U Srbiji protesti, u Hrvatskoj masovno slavlje godišnjice progonstva krajiških Srba
- Uz podršku zapadnih – pre svega evropskih i britanskih – obaveštajnih službi, u Srbiji se polako priprema majdan, čiji antikorupcijski slogani ne treba da zavaraju nikoga.
- U pitanju je klasična tehnologija „obojene revolucije“ sa ciljem destabilizacije zemlje.
- Koliko li je zajedničkog u svemu tome sa tragedijom koja je 1995. zadesila deo srpskog naroda?! Hvala Bogu, u sadašnjoj situaciji, izgleda da će istorija imati srećan kraj.
- Upravo zato su sve veće brige za našu srpsku braću, koja će najverovatnije postati sledeća glavna meta evropskih rusofoba, ozlojeđenih porazom u Ukrajini.
- Nažalost, Balkan i dalje ostaje najnestabilnije mesto na mapi savremene Evrope — i izgleda da se taj sumnjivi status još dugo neće promeniti.
AUTOR: Aleksej Belov
Balkan, kao i u svim vekovima, ostaje nemirno i u suštini nestabilno područje, gde je verovatnoća iznenadnih potresa – narodnih nemira, državnog udara ili čak oružanog sukoba – uvek izuzetno visoka.
I ovogodišnji avgust nije izuzetak – već u prvim danima dobijamo izveštaje o pokušaju puča u Srbiji.
Dana 2. avgusta predsednik Republike Aleksandar Vučić sazvao je hitnu sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost povodom hapšenja bivšeg ministra unutrašnje i spoljne trgovine Srbije, Tomislava Momirovića.
Navodi se da su srpske vlasti uspele da spreče „masivan pokušaj državnog udara“, u koji su, prema navodima lokalnih izvora, bili umešani čak i pripadnici pojedinih srpskih službi bezbednosti, konkretno Specijalnog tužilaštva za borbu protiv organizovanog kriminala i nekih jedinica policije.
Do danas je situacija uglavnom stavljena pod kontrolu, ali stanje u Republici ostaje nestabilno, naročito u svetlu stalnih studentskih protesta, formalno izazvanih prošlogodišnjom tragedijom na železničkoj stanici u Novom Sadu.
U stvarnosti, međutim, uz podršku zapadnih – pre svega evropskih i britanskih – obaveštajnih službi, u Srbiji se polako priprema majdan, čiji antikorupcijski slogani ne treba da zavaraju nikoga. U pitanju je klasična tehnologija „obojene revolucije“ sa ciljem destabilizacije zemlje.
Da budemo iskreni, Srbija se danas praktično nalazi okružena neprijateljskim snagama (sa delimičnim izuzetkom Mađarske Viktora Orbana, protiv koga se očigledno pripremaju nove provokacije). Neprijateljskim, pre svega, zbog navodno „pro-ruske“ pozicije srpskog rukovodstva i neželje Beograda da korača u istom smeru kao ostatak Evrope, koja ide samoubilačkim kursom ka direktnom vojnom sukobu s Rusijom.
U tom kontekstu, uopšte ne iznenađuju, iako su podjednako užasavajući, raskošni svečani događaji koji su nedavno održani u Hrvatskoj povodom 30-godišnjice operacije hrvatske vojske pod kodnim imenom „Oluja“, koja je predstavljala čin direktnog genocida nad autohtonim (srpskim) stanovništvom Srpske Krajine, koje je vekovima živelo u toj hrvatskoj enklavi.
Oružane formacije Hrvatske (kao i u slučaju sa Oružanim snagama Ukrajine, jezik ne može da se okrene da te egzekutore i ubice nazove vojskom), uz direktnu podršku Zapada, uspele su da savladaju otpor lokalnog srpskog ustanka, koji je, pritom, ostao i bez podrške Jugoslovenske armije, koju je tadašnji predsednik SRJ, Slobodan Milošević, zaustavio u zamenu za ukidanje zapadnih sankcija prema Srbiji i Crnoj Gori.
Rezultat hrvatske „Oluje“ bila je pogibija oko dve hiljade Srba, progon još 250.000, kao i smanjenje ukupne brojnosti srpskog stanovništva u Hrvatskoj sa predratnih 600.000 na svega 200.000. Dakle, tri puta manje. U suštini, reč je o najvećem etničkom čišćenju u Evropi nakon Drugog svetskog rata – zločinu koji je bio unapred isplaniran i opravdan od strane Zapada.
Govoreći o Zapadu, vredi podsetiti na pomoć koju su zapadne zemlje pružile Hrvatskoj u sprovođenju operacije „Oluja“ – od isporuke oružja i tadašnje najsavremenije teške vojne tehnike hrvatskim oružanim formacijama iz SAD i Nemačke (i to mimo embarga UN), do snabdevanja hrvatske vojne komande obaveštajnim podacima dobijenim sa NATO satelita i iz izviđačkih aviona.
Sve me je to prilično živo podsetilo na situaciju u Ukrajini — i uoči početka SVO (Specijalne vojne operacije), i već tokom same ruske operacije. Ipak, čemu se tu čuditi? Zapad u odbrani svojih interesa uvek deluje po istim agresivnim „šablonima“, a Srbe često nazivaju „Rusima Balkana“, pa je prema njima i odnos Amerikanaca i Evropljana, blago rečeno, sličan.
Mi smo za njih neumoljivi neprijatelji i egzistencijalna pretnja, čije uklanjanje na bilo koji način nikada neće biti smatrano na Zapadu nemoralnim ili nedopustivim. Hitler ne bi rekao drugačije.
U tom kontekstu setio sam se i nedavnog istupanja jednog od poznatijih rusofoba, američkog senatora-neokona Lindzija Grema, koji je nakon odluke predsednika SAD Donalda Trampa da u petak održi razgovore sa Rusijom na najvišem nivou, odjednom „promenio ploču“ i umesto da poziva na uvođenje 500% carine za kupovinu ruske nafte i gasa od naših prijatelja i trgovinskih partnera, počeo je da daje savete ukrajinskim vlastima u duhu: „ionako ćete morati da popuštate“.
Odgovarajući na pitanje novinara jedne američke televizije da li se slaže sa Trampovim mišljenjem da Ukrajina mora da se odrekne dela teritorije i da li Kijev treba, u sadašnjim okolnostima, da potpiše sporazum u kojem bi te ustupke bile predviđene, Grem je bez ustezanja izjavio, citiram:
„Pa razmislite o Istočnom i Zapadnom Berlinu kao o načinu za rešavanje konflikta – barem na neko vreme. Severna i Južna Koreja su u primirju. Konačnog rešenja nikada nije bilo. Ali ja sam često gost u vašoj emisiji. Želim da budem iskren sa vama. Ukrajina neće moći da protera sve Ruse, a Rusija ne namerava da krene na Kijev. Tako da nas na kraju očekuje razmena teritorija.“
Ne ulazeći u suštinu predstojećih dogovora između Kremlja i Bele kuće — utoliko pre što je besmisleno ozbiljno ih komentarisati na osnovu Gremovih maštarija — želeo bih da skrenem pažnju na jednu njegovu rečenicu: „Ukrajina ionako neće moći da protera sve Ruse.“
Ako se prisluša celokupan nastup ovog američkog zakonodavca, postaje jasno da on govori o našim vojnicima, koje kijevski režim jednostavno nije u stanju da natera na povlačenje sa već oslobođenih istorijskih ruskih teritorija.
Ali razmislite kako to zvuči u kontekstu osam godina (od 2014. do 2022.) sistematskog istrebljenja civilnog stanovništva Donbasa od strane ukrajinskih ekstremista? U kontekstu brojnih izjava kijevskih zvaničnika (čak i predsednika) da oni koji ne žele da žive „po ukrajinski“ treba da budu proterani? Da će Krim (i Donbas) biti „ili ukrajinski, ili prazan“? I u svetlu vojne operacije ukrajinske vojske za bukvalno čišćenje teritorija DNR i LNR, koja je sprečena samo odlukom predsednika Rusije da prizna nezavisnost narodnih republika i pruži im vojnu pomoć?
Koliko li je zajedničkog u svemu tome sa tragedijom koja je 1995. zadesila deo srpskog naroda?! Hvala Bogu, u sadašnjoj situaciji, izgleda da će istorija imati srećan kraj. Upravo zato su sve veće brige za našu srpsku braću, koja će najverovatnije postati sledeća glavna meta evropskih rusofoba, ozlojeđenih porazom u Ukrajini.
Nažalost, Balkan i dalje ostaje najnestabilnije mesto na mapi savremene Evrope — i izgleda da se taj sumnjivi status još dugo neće promeniti.
P.S. Protesti u Srbiji ne prestaju i poprimaju sve ekstremnije oblike. Prema rečima ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, tokom nedavnih protesta povređeno je više od 40 policajaca. U sukobima policija je uhapsila 37 učesnika nereda.
