično, imenicu „pamet“ dovesti u vezu s Anom Brnabić, činjenice ukazuju da se i ona nadala kako će dobiti priliku da ode iz vlasti i iz Srbije. Nadala se mestu ambasadora u SAD ili Velikoj Britaniji, ali uzalud. Baba je dala groš da uđe u kolo, sad bi dala dva da izađe, ali ne može. Ne sme. Umesto da se udalji na bezbednu distancu, Brnabićka je morala da se prihvati još jednog premijerskog mandata. Na sednici Narodne skupštine, u okviru rasprave o izboru nove vlade, kad joj je, nehotice, proradila podsvest, Brnabić je priznala da očekuje da kad-tad bude suočena sa sudskim pozivom na odgovornost.
– Čujem da je protiv mene podnet niz krivičnih prijava. Ja to pozdravljam. Ja verujem u naše sudstvo, verujem u naše nezavisne institucije i odmah da kažem, sve što sam radila sa Rio Tintom, radila sam javno, radila sam svesno, radila sam sa predumišljajem i to ću reći na sudu. Sve što sam radila sa Rio Tintom, ponosna sam što sam radila i kako sam radila – rekla je Brnabić.
Sa predumišljajem, svesno i namerno, Ana Brnabić je krišila i druge zakone, pa i onaj o sukobu interesa, kad je firmi „Aseko“, u kojoj je njen brat Igor Brnabić bio direktor, nabacivala poslove s raznim ministarstvima i javnim preduzećima, na čemu su zaradili više od 40 miliona evra. Svesno je pristala na to da je Vučić kriminalizuje, pa sad ne može ništa drugo nego da glumi hrabrost i spremnost da pred sudom odgovara za sve što joj se stavlja na teret. Po istom scenariju glumi i Vučić.
– Imam dovoljno lične hrabrosti. Dakle, znam da mi je prostor za izbegavanje opasnosti nikakav, ali kad nemate kud morate da se borite. Ne želim da se poredim sa đeneralom Živojinom Mišićem, ali… Kad je trajala Cerska ili Kolubarska bitka, svejedno, kurir dolazi kod Mišića i kaže: „Đenerale, loše vesti.“ „Šta su loše vesti?“ „Opkoljeni smo sa svih strana.“ „To su dobre vesti, sad ne možemo da promašimo kad pucamo na sve strane“, rekao je đeneral Mišić. Kad vas doteraju u ugao i kad više nemate kud, onda ste i relaksirano. Tako i ja – priznao je nedavno Vučić, đeneral naprednjačkog kartela.
Zaista, sateran u ugao, on može da puca na sve strane, svuda oko njega su njegovi neprijatelji. Opkolili su ga i ortaci iz narko kartela, nezadovoljne stranačke kolege, politički i poslovni poverioci. A on, kao što sam kaže, nema kud da ide, da beži i da se skloni. Vučić je sam sebe, vlastitim zlodelima, doterao u situaciju koju je Njegoš opisao stihovima: „A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka međ vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga… Suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi ni plača, ni molitve, u ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni duhovi, crni dane, a crna sudbino!“
Aleksandar Vučić, sirak tužni, može samo da kuka zbog toga što mu američke službe love saradnike iz narko kartela, a evropske prekidaju švercerske kanale. Može da kuka nad činjenicom da mu Rusi, Kinezi i Arapi neće pružiti utočište. No, to su sve njegovi lični problemi, koje je sam izazvao. Državni i nacionalni problem predstavlja to što se Vučić skriva iza Srbije, koju pokušava da sa sobom povuče na dno. Strani centri moći vrše pritisak na njega, i to zbog njegovih kriminalnih dela, a ne zbog politike. U toj drami, Srbija je najveća žrtva Vučićevog zločinačkog poduhvata, koji sprovodi već više od deset godina. To bi trebalo da bude prva tačka optužnice protiv Vučića, a stranci neka vide šta će s njim zbog saradnje s narko bosom Titom, švercom ruske nafte, dugovima prema kineskim, ruskim i arapskim poveriocima.
Ako je nad njim nebo zatvoreno, ako ga čekaju crni dani i crna sudbina, neka to podeli sa svojim kompanjonima iz kartela, a ne sa Srbijom.
