Ne prezirem ljude- prezirem ono malodušno u ljudima, ono kad se čovek „pomiri sa sudbinom“ pa i od barice zazire kao od pučine puste.
Znam, dosadio sam pišući o tome ali život jeste borba, a to što je borba ne znači da je prokletstvo i poraz, naprotiv…
Što se mene tiče veći je greh dići ruke od sebe negoli na sebe, a toliko smo skloni tom prokletom samosažaljevanju da je upitno znamo li uopšte živeti, ili smo živote sveli na akcijsku robu široke potrošnje?!
Rekoh, znam da sam dosadio pišući o tome ali pišem jer iskreno verujem da jesmo narod i misli i promisli, i ne basta nam da nam „daske koje život znače“ budu one od kojih će nam skovati sanduke…
Razgovaram sa ljudima, i kad im se ne sluša- pričam, i kad bi da uzmaknu- presretnem ih jer razgovora nam fali!
Ne onih lažnih u kojima se tobož nešto pitamo a i ne slušamo odgovore, no istinskih, u kojima se čovek obraća čoveku, onome kraj sebe i onome u sebi.
Jeste nam tako kako nam je jer jedni druge nutkamo strahom, šapućemo, kantarimo da se ne otme koja reč previše jer može da se dogodi, šta?!
Da nas neko čuje?
Pa i treba, nama zato i vladaju jer nas ne čuju!
Da nas čuju ne bi vladali već služili, i u tome je razlika da li imamo gospodare ili sluge?!
Ne sluge u onome u onome robovskom smislu, već sluge kako služimo i Gospodu, i bližnjima, i sebi…
Skamenim se od besa kad čujem ono: „Moj gazda…“!
Pa, Srbine, brate, nisi stoka pa da imaš gazdu!
Ako te ko plaća- nije te kupio!
Ako te je nečim zadužio- oduži još boljim a ne robuj mu!
Nad tobom je samo Gospod, ne dozvoli da te natkrili svaka fukara što se propne na prste, ili te zajaše ko mulu jer si se povio ko paprat!
Narod smo kamena i hrasta a svijamo se ko da su nam kičme spletene od maslačka…
Nema nikakvog „mirenja sa sudbinom“ jer nigde nam nije zapisano kako će nam biti već nam je po rođenju data i hartija i pero da sami ispisujemo, pa ako smo voljni da za nama ostanu prazne stranice sami smo krivi što će nam se žitija premetnuti u rolne toalet papira…
Borba neprestana, druge nema, ali nije borba muka, krv i jad no blagodat.
Nisu bojišta sve krvave poljane, no one bistrine u nama koje ne smemo dati jer čemu oči ako samo pognute gleva gledamo pred sobom, a strahujemo od zaviraja u sebe?!
Tu, u nama je onaj čovek o kojem pevamo kao o slavnim davninama!
Nisu oni bili bolji od nas već razgovorniji.
Nismo mi njihova sramota, kako nas ubeđuju, već njihov podvig!
Ne počivaju nam đedovi u grobovima, no u nama, pa ustanimo više sa te samrtne postelje u koju smo zalegli „pomireni sa sudbinom“…
Govori, Srbine, pobogu, u tebi je jezik nepokornih!
Ni Gospod ti nije gazda no otac, ni Hrist ti nije gospodar no brat, pa kome ćutiš viteže spuštenog koplja?!
Čudo jedno, na sahranama se razgrlatimo, valjda se tamo okuražimo da će i reč pokriti crna zemlja, a ovako- šapat!
Nisu nam ramena data da njima vazda sležemo već da nosimo anđele na njima…
Ni monaška tišina nije ćutnja no molitva.
Ni grobna tišina nije tajac no glas vaskrsnuća.
Kako onda život da prećutimo, kome ćemo reći da smo postojali?!
Ko će reći da smo postojali?
Fukare će nama vladati dok se ne razgovorimo!
Kad se upitamo i kad zaista čujemo odgovor- njima je kraj!
Nemaš Gospodara, Srbine!
Nije njihovo od Gospoda već tvoje!
Na sebe digni ruku samo kad se krstiš, a od sebe- nikada!
autor:Mihailo Medenica
Sve pohvale na besprijekornom tekstu!! Neki ga neće razumjeti, drugi ga neće htjeti razumjeti, mnoge će natjerati da se postide, nadam se da će nekome i pomoći !!! Još jednom komplimenti autoru !!