Neophodna ne samo smena vlasti već duboka i temeljna promena sistema vladavine

Zašto Novoj srpskoj političkoj misli šaljem i pažnji čitalaca poklanjam tekst na čije pisanje su me podstakli komentari čitalaca drugog lista i portala – Danasa? Zato što smatram da primedbe onih koji su protivnici aktuelne vlasti, a koje se odnose na uredničku otvorenost medija koji nisu pod kontrolom vlasti zaslužuju analizu.

Pojedini čitaoci Danasu zameraju što objavljuju saopštenja stranaka i u posebnim rubrikama tekstove autora u kojim se iznose različiti, međusobno suprotstavljeni politički stavovi, dakle i oni koji se razlikuju od uređivačke politike Danasa, kako je ti čitaoci razumeju.

Danas je nesumnjivo medij čiju uređivačku politiku odlikuje proevropsko i građansko ideološko stanovište, kritičnost prema vlasti i profesionalizam. Kritičari uredničke otvorenosti ne razumeju da ona proističe iz doslednog poštovanja građanske orijentacije ovog lista/informativnog portala, koje podrazumeva poštovanje u praksi demokratskih vrednosti, među kojima je svakako i promovisanje demokratskog dijaloga, medijski pluralizam.

Paradoksalno, zasigurno su to isti oni koji s pravom kritikuju kablovske operatere zbog uklanjanja sa liste TV N1 i NovaS.

U tekstu objavljenom u Danasu i NSPM upravo zahvaljujući toj od pojedinaca osporavanoj uredničkoj otvorenosti napisao sam: „ …i danas sam ono što se podrazumeva pod pojmom opozicionar – radije bih rekao protivnik aktuelnog režima, jer je preciznije, znači slično, ali ne isto.“

Šta htedoh reći? Opozicionar može da bude i onaj ko se kao pripadnik opozicione stranke zalaže za smenu vlasti, za to da njegova zameni vladajuću. To i jeste svrha postojanja opozicionih stranaka u demokratskim društvima: da kontrolom izvršne vlasti, kritikom spoljne i unutrašnje politike i prezentacijom svojih alternativnih rešenja pridobije većinsku podršku građana i na slobodnim i poštenim izborima smeni vladajuću stranku/koliciju. U državi kao što je Srbija, dakle u državi koja nije demokratska, to nije dovoljno. Zato protivnik režima ne teži samo pukoj smeni stranaka na vlasti, već promeni režima, dubokoj, temeljnoj promeni sistema vladanja.

Čitaoci koji upućuju primedbe „zašto Danas prenosi svako saopštenje Nove DSS? Da li je ovo postao glasnik desničara i desničarskog nacionalizma pod maskom ‘druge strane’?” ili „Danas je nekada bio simbol antiratne i proevropske Srbije, a sada redovno ustupa prostor ljudima koji podgrevaju desničarski nacionalizam i antizapadnu retoriku” sebe određuju kao protivnike vlasti, za njenu su smenu, ali ne i za promenu sistema, za promenu režima. Po njima, čini se, ovaj medij treba da bude Informer buduće nove vlasti.

Ove reči ispisujem da bih ukazao na realnu opasnost o kojoj se malo javno govori: o nejasnom odgovoru na pitanje u kakvoj državi građani Srbije zaista žele da žive. Kakvu Srbiju želimo? Želimo li demokratsku vlast ili samo zamenu nosioca/nosilaca autoritarne vlasti?

Isto koliko me raduju nagoveštaji izgledne mogućnosti smene vlasti, toliko strahujem da nije manji broj protivnika vlasti koji teže ovom drugom, ili im je svejedno, od onih koji žude za demokratskim poretkom.

Samo jedno od potpitanja jeste: kakve medije želimo: da li Informere nove vlasti ili profesionalne, koje promovišu medijski pluralizam, neguju ili makar omogućavaju dijalog i time doprinose izlečenju autoritarnom vlašću podeljeno, teško obolelo društvo? Kada iznesem svoj stav, uverenje, upozoravaju me da sam naivan, da toga (više) nigde nema, da mediji kada su prepušteni tržištu moraju da vode računa da svoje pretplatnike, koji očekuju da čitaju samo ono sa čime će da se slažu, ne odbijaju objavljivanjem tekstova drugačije sadržine. Možda jesam naivan, ali znam da postoje stvarno demokratske države u kojima to nije tako i ne znam zašto ne bismo sebi postavljali visoke ciljeve.

Niko danas u Srbiji ni sa kim ne razgovara, a dijalog je neophodan upravo među onima koji ne misle o svemu isto, koji se čak u mnogo čemu politički razlikuju, a pojedinačno teže smeni vlasti. Nema razgovora, nema onda ni dogovora o „prvom danu posle“. O dijalogu vlasti i opozicije već odavno, naravno, ne može ni da se pomisli. Ta podela je uobičajena posledica autoritarne vladavine, u Srbiji tačnije rečeno – autokratske.

Svi su, kao, za promenu sistema, a nisu. Sa „naše strane“ Udruženje „Studentska lista“ ne želi da ima bilo šta sa opozicionim strankama, deo opozicionih stranaka uzvraća istom merom, drugi deo se „kači studentima“ i sa onima koji to ne žele obostrano se gledaju popreko, opozicione stranke koje po sadašnjim odlukama izlaze na izbore nudeći svoje programe jedne drugima ne opraštaju ni najbeznačajnije razlike, građani podeljeni po istim linijama, porodice posvađane, o medijima da ne govorimo… Kako onda ne biti skeptičan u pogledu mogućnosti neophodne temeljne promene sistema?

Na još jedan problem koji ima nesagledive negativne posledice po mogućnost potrebne brze normalizacije prilika u Srbiji i posle željno očekivane smene vlasti, ukazuju pomenute i slične primedbe pomenutih čitalaca Danasa: na lakoću izricanja kvalifikacija nečijih političkih pozicija iz neznanja, predubeđenja, loših namera, propgandističkih obaveza – svejedno. Neodgovornost i površnost kao posledica uticaja društvenih mreža, već pomenuta polarizacija društva, neznanje, nespremnost da se promišlja pre iznošenja sudova…sve to dodatno sužava prostor uspostavljanju dijaloga neistomišljenika i postizanju kompromisa, bez čega nema demokratskog društva, bez čega niti može da se uspostavi, niti da opstane. To su njeni temelji! Bez toga društvo ostaje autokratsko ili će, nestabilno i konfliktno, da u autokratiju brzo ponovo sklizne.

Populizam, nacionalizam, drugosrbijanstvo, levica, desnica, autošovinisti, ustaše … svi ti pojmovi se kao etiketa bez ustezanja prilepljuju neistomišljenicima sa ove ili one strane, a da oni koji to čine ništa ili sasvim malo znaju o njihovoj stvarnoj sadržini, značenju. nekmoli o stvarnim ideološkim i političkim pozicijama onih koje žele da diskredituju.

Eh, kako je jednostavno nekoga/neke „ošamariti“ da su levičari, u želji da se diskredituju, a računajući na pripisanu negativnu konotaciju tom pojmu. Da li su to zaista, ako jesu kojem tipu levice po političkim stavovima pripadaju…e,to više nije važno, to zahteva ozbiljnost, znanje, odgovornost… sve što etiketarošima i politikantima nedostaje.

Niko od njih neće znati da navede tipove desničarskih stranaka i objasni ogromne razlike među njima, niti će priznati da pojam „nacionalizam“ ne koriste u njegovom izvornom pozitivnom značenju, već u propagandom politizovanom negativnom

Ili, drugi primer, još češće etiketiranje suštinski složenijim pojmom „desničar“, pa još sa dodatkom „nacionalista“. Dobar broj antirežimskih etiketaroša, i sami neznalice kao i Vučićevi propagandisti, računaju na neznanje jednih i mentalnu lenjost drugih, kakva je nažalost, da se ne lažemo, većina u Srbiji, pa političke neistomišljenike pokušavaju da bace na pleća lepljenjem negativnih kvalifikacija.

Niko od njih neće znati da navede tipove desničarskih stranaka i objasni ogromne razlike među njima, niti će priznati da pojam „nacionalizam“ ne koriste u njegovom izvornom pozitivnom značenju, već u propagandom politizovanom negativnom.

Većina njih ne može ni sebe, a nekmoli druge da jasno odredi čak ni kao pristalicu sistemskih, antisistemskih, antisistemsko- transformativnih ili transformativnih stranaka ili pokreta.

Niti su svesni koliku štetu nanose promovisanjem netoletancije, jednoumlja, površnosti…

Ponovo: šta zaista želimo smenom vlasti: demokratsku ili novu autoritarnu vlast, puku zamenu vladajuće strukture ili temeljnu promenu sistema i uspostavljanje Srbije kao demokratske, pravne, državno i nacionalno odgovorne države?

I još jednom: nema demokratskog društva bez dijaloga neistomišljenika i spremnosti na kompromise!

Dok u ovo malo koliko-toliko otvorenih medija ( još ) mogu da se oglase privrženici različitih političkih opcija i stavova – ima neke nade.