Naslov ovog teksta se ne odnosi na slični, simpatični izborni slogan („pristojnost uzvraća udarac“) jednog predsedničkog kandidata na predstojećim izborima. Bar ne neposredno. Niti se odnosi na trenutnu političku kampanju, bar ne neposredno. Ali će možda, ako ništa drugo, sam tekst pokazati da ima i perverznijih stvari od naše političke scene.
Početkom marta je Trampova administracija povukla prošlogodišnje uputstvo prethodne, Obamine administracije, prema kojem se ravnopravnost propisana čuvenim „Tajtl najn“ Title IX zakonom iz 1972. godine, po kojem se zabranjuje polna diskriminacija u obrazovanju, sportu ili bilo kojoj drugoj aktivnosti koja se finansira sredstvima savezne vlade SAD – ima proširiti na „rodnu“ ravnopravnost. Konkretno, po Obami su devojčice koje se „osećaju“ kao dečaci i, obrnuto, dečaci koji se „osećaju“ kao devojčice – imali pravo pristupa toaletima, tuševima i drugim prostorijama rezervisanim za pol prema kojem se sada identifikuju.
Jedna školska opština u Virdžiniji se usprotivila Obaminim smernicama, i nije dozvolila jednoj devojci da, na osnovu svog „rodnog identiteta“, koristi muške toalete u školi. Ona je podnela tužbu, koja je na kraju stigla do, ni manje ni više nego Vrhovnog suda SAD. Međutim, pošto je Trampova administracija povukla uputstvo, slučaj je vraćen na nižu istancu, gde se očekuje da će sud imati u vidu novonastalu situaciju i odbaciti žalbu devojčice koja se „oseća kao dečak“ i njeno „pravo“ da ugrožava prava rođenih dečaka.
Po sasvim smislenim rečima Keri Kupek, ispred američkog Saveza za odbranu sloboda: „Prva dužnost školskih opština je da zaštite prava na telesnu privatnost svih studenata koji pohađaju njihove škole i poštuju prava roditelja koji, sasvim razumljivo, ne žele da njihova deca budu telesno izložena u intimnim mestima za presvlačenje, poput svlačionica i tuševa.“
Ono što je zanimljivo je da su, pre nego što je Vrhovni sud ovaj slučaj vratio nižoj instanci, 53 velike američke korporacije podržale devojčicinu tužbu kao „prijatelji suda“, odnosno kao propovednici „transrodne jednakosti“. Na spisku su se našle svetski poznate kompanije: Amazon, Dropbox, Ebay, IBM, Microsoft, Paypal, Tumblr, Twilio, Twitter…
Prošle godine je ovde pisano o još jednoj velikoj američkoj korporaciji, trgovinskom lancu Target, koja je objavila da će svi njeni toaleti postati otvoreni za „transrodne“. Ubrzo je organizovana peticija za masovan bojkot njihovih prodavnica, što se, kako su neki mediji izvestili, negativno odrazilo na njihove prihode i cenu akcija, koja je od tada pala za nekih 30%. Takođe je istom tekstu pomenut i slučaj bivšeg poznatog bejzbol igrača, Kurta Šilinga, tada zaposlenog kao sportskog komentatora, koji je izgubio posao samo zato što se usudio da na svom Fejsbuk profilu prenese tuđi post, sa fotografijom ne baš atraktivnog muškarca u „provokativnoj“ ženskoj odeći, praćenu ironičnom porukom: „Pustite ga unutra! U toalet sa vašom ćerkom, inače ste uskogrudi, netolerantni rasista sklon osuđuvanju i bez ljubavi, koji treba da crkne!!!“
Uz post je išao i Šilingov prateći, lični komentar: „Muškarac je muškarac, kako god on samog sebe zvao. Ne zanima me ko su, s kim spavaju, muški toalet je projektovan za muški polni organ, ženski ne baš. Sada vam trebaju zakoni koji govore nešto drugo? Jadno.“
Digla se tada liberalna kuka i motika na jadnog Šilinga, baš kao što se sada diže i na Trampa, zahtevajući, uz transrodne toalete, i nuklearni rat sa Rusijom. I, naravno, nastavljaju da teraju po svom. Pre nekoliko dana je, na primer, u svom poznatom jutarnjem programu „Dobro jutro Ameriko“, tv mreža Ej-Bi-Si, prikazala „neverovatnu“, „dirljivu“ i „inspirišuću“ priču o majci i sinu koji su rešili da postanu – otac i ćerka. Nije šala.
Kako je izvestila ganuta novinarka: „Oboje su znali još kao mali da nešto nije u redu sa njihovim rodovima, ali se onda Kori (ime sina/ćerke) javno deklarisala kao petnaestogodišnjakinja, dok je mama posmatrala kako se hrabro bori protiv grubijana. A zatim je (mama) i sama rekla da više ne može da negira da je i ona sama transrodna. Oni su oduvek imali posebnu vezu majke i sina, ali su se zatim uspešno tranzicionirali u oca i ćerku. Usput učeći jedno od drugog na svakom koraku.“
Bivša majka se sada zove Erik, i tvrdi da je „podrška“ „njegovog“ muža učinila njihov brak „jačim“. Što još ganutija novinarka pozdravlja usklikom: „Kakva ljubavna priča!“ Ko ne veruje, neka pročita i pogleda ovde.
Dakle, odluka Trampove administracije da ukine Obaminu naredbu i sačuva, bar za sad, privatnost i delikatnu psihu pubertetlija, jeste jedna dobijena bitka u borbi za povratak tradicionalne normalnosti. Ali, kao što se vidi, rat uveliko traje. U svakom slučaju, ovo je još jedan pokazatelj zašto je toliko Amerikanaca ustalo protiv tiranije političke korektnosti i borbe protiv ljudske prirode koja se besomučno vodila u (neo)liberalnoj eri i, gotovo protestno, glasalo za Trampa.
Kod nas su, srećom, stvari još uvek na relativno primitivnom nivou. Ovde je politička transrodnost još uvek relevantnija od one psiho-seksualne.
S druge strane, u slučaju crnogorskog režima i njegovih pristalica, jasno se ukazuju obrisi budućeg kulturnog razvoja u sklopu NATO integracija, i osavremenjivanja starih, naizgled prevaziđenih junačkih mitova. Kada njihovi potomci – ma kog „roda“ bili – budu mobilisani da svijetlim oružjem na šest kontinenata ginu za prava ćerki da postanu sinovi i očeva da postanu majke, tada će ono Njegoševo „neka bude što biti ne može“ za njih dobiti sasvim konkretan, napredan i savremeni smisao.
Aleksandar Pavić
