Onaj koji je došao na ideju da prognane Krajišnike poziva da statiraju za film u scenama progona Krajišnika svoj posao izgleda obavlja toliko fokusirano i predano da nije dozvolio sebi ni malo uviđavnosti
Statiranje u filmovima i serijama, pa i TV reklamama, može biti zgodan honorarni posao za studente koji bi da popune svoj najčešće skroman budžet. I zaljubljenicima u sedmu umetnost ovo može biti zanimljiv izlet u prostor s druge strane kamere. Upoznati glumačke zvezde, biti deo stvaralačkog procesa, pojaviti se na malim ekranima… sve su to razlozi koji nekog mogu da zainteresuju za statiranje. Istina je ipak da je ovo najčešće naporan posao koji se sastoji od celodnevnog čekanja na snimanje scene koja će trajati nepuni minut. Nekad i u vrlo neprijatnim vremenskim okolnostima, po zimi, na otvorenom. Ili tokom noći, jer se razne lokacije moraju posnimiti u kontrolisanim uslovima, kada nema gužve. U čitavoj hijerarhiji na setu statisti se najčešće nalaze na poslednjem mestu. A kako za statiranje nije potrebno nikakvo obrazovanje, veština ili neka druga kvalifikacija, to su i najmanje plaćeni poslovi. Statista je u kadru da doprinese uverljivosti, iluziji realnog sveta, a on sam je poput neke scenografije, nema aktivnu ulogu u razvoju radnje. Jedan stepenik više u zahtevnosti ove “uloge”, i u iznosu honorara, dakako, jeste statista sa zadatkom, nekim jednostavnim, jer zahtevnije radnje bi već zalazile u sporedne uloge. A kako se dolazi do ovog posla u Srbiji? Preko omladinskih/studentskih zadruga, preporuke, a u poslednje vreme najviše preko specijalizovanih grupa na društvenim mrežama koje vode vođe statista. Evo kako izgleda jedan od poziva na statiranje, koji je objavljen ovog meseca: “Traže se statisti za film o Oluji. Snima se u okolini Ljiga, 2.000 dinara dnevno i dva obroka. Traże se majke sa malom djecom, starci i djevojke školarke. Na telefon 064xxxxxxx javite se nezaposlene izbjeglice da budete statisti u kadrovima tužne kolone. Prednost imaju Krajišnici zbog govora.”
Samo što ovaj poziv nije običan poziv za statiranje. Možda će neko pomisliti da nije navedeno da li je obezbeđen prevoz do lokacije snimanja. Ali jeste, obezbeđen je prevoz iz Beograda. Nije to u pitanju. I visina honorara je uobičajena (2.000 dinara ili oko 130 kuna) i pravopisne greške u pozivu su uobičajene, jer se u ovakvim dogovorima najčešće zahteva brza reakcija. Jedan poziv nalik većini drugih, a opet izaziva ogromnu nelagodu. Da li je moguće da neko ko je deo ekipe filma koji se bavi stradanjem Srba u Hrvatskoj u pogromu iz 1995. godine, da je taj neko toliko neosetljiv na ovu temu da traži žrtve progona da još jednom prolaze kroz svoju traumu? Da li je moguće da misli da će ovim atributom “tužna” da se ogradi i opravda zbog ovako ponižavajuće ponude?
Naravno da nije na filmskoj industriji, na producentima ovog filma i vođama statista da ispravljaju istorijske nepravde. Oni “samo rade svoj posao”. Onaj koji je došao na ideju da prognane Krajišnike poziva da statiraju u scenama progona Krajišnika svoj posao izgleda obavlja toliko fokusirano i predano da nije dozvolio sebi ni malo uviđavnosti. Pritom, ne treba smetnuti s uma ni socijalni status ljudi koji se odazivaju za statiranje, koji su po pravilu nezaposleni. Pa i to obraćanje izbegličkoj populaciji s očekivanjem da će se za skromni honorar izlagati ponovnom proživljavanju stresnog životnog iskustva koje ih je iz korena promenilo, ukazuje na to da se ovakav status podrazumeva. I to je još jedan veliki problem za koji niko ne preuzima odgovornost. Svi se ponašaju kao da su statisti koji nisu učestvovali u kreiranju te drame…
A film Oluja se očekuje do kraja godine. Kako je najavljeno, neće se baviti političkim kontekstom “Oluje”, već tragedijom srpskog naroda koja je ispričana kroz vizuru običnih ljudi koji su proterani iz Hrvatske. Radi se o prvom filmu srpske kinematografije koji se bavi progonom Srba iz Hrvatske 1995. godine, o hiljadama ljudi u izbegličkim kolonama koji pokušavaju da spasu svoje živote. Film pod nazivom “Oluja” režira Miloš Radunović, a na čelu glumačke ekipe je Jovo Maksić, glumac koji je i sam preživeo progon iz Krajine. Kako je ranije govorio za medije, ovo je priča o običnim ljudima kojima istorija ne voli da se bavi. “Oni su tihi heroji. Običan čovek je zanemaren, a istoriju su stvorili obični ljudi, obični seljaci i ovo je priča o običnim seljacima. To su ljudi koji su silom prilika zbog nekih političkih ili drugih razloga propatili, a takve priče ćete naći i na drugoj i trećoj strani, i mislim da treba da se bavimo time, da jedni drugima na taj način i oprostimo i da razumemo jedni druge”, naveo je Maksić. Ako se i film bude vodio ovim njegovim rečima, moglo bi to da bude dobro ostvarenje. Makar kad je angažovanost u pitanju, o umetničkoj vrednosti je rano govoriti. U svakom slučaju, izbeglice će imati glavnu ulogu. I u isto vreme će statirati. Nije li to tužno i ironično?
Piše: Olivera Radović
