U Srbiji se 22. aprila obeležava Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu. Dan sećanja na žrtve genocida obeležava se u spomen na 22. april 1945. godine kad je došlo do proboja grupe zatvorenika ustaškog logora smrti u Jasenovcu – Donja Gradina
Prošlo je 78. god od proboja logoraša i bega od krvnika ustaških, tragično je što smo skoro zaboravili i izjednačili žrtvu i dželat. Tako da mi danas, sami smanjujemo broj žrtva ustaškog terora i genocida, zar nije čudno da nemamo ni danas popisane žrtve?
,,Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi tokom Drugog svetskog rata od strane Nacističke Nemačke i njenih saradnika “(Gilbert, Martin (1986). The Holocaust: The Jewish Tragedy. London: Collins, Snyder 2010, str. 389, 413, Vikipedija).
Jasnije, Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata od strane Nacističke Nemačke i njenih saradnika.
Od 2009. godine Republika Srbija ima status pridruženog člana u međunarodnoj Radnoj grupi za međunarodnu saradnju u oblasti obrazovanja, sećanja i istraživanja Holokausta.
JASENOVAC, najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi na teritoriji Hrvatske. Jasenovac je zapravo činio kompleks od nekoliko podlogora, u neposrednoj blizini, na obali reke Save, oko 100 km južno od Zagreba. Logor za žene, Stara Gradiška, koji se nalazio malo dalje, takođe je pripadao ovom kompleksu.
Jasenovac je osnovan u avgustu 1941, a bio je rasformiran tek u aprilu 1945. Stvaranje samog logora, upravljanje i nadzor nad njim bili su povereni III odeljenju Ustaške narodne službe, na čelu sa Vjekoslavom (Maksom) Luburićem, koji je lično odgovarao za sve što se tamo događalo.
Oko 700,000 ljudi pobijeno je u Jasenovcu, uglavnom Srba, Jevreja, Roma i protivnika ustaškog režima. Broj jevrejskih žrtava kreće se između 20,000 i 25,000, od kojih je većina pobijena do avgusta 1942., kada je otpočela deportacija hrvatskih Jevreja u Aušvic, radi istrebljenja. Jevreje su u Jasenovac slali iz svih krajeva Hrvatske (i Bosne i Hercegovine.), iz Zagreba, Sarajeva i ostalih gradova i varošica. Većina je ubijena odmah po dolasku, na nekom od stratišta blizu logora: Graniku, Gradini i drugim mestima. Oni koji su ostavljeni u životu bili su uglavnom ili visoko obrazovani profesionalci ili zanatlije čije im je znanje i umeće bilo potrebno (lekari, farmaceuti, električari, obućari, zlatari itd.) i radili su u radionicama i fabrikama u Jasenovcu.
Danas, na drugoj strani smanjuje se broj srpskih žrtava. Revizija broja žrtava sve češće stiže iz Hrvatske. Danas sve više čujemo da je u Jasenovcu stradalo od 89000 do 190000 Srba, veliko je pitanje odakle potreba za smanjivanjem broja žrtava, kada je već davno utvrđeno da je u Jasenovcu stradalo preko 700000 Srba. Činjenice o žrtvama NDH u Jasenovcu i bezbrojnim jamama i stratištima nalaze i u dokumentima nemačkih oficira, kao i da je ekspertska komisija sastavljena od Hrvata još 1945. godine iznela podatak da je u Jasenovcu stradalo 500.000 ljudi.
Akademik Srboljub Živanović govorio je da su se članovi komisije uplašili brojeva do kojih su došli. On je, kada je postao predsednik Međunarodne komisije za istinu o logoru u Jasenovcu utvrdio da je u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini od 12,5 km i širini od 4,5,km, bilo oko 800.000 ubijenih od kojih je Srba bilo 700.000.
Akademik Vasilije Krestić napisao je delo Genocidom do Velike Hrvatske, prava sinteza zločina nad Srbima kroz vekove. U njoj se hrabro imenuju krivci. Knjiga nas upozorava na političku naivnost srpskog naroda i poziva na oprez u budućnosti. Knjiga koju svaki Srbin treba da ima.
Zanimljiv je i zapis Edmunda Glez fon Hostenaua, bio je najviši Hitlerov vojni izaslanik za Balkan, ovako je u svom dnevniku opisivao hrvatski ustaški režim i njegovu vojsku: “Svi ovi događaji doveli su do nekoliko krajnje neprijatnih susreta i žučnih rasprava sa Pavelićem… Njegove najvernije saradnike nazvao sam zločincima. Uslov da bi Hrvat mogao da stupi u ustašku službu jeste to da on mora da ubije najmanje jednog Srbina, da siluje jednu Srpkinju i da pokrade srpsku imovinu. Kazao sam da bi svakog drugog ustašu trebalo staviti uza zid i streljati”.
Istoričar Menahem Šelah je u svojoj knjizi “Istorija holokausta- Jugoslavija”, koju je objavio “Jad Vašem”, rekao da je 700.000 žrtava realna cifra-
Od ogromnog značaja za nas Srbe je i delo „Jasenovac – Aušvic Balkana”. To je prva komparativna analiza Jasenovca i Aušvica u svetskoj istoriografiji, koju je Gideon Grajf napisao uz konsultaciju sa izraelskim forenzičarima (prof. dr Izrael Herškovic i dr Haim Koen), profesorima univerziteta iz Japana, istraživačima mirovnih studija i istoričarima iz Norveške, Italije i Izraela uz podršku Međunarodne ekspertske grupe GH-7 – Stop reviziji čiji je osnivač.
STRAVIČNI USLOVI U LOGORU SMRTI
Životni uslovi u logoru bili su krajnje surovi: oskudna, slaba hrana, bedan smeštaj, izuzetno oštra disciplina i neverovatno okrutno ponašanje ustaških čuvara. Uslovi su se poboljšavali jedino tokom kratkih perioda, u vreme poseta delegacija, kao što su bile posete delegacije novinara u februaru 1942. i Crvenog Krsta u junu 1944.
Ubijanje i mučenja u logoru dostigli su vrhunac krajem leta 1942., kada je na desetine hiljada srpskih seljaka deportovano u Jasenovac iz područja gde su se vodile borbe protiv partizana, u oblasti planine Kozara. Većina muškaraca pobijena je u Jasenovcu. Žene su slali na prisilni rad u Nemačku, a decu su odvajali od majki; neka su pobijena, dok su ostala rasuta po sirotištima širom zemlje.
Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi. Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.
Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira. Za spoljašnji svet, Jasenovac je predstavljan kao radni logor. Ustaška propaganda pokušavala je da predstavi koncentracione logore i svom narodu i svetu, kao mesta korisnog rada i poboljšanja Nakon savezničkih bombardovanja logora u martu i aprilu 1945. godine, u kojima su uništeni mnogi objekti unutar logora, Vjekoslav Maks Luburić, zapovednik Ustaške odbrane, naredio je da se likvidiraju svi zatočenici, a logor i mesto Jasenovac do temelja sruši i spali, kako bi se prikrili svi tragovi zločina. Poslednja grupa žena likvidirana je u predvečerje 21. aprila, a 22. aprila deo poslednjih muških zatočenika odlučio se na pokušaj proboja iz logora. Od njih 600 proboj je preživelo 107 zatočenika. Isti dan, samo nekoliko sati kasnije, započeo je i proboj zatočenika iz Kožare. Od njih 176 spasilo ih se samo 11.
USTAŠKI LOGORI ZA DECU
Ne smemo zaboraviti da su ustaše imale i logore za decu i da su tamo srpsku decu, bebe, nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom…
Na sve moguće načine a ustaška propaganda nastojala je svim silama da prikrije istinu o stradanju te nevine dece kako tada tako i danas posle toliko godina.
TRAGIČNO JE DA SRBIJA JOŠ NEMA MEMORIJALNI CENTAR
Pa valjda su ove žrtve zaslužile bar jedan skroman MEMORIJALNI CENTAR. Jesu sigurno… zaslužili su ne skroman nego grandiozan MEMORIJALNI CENTAR. Zar je ovoliko godina trebalo… a nadam se da nećemo još dugo čekati…!
Ne znam zašto se čekalo i čeka… mi ne smemo gledati tuđe interese po gotovu po tom pitanju… moramo znati i to da glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše, jer samo pisani trag ostaje za veka i vekova. Dobro je što se danas o ovome govori, ima nade!
U zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj se ime Srbina nije smelo izgovoriti, čak ni zvanje „srpsko – pravoslavn.a vera“, već samo „grčko – istočna vera“
Jasenovac mora biti poruka i opomena generacijama koje stasaju da se zlo koje se desilo u ovom vremenu više nikom i nikad ne ponovi.
Glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše, jer samo pisani trag ostaje za veka i vekova.
Opaska…
Sva ta zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio. Hrvatske ustaše su u ubijanju nadmašile Nemce. Bili su daleko gori od nacista. Smrt u Jasenovcu bila je daleko užasnija nego u zloglasnom Aušvicu. Saveznici su ostavili Hrvatsku unutar Jugoslavije, ne pitajući za njenu odgovornost za genocid, a žrtve ustaštva su pripisali neimenovanim fašistima ili Nemcima. Zato su Koncentracioni logor „Jasenovac“, kao i druga srpska stratišta, ostali nepoznati široj evropskoj javnosti.
OVO NI JEDAN SRBIN NE TREBA DA ZABORAVI, JER TO NAM NE DOZVOLjAVAJU NAŠI IZMUČENI I NA NAJSVIREPIJI NAČIN UBIJANI I ZVERSKI MUČENI PRECI! SLAVA IM!
POKOLj
Izgleda da nekome odgovara da se i naš genocid sprovodi kroz jevrejski Holokaust. Pitam se zašto mi nemamo svoj termin kao što imaju Jevreji i Romi i zašto im smeta termin koji smo dobili posle toliko godina ,,POKOLj“? Zašto da i mi nemamo svoje mesto okupljanja kao što Jevreji imaju Jad Vašem? Zašto se ne ugledamo na Jevreje i nešto dobro naučimo?
Ako nije dobar predlog ,,POKOLj“, zašto nisu dali svoj predlog… ovoliko godina. Moje mišljenje je da taj genocid mora imati svoj naziv, kao i mesto okupljanja, hodočašća.
Mislim da po ovom pitanju ne sme biti podela… bar da se ujedinimo oko naših žrtava koje nismo uspeli za više od sedam decenija ni da popišemo, nemamo ni Memorijalni centar za te žrtve genocida… to je strašno za sve nas.
Mi moramo da se ugledamo na Jevreje i njihov odnos prema žrtvama, koji je za svaku pohvalu.
Potrebno nam je jedinstvo… u suprotnom loše će biti po nas!
DARA IZ JASENOVCA
Bitno je da smo filmom DARA IZ JASENOVCA skinuli okove i stege i tako počeli da živimo slobodnije, te naše žrtve su nas stalno opominjale zbog nebrige prema njima i zbog zaborava i hrabrosti da prikažemo istinu koju će videti celi svet preko filmskog platna i ekrana.
Definitivno, Srbija je postala hrabrija i trezvenija.
Konačno smo slobodni, izbacili smo iz sebe ono što smo krili i ono za šta nismo imali hrabrosti i teret za koji nismo bili svesni da ga nosimo u svesti, kao i da saznamo istinu, ili smo bili nezainteresovani da surovu istinu ekranizujemo.
Hvala Antonijeviću i Srbiji za ovaj i ovakav film što su nam priredili.
*Delom korišćena literatura:
Svetih 700 hiljada novomučenika jasenovačkih.
„Enciklopedije Holokausta“, Izraela Gutmana, tom I, 1995. godine
Vikipedija
Priredio – Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
