I dva loša ubiše Miloša!
Narodna izreka
Aždaha još nije krepala, a ka’će . . . ?!
Ovih dana opet se pojavilo Pismo. Sve to počinje pomalo da liči na oktobar 1972-ge i notorno pismo tadašnjeg vlastodršca svojim subjektima. Bezpogovorni autoritet jednog postao je iznenada ugrožen od strane razuma mnogih. Pojavili su se i Oni. Neprijatelj je isti. Ovoga puta podigla se akademska, intelektualna, diplomatska, nevladina, umetnička, umirovljena i još pokoja usputna, kuka i motika. Na koga? Na još davno prokazan narod i njegovu državu. U žestini sa kojom su se obrušili, snagom današnjeg svetskog poretka, njegovih perjanica i njegove prolazne istine, jedan jedini cilj postaje jasno vidljiv. To je da dotuku, da satru svog protivnika, jer sa njima Oni ne žele da imaju nikakva posla.
Počeo je još jedan ”lov na veštice”. Upotreba ovde, ove fraze, danas omiljene preko Atlantika, istina suprotne moralne podloge, dolazi kao sasvim zgodna za novonastalu situaciju na Balkanskom poluostrvu. Jer, krv je uzavrela. Sprema se nova Walpurgis Night.
Povod: kontraverzni ”Zakon o slobodi veroispovesti”, donet nedavno u Crnoj Gori, sastavljen u kuhinji Vatikana, po uzoru na jednoobrazne zakone zapadnih demokratija, ali viđen sa daleko širim zahvatom. Pokušaj skretanja pažnje na činjenicu, najblaže rečeno, izvesne njegove protivrečnosti od strane onih kojih se ovaj zakon na kraju krajeva najviše tiče, dočekan je na nož od njegovih pobornika različitih boja. Sile mraka i bezumlja u njihovim redovima, obučene u krabuljne kostime sa ukrasima od demokratije, tolerancije, brige za prava čoveka i naroda, blagoglagoljive, sa milozvučnim rečima, neupadljivo nagoveštavaju macabre svoga dela, čiji pisani predložak predstavlja ”Apel za ugrožavanje mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda”. Prema tome, samo je jedan njegov cilj a to je Srbija i njen narod, različiti od sveta iz kojeg je potekla ideja ugroženosti.
Za razliku od lova na veštice u Washington-u, ovdašnji traje decenijama možda već i vekovima. Njegov cilj predstavlja ostvarenje sasvim određenih političkih ciljeva izraženih u teritorijalnom proširenju i širenju političkog uticaja. Time on daleko prevazilazi zabrinutost oko političkog stanja u društvu optuženog, koje stoji iza doslovno shvaćene retorike i u prvom planu lova kao takvog. U stvari lov je uperen protiv države, njene sovereignty, protiv njenog naroda i njegove kulture. U datom slučaju reč je o srpskom narodu i Srbiji. Sve to lepo je saobraženo i izneto u Apelu, tako da nije moguće dohvatiti skriveni plan ni za glavu ni za rep. Nego, pred očima samo lebdi navodna ugroženost onoga koji sa brani a u stvari napada. U tome je izraženo savršenstvo plana i ovoga lova, ali i njihova perfidnost. Njegovi tvorci i učitelji mogusasvim slobodno da budu ponosni na svoje učenike. Ovi su ih nadmašili. To znaju samo tvorci plana i oni koji zagovaraju u njihovo ime.
Jedina poteškoća na koju ipak nailaze, ali je odmah i previđaju, sastavljači Apela, odnosno njegovi biološki roditelji, jeste činjenica da država protiv koje su ustali postoji, od svojih rudimenata, dvanaest vekova. Ona postoji daleko pre od država pogonskih snaga ovog projekta odstranjivanja drugog. Tako je veoma teško da bude uspostavljena logika i činjenična pokrivenost navodne ugroženosti, koja predstavlja povod njihova posla. Čitava ujdurma oko brige za Crnu Goru, ali i region, i opasnosti koja preti iz Beograda, trebalo bi da bude posmatrana iz perspektive nastalog novog doba u međunarodnim odnosima i novih država, kako sa Balkana ali isto tako i šire i njihove borbe za mesto pod suncem. Neposredna posledica njihovog zalaganja za pravo i slobodu čoveka, pa samim tim i društva, upravo je suprotno od iskazanog, jer oni doživljavaju da pravo drugog ugrožava njihovo. Zato njihovo zalaganje za pravo i slobode, nije ništa drugo nego ukidanje toga prava i sloboda za jednog čoveka i njegov narod, u ovom slučaju srpskog naroda, odbacivanje dijaloga kao načina političkog delovanja među zainteresovanim, odbacivanje razuma za vodilju pri obrazovanju političkog stava, potiranja drugog i različitog i pokušaj, u krajnjoj liniji, pokoravanja jedne države mirnim putem.
Današnje pismo, Apel, poslužilo je sasvim slučajno, i ponovnom otkrivanju svih anti-srpskih snaga, koje su istina odavno poznate i lako prepoznatljive već dugo vremena. Među njima sve sami anti-Srbi i ne-Srbi, da je prosto teško među njima prepoznati nepristrasnog. Ono je dalo mogućnost, isto tako, svima njima da se okupe na jednom mestu stajući pod jednu zastavu, koja postaje znak Petog krstaškog pohoda, ali ovoga puta ne na Svetu zemlju, nego na slobodnu i nezavisnu državu i njen narod. Za razliku od prethodnog ovaj vode atheists i ino-vernici. Tako je postalo sasvim jasno ko je za koga, kome je davano pa sad ima da vraća. Istina pojavili su se u tom bloku i neki novi ljudi, sa čime je pala njihova maska, koju su dugo uspešno nosili, od kojih se mnogi ne ustežu da i dalje koriste jasle Srbije, dok je istovremeno potkopavaju. Nije potrebno puno mudrosti pa da bude shvaćeno kako upiranje prsta u Beograd, jeste eufemizam za upiranje prsta u jedan narod, kako bi bila označena žrtva i ispunjena tražena ” politička korektnost” u današnjem rečniku izražavanja i sporazumevanja. Ta korektnost, taj rečnik, predstavlja u stvari jedan sasvim novi ”identifikacioni dokument” snaga novog poretka. One su snažne i postaju sve moćnije, ali mora se znati, bez obzira na trenutne ishode, da je njihova istina kratkog je daha, prolazna kao i sve drugo sa ovoga sveta.
Tako, ponovo su se probudile aveti prošlosti, žedne krvi, počela da presušuje ona prolivena između 1941-ve i 1945-te, odnosno 1991-ve i 1999-te. Metod njihovog napada i sprovođenja namere uspostavljanja totalne demokratije, danas više nego pre, zavijen u oblandu pacifizma. Njegova sredstva su ništa drugo nego prebijanje, lomljenje ruku i nogu, vađenje očiju, odsecanje jezika i ušiju, proterivanje i ubijanje. I opet, ne mogaše svoga neprijatelja izbrisati. Ali, kad njihov neprijatelj opet malo otvori oči, oni opet skuče da izgaze, dušu da mu isteraju. To upravo stoji iza današnjeg uglađenog apela, iza brige pete kolone i belosvetskih vitezova, oko prava i sloboda, u ovom slučaju naroda Balkana i naročito srpskog naroda i Srbije.
Jedino što u ovom slučaju ostaje napadnutom jeste da još jače zbije svoje redove. Da, bar na trenutak, izbriše sve međusobne podele i da ustane. Da zatomi svoje neuspehe u prošlosti i da se okrene jednom zajedničkom cilju: odbrani suvereniteta svoje države i dostojanstva naroda.
Aleksandar Dimitrijević
