NEPP u Srbiji – (Nekultura, primitivizam i prostakluk)

0
448

Uvod

Moglo bi se dodati ovoj skraćenici još nekoliko negativnih konotacija, kao npr. nepristojnost, glupost i sl., ali bi se sve to ipak moglo uvesti u NEPP.

Nosim u sebi, što se tiče ove teme, dvojak pristup ovoj vrsti analize.
Prvi je, da i sam nemam dovoljno ličnph kapaciteta, da bih stručnije, a i moralno odgovornije, pristupio ovom razmatranju.

Drugi je, da sve više i više razmišljam i uviđam, koliko je NEPP prisutan kod našeg naroda.
Ipak sam se odlučio, bolje reći-usudio, da javno izložim svoja zapažanja i razmišljanja. Na početku bih istakao sledeće:

1. Sudeći po oskudnom poznavanju osobina drugih naroda, mogu reći, da je NEPP svuda prisutan, negde manje, negde više.

2. Pošto sam Srbin, kao i svi moji predci i pošto sam čitav život proveo u Srbiji, logično je, da sam najviše uočavao i pozitivnih i negativnih osobina našeg naroda.

3. Namera da pišem o ovome je u skladu sa iskrenom željom, da učinim što mogu, u cilju smanjenja obima NEPP-a. Nisam ni sam siguran, da li ću makar malo, kao zrno peska doprineti tome ili možda nimalo.

Opšte karakteristike NEPP-a

Uopšteno gledajući, nisam siguran, da bi se stepen NEPP-a mogao pripisati, kao karakterističan, bilo kom sloju našeg društva. Ima ga svuda, od seljačkog, radničkog, građanskog sloja, pa do inetelektualnog i najviše obrazovnog sloja. U tom vertikalnom preseku navedenih slojeva društva, nekada ga je teško uočiti, a nekada se javno ispoljava, Najotvorenije i neskriveno ispoljavanje NEPP-a, najlakše je uočiti, nažalost kod neobrazovanog i seoskog stanovništva. To nikako ne znači, da u tim slojevima stanovništva nema najčistijeg, najemotivnijeg, lirski i etički prisutnog naboja kod ljudi, a da ne govorim o patriotizmu.

Ali, pošto mi je cilj, da dobronamerno pišem o NEPP-u u najpozitivnijoj nameri, onda objektivno pristupam na ovaj, za mene jedini moguć način.
Nemam pretenzija, niti mi je cilj, da pišem niti stručnu analizu, niti studiju ovih ružnih pojava, niti mi moj profil znanja i mogućnosti to dozvoljava. Samo želim, kao što sam već napomenuo, da koliko-toliko doprinesem smanjenju ovih pojava, tako da molim prijatelje, koji ove redove budu čitali, da me shvate pravilno.

O psovanju

Svuda i na svakom mestu, javno i glasno, bez uzdržavanja. Psovanje je postalo sastavni deo rečnika, međusobnog svakodnevnog razgovora, bilo na pijacu u Arilju, bilo u trolejbusu-autobusu u Beogradu. Na ulici, glasno i sa podsvesnom željom psovača, da se čuje što dalje. Psovati sve i svašta, Boga i Sv. Bogorodicu, krsnu slavu, majku, oca i najsvetije i najrođenije. Imao sam priliku, da se uverim, da i na sudu, psovke se ne uzimaju kao krivično delo, u bilo kom stepenu.
Na televiziji, u seriji sa popularnim glumcem Bjelogrlićem, svaka druga reč-psovka, dok mu popularnost raste. Stideo bih se samog sebe, kada bih bio na njegovom mestu, a njegovih pojavljivanja na TV i intervjua, koliko hoćeš.
U Ateljeu 212, gledao sam komad našeg autora, zajedno sa mojom decom. po nekom njihovom izboru. Rečnik prošaran „polupsovkama“ i dvosmislenim izrazima, koje nije bilo teško „pravilno“ razumeti, scenama plitkim i blaziranim, sračunatim za dobar prijem kod publike u prepunoj sali. Tako bi rado izašao sa predstave. Gledam i slušam oduševljenje gledališta, muškog pola, ali nažalost i najviše ženskog, čiji aplauzi na otvorenoj sceni postaju zaglušni. Jadno i bedno! Na pauzi, među gledaocima, šeta se autor komada, sam, ali vrlo zadovoljan. Čime? Mislim, da bi te stvari trebalo zabranjivati, kažnjavati, sankcionisati, ali kada će to vreme doći? Nikad.
Zašto bih ja morao slušati na ulici, ili nekom drugom javnom mestu, psovača, koji se sticajem okolnosti našao pored mene? S kojim „pravom“ me povređuje svojim prostaklukom zagađujući okolinu? Pa čak, kada bi se te pojave sankcionisale, i to ne bi bilo konačno rešenje. Pravo rešenje bi nastalo tada, kada budemo kao društvo, kao narod shvatili, da je takvo ponašanje nešto mnogo loše i da ga treba odbaciti kao balast, kao prljavštinu i da se počnemo polako prečišćavati.
Ove pojave nisu poštedele ni tzv. najvišu klasu. Primetio sam, da se i profesori, odbornici u vlasti, u privatnim razgovorima, međusobno „časte“ psovkama, čak i u prijateljskom razgovoru. To postaje sastavni deo dijalekta i lokalizama.
Naravno da ima časnih izuzetaka u svim profilima ljudi, od seljaka, radnika i zanatlija, učenika i studenata, pa do umetnika, profesora i lekara, kojima je nezamisliva upotreba ružnih reči, Ali, oni moraju da trpe torture prostaka i primitivaca.

Nagrđivanja u govoru i svakodnevnom ophođenju

NEPP je prisutan skoro svuda. Od kafane i ulice, pa do recimo, interneta.
Nedavno sam na njemu ušao u „komentare“ povodom problema vezanih za neke pojave u SPC (Srpskoj pravoslavnoj crkvi). Sa kakvim gadostima, ružnim imenima, komentatori nazivaju jedni druge! Očigledno se ne slažu, ali to nije razlog da se međusobno nagrđuju, mrze i nazivaju jedni druge kojekakvim imenima, sa neviđenim omalovažavanjem. I prilikom usmenih razgovora, nema tolerancije, razgovori se pretvaraju u žučne svađe. Prijatelji dojučerašnji, postaju ljuti neprijatlji. I svi imju jake „argumente“ za borbu mišljenja. Gde je tu LjUBAV? Gde se tu nalazi BLIŽNjI? Gde je tu CRKVA, koja nas okuplja? Naravno, da ne bih ni pomislio, da uđem u njihove rasprave, iako imam svoj stav i neki put bih poželeo, da ga javno istaknem. Ali ne na takvom nivou „rasprave“, jadnom i bednom.

„Ja, pa ja!“

Vrlo je blizak prethodnim slučajevima. Toliko je prisutan kod naših ljudi, da skoro ne možete sresti čoveka, sagovornika, koji je lišen tog poroka — „sve zna i sve ume“. Tek ova osobina je zastupljena po vertikali kod svih slojeva našeg društva, svih zanimanja, bez izuzetaka. Skoro da je sramota priznati sagovorniku, da nešto ne znaš, da nisi stručnjak za „tu i tu“ oblast i da ga upućuješ na lice, koje je za to stručno. Retki su to ljudi, koji na taj način postupaju. Obično svi znaju sve, svi se razumeju u sve i nametljivo traže i prosto zahtevaju, da se složiš sa njima. Ako se ne složiš, nisi mu više prijazelj. Ova pojava je prisutnija kod školovanih ljudi. To je zbog toga, što školovan a nekulturan, postaje vrlo brzo „pametnjaković“ za sve oblasti.

Kultura—nekultura

Želim. da malim isečcima iz mog života, iznesem svoja kritička zapažanja o nedostacima, ružnim pojavama u našem narodu, i da time pomognem, koliko mogu, da se NEPP umanji, koliko — toliko.

Boraveći više puta u Moskvi, bio sam zadivljen činjenicama, koje su lepe i dragocene, za onoga, koji se trudi, da kulturu postavi na visoko mesto. Moskovljani prosto imaju naviku, da posećuju kulturne događaje: idu na koncerte ozbiljne muzike, u pozorišta, Baljšoj teatar i druga, muzeje i bioskope. Tu izuzetnu vrlinu su stekli kao deca, omladinci, kada su kolektivno odvođeni na sve značajne kulturne manifestacije. Kako? Jednostavno, namenskim autobusima, predvođeni vaspitačima i profesorima. Pole predstava, idu kući, ili u internat.

U metrou, svaki drugi putnik, sedeći ili stojeći, drži u ruci otvorenu knjigu i čita. Nikada neću zaboraviti sliku čoveka u uniformi, stoji pored mene i čita –poeziju.
A sada, kako to izgleda kod nas, u Beogradu?

Vraćam se kući iz ateljea, trolom, dosta kasno uveče, negde posle 11 časova. Jedva ulazim, žamor, gužva neviđena. Omladina „ide u život“, u grad. Silazim prolazim kroz Obilićev venac. Prizor. kao i svake večeri — noći, stolovi bezbrojni, okolo naša mladost, da kažem slobodno, budućnost. Luksuz i na njima i oko njih. O čemu li razgovaraju?
Da li mogu, da li smem staviti ispred ovih pojava, u Moskvi i u Beogradu, naslov koji sam stavio?

Nekultura prema okolini

Kultura i čistoća na javnim mestima, tj. pomanjkanje ovog lepog ponašanja, poseban je problem kod nas.Dosta sam putovao po Evropi. Nedavno po Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. U Nemačkoj, trotoari su između ostalog toliko čisti, kao da tu niko ne živi. Kad putujem, odmaram oči po okolnim pejsažima. Svaki pedalj zemlje, obrađen, iskorišćen ili uređen, ako nije za obradu. Nema zapuštenih strnjaka, „ničijih“ komadića terena, a da o otpacima, najlon kesama i papirima, da i ne govorim. Ali, kada sam prvi put kročio u Švajcarsku, još je na višem stepenu, sve ovo, što sam u Nemačkoj video. Osećao sam se nelagodno i danima sam svojim prijateljima prenosio svoj utisak, da je toliko čisto i uredno, da je sve kao „sterilno“. A moji prijatlji — zemljaci to mi potvrđuju, „sve je sterilno“.
Vraćajući se jednom prilikom kući kolima iz Nemačke, preko Austrije i Mađarske, jedva sam čekao da pređem granicu i uđem u moju Srbiju, bezbednu i voljenu. Bila je duboka noć, a preskakao sam odmarališta u Mađarskoj, po savetima mnogih. (A o odmaralištima pored autoputeva u Nemačkoj, treba posebno pisati. To su prave male oaze za odmor, užinu i ostale potrebe putnika. Svakih desetak kilometara, prijatno iznenađenje).

Elem, pređoh ja granicu kod Horgoša, uđoh na uski asfaltni put i skrenuh desno, na prvi parking. Otvorio sam malo stakla radi vazduha i zadremah ubrzo, zbog velikog premora. Probudio sam se, čim je Sunce granulo. Oko moje glave su zujale velike zunzare. Pogledam, gde sam. Pored kola veliki kontejner, prepunjen đubretom, a i oko njega gomile otpadaka, kesa i šta sve nema. Upalih brzo kola, otvorih prozore do kraja, da zunzare izlete, radostan i pomalo setan Zašto ovako živimo? Zašto pored puteva, zapušteni tereni, sa mnogo korova i strnjine, okićeni plastičnim kesama i bačenom ambalažom?
O rečnim koritima i obalama pored Ibarskog puta, sa raznobojnim plastičnim kesama, koje su se tu zakačile, kada je nivo rečica i potoka bio viši—šta reći?
Hvala Bogu, to su slike sporadične, ali nekako baš takve, ostaju urezane u pamćenju. Raduje me, da se takva ružna slika popravlja na bolje.

Evo, danas idem Terazijama i posmatram trotoare. Oko stabala drveća, postoje krugovi sa zemljom, oko metar prečnika. Ali, tu se zemlja ne nazire. Rupa je prepuna pikavaca i nečistog papira. Pomislih, možda je to slučajno u jednoj rupi. Ne, svaka je bila ista, zapuštena i sramotna. Šta rade čistači? Da li i oni metlama zgrću đubre u te rupe, umesto u svoje lopate i kante? Gde je njihova inspekcija, kontrola njihovog rada? Izgleda, da razne inspekcije, koje mi građani plaćamo, idu tamo, gde mogu nešto da naplate i unesu u bednu državnu kasu koji dinar. Trotoari našeg ponositog grada, šarene se od belih tačaka—bačenih žvaka. U Švajcarskoj, kada se vrši neka restauracija, krečenje fasade ili kakva dogradnja zgrada, trotoari se zastiru prekrivkama, da bi se svaki santimetar trotoara ostavio uredan i čist, posle završetka radova.

Dokle ćemo ovako?
Mnogo nam treba, da bi se polako, korak po korak, p r o č i š ć a v a l i,
o b r a z o v a l i, č i s t i l i svoje misli, duh, jezik…
Tolerancije nam treba, usvajanje boljih rešenja, primanja kulture od drugih, koji su bolji od nas, koji to blago poseduju u izobilju. A naš narod, napaćen i herojski, da njima pruži svu svoju plemenitost, visprenost, gostoprimstvo, prirodne lepote, sjajnu umetniost.
Ova moja zapažanja, nisam još siguran, da li ću ih javno objaviti, ali ako se na to i odlučim, kao na veoma hrabar korak, molim za razumevanje, tolerantnu razmenu mišljenja, bilo da su slična mojim, ili da se razlikuju.
Siguran sam, da sam napravio dosta propusta u izlaganju ove značajne i široke teme. Ovo su samo grube skice, mojih razmišljanja o NEPP-u, koja sam dugo nosio u sebi i imao potrebu, da ih iskažem, kao neka vrsta auto – psihoterapije.

Mišo M. Mladenović 
Akad. slikar i pisac

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime