Za razliku od mnogih ekonomskih analiza i procena, koje se mogu pročitati u dnevnoj štampi, gde se hvali ili kritikuje (danas u Srbiji retko nailazite na takve tekstove u bilo kom čitanijem listu ili internet portalu) kapitalizam i neoliberalizam kao trenutno jedina prihvatljiva opcija u našem političkom i ekonomskom kursu, ovaj tekst se neće baviti ekonomskim posledicama koje proizlaze iz srpske verzije neoliberalizma, već je akcenat stavljen na moralno degradirajući položaj radnika koji u takvom sistemu provodi svoj životni i radni vek.
Povod nije pre dva meseca usvojen novi zakon o radu, koji svakako možda i najjasnije i najeksplicitnije pokazuje u kakvom položaju prosečan Srbin treba da provede najveći deo svog života, već neformalni razgovor sa najboljim prijateljem, inače jako uspešnim, za srpske uslove dobro plaćenim, mladim programerom, čija me je priča navela da napišem ovaj tekst. Svima je jasno da je običan srpski radnik, pod uslovom da ima posao, degradiran od strane poslodavca, često neprijavljen, sa platama ispod republičkog minimuma, a uz to mu se od strane vladajuće strukture, kroz medijske spinove, nameće priča da treba da bude zahvalan poslodavcu što mu je pružena šansa da preživi, pri tome tom istom zarađujući višestruko veće sume nego što mu je kroz platu vraćeno.
Sindikati su u Srbiji odavno izgubili smisao svog postojanja, ako su ga ikad i imali, a ljudi koji upravljaju državom javno i na sav glas govore da sve veći broj ljudi treba prebaciti u privatan sektor, minimizirajući već bedni položaj prosečnog radnika, stavljajući ga na taj način u bezizlazan položaj i pritiskajući ga da situaciju nekritički prihvati kao jedino moguću. Na taj način je običan radnik stavljen u apsolutno podređen položaj prema poslodavcu, bez mogućnosti da bilo šta promeni. On postaje resurs, šrafić u ,,mašini”, koji ,,vlasniku mašine“ treba da bude zahvalan što mu pruža mogućnost da preživi, ma kakav taj život bio.
Međutim, vraćam se na priču sa prijateljem. Ispričao mi je kako vlasnik kompanije u kojoj radi, u formalnom razgovoru sa partnerima i klijentima, programere (ljude koji su jako dobro plaćeni, i koji mu zarađuju ogroman novac) naziva resursima i da je to inače način na koji komunicira manedžment u svakoj firmi sa kojom oni sarađuju, a sarađuju sa preko 500 kompanija širom sveta. Što je još dramatičnije, rekao mi je da se on upravo i oseća kao resurs, bez obzira na platu koju ima, jer je vlasnik taj od čije volje i interesa njegov posao zavisi.
To me je navelo na razmišljanje da nije samo običan radnik, sa osnovnom ili srednjom stručnom spremom i bednom platom, taj koji se oseća poniženo, degradirano, zgaženo i zaboravljeno. Da takav osećaj donekle imaju u kapitalizmu svi oni koji nisu kapitalisti, a kod nas je to preko 90% zaposlenih. Novac ipak ne kupuje osećaj spokojnosti, ljudskosti i slobode za kojim žudi svaki čovek, a plata nije jedino merilo kojim se izražava zadovoljstvo na radnom mestu.
Država ne sme da zaboravi na mase, i da ih bezuslovno gura u ruke kapitalista, dajući im položaj koji nije vredan ljudskog života. Čovek je rođen sposoban da misli, rođen je da bude jednak (pritom ne mislim na materijalnu jednakost ), da stvara, ali i da se bori ukoliko mu okruženje ne dozvoljava da to ostvari. Ova vlast to treba da ima na umu, a i svaka naredna.
Izvor: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/nemoralna-strana-kapitalizma.html