Neodgovornost: Kad je država deci maćeha

1
862

srbija-maceha-563-353-563x353Društvenim mrežama proširila se vest da je odlukom komisije Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja jedna šesnaestomesečna beba sposobna da putuje sama i to autobusom iz Kragujevca za Beograd! Sedne beba sama u bus, ode na kliniku, urade joj potrebne analize i opet busom dođe kući.

Živimo u državi u kojoj činovnici svakodnevno donose ovakve odluke, jer su svesni da ne samo da nemamo državu već i da je na delu najstrašnije rastakanje države kao organizacije i sistema. Zamislite koliko su površni i neodgovorni članovi te komisije kad nisu ni pročitali da je pacijent kome treba da odobre uput i troškove puta beba od 16 meseci!

Slično je odlučio i neki od službenika Državne revizorske institucije kada je prevoz 24 mališana iz Sela Draževac ko Aleksinca proglasio nenamenskim troškom pošto se škola koju deca pohađaju nalazi na teritoriji Niša. I ta odluka je za posledicu imala novu kojom se deca upućuju u drugu školu koja je od njihovog sela udaljena 14 kilometara, a još dva treba da pešače od stajališta do zgrade škole u Donjem Krupcu. Zbog toga 24 dece iz ovog sela od početka polugođa ne ide u školu. Jer je neko odlučio da im do one udaljene četiri kilometara u Donjoj Trnavi ne plaća prevoz! Posle 60 godina država odbija da plaća prevoz osnovcima. Baš kao i jednom od roditelja one bebe od 16 meseci koju zdravstvena ustanova upućuje na dalje lečenje u Beograd.

U isto vreme, jedan roditelj iz Vršca radi 16 sati dnevno, jer njegova supruga mora da ostane uz dete sa invaliditetom. Uz dete kome je potrebna 24.-satna pažnja i briga. Poznajem stotine roditelja koji su morali ili da rade 16 sati ili da daju otkaz i ostanu uz svoju bolesnu decu. Roditelja koji nisu mogli da koriste ni duže bolovanje, niti da prihvate da decu smeste u neku ustanovu kako bi zadržali posao. Kojima je država okrenula leđa. Kojima je srpsko društvo, koje ne prihvata ništa što nije savršeno, takođe, okrenulo leđa. I obeležilo i te roditelje i tu decu. Nema vrata na koja roditelji nisu zakucali. Nema adrese na koju nisu poslali zahteve i molbe. Svetska statistika kaže da su najsiromašniji među siromašnima porodice sa osobama sa invaliditetom. A zamislite koliko su te porodice siromašne u siromašnoj Srbiji. U fiokama nekih ministara čami predlog Zakona o statusu negovatelja koji je podržalo 60 000 građana Srbije i koji bi pomogao da otac sa početka priče ne mora da radi 16 sati. Da mnogi očevi ili majke ne rade 16 sati zbog svoje bolesne dece. Da ne brinu šta će biti sa njihovom decom kad oni jednom odu sa ovog sveta. Da status negovatelja može da dobije srodnik, brat ili sestra, a ne da dom ili instutucija bude jedino rešenje za njihovu decu.

Da Vas podsetimo:  Korona ili kruna od trnja

Nestaju širom Srbije dnevni boravci za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, nestaju socijalni servisi za njih i njihove porodice. Novac za te servise jedan ministar je prebacio u Fond za lečenje dece u inostranstvu. U zemlji u kojoj nema empatije, a posebno prema problemima manjina, siromašnih i marginalizovanih, u kojoj Predsednik Vlade kaže da ne bi bilo pošteno da se najsiromašnijim građanima otpišu dugovi, sasvim je normalno i prirodno da beba od 16 meseci sama putuje autobusom 120 kilometara. Da se osnovcima ne plaća put do škole, a da roditelji dece sa invaliditetom ili rade 16 sati ili ostanu bez posla. Kakav status negovatelja u vreme štednje? Ko da plati u vreme štednje đacima kartu za prevoz ili roditeljima bebe kartu do Beograda. Demokratičnost jednog društva, jedne države meri se stepenom prava ili odnosnom te države prema marginalizovanim grupama građana. Država Srbija je pokazala da je njima maćeha, a ne majka.

Olivija Ilin

opozicionar.com