Toliko puta smo videli da uz nepravdu uvek ide strah, da pravdu oduvek prati hrabrost. Zato kad osetimo strah priupitajmo se kud smo krenuli. Hrabrost je ono što je odlikovalo naše stare ne zato što su bili jači ili spremniji od nas, već zato što su znali da prepoznaju pravdu. Nije njih vodila vera u snagu oružja. Nisu mogli da se uzdaju u silu, jer su uvek bili napadani, od veće sile i jačeg oružja. NJih je vodila smernost srca, verom ispunjena duša, uzdanje u pravdu. Takav stav donosio im je neophodnu hrabrost. A sve zajedno je uvek rezultiralo pobedama i slavom.
Ne mogu se kršiti Božji zakoni, nepoštovati njegova milost, a očekivati život u miru. Ma koliko lagali sebe i predstavljali se drugačijim, ako ogreznemo u greh nesreća će sama doći. Svaki naš greh je samo novi predstavnik nesreće. Kada ih se dovoljno skupi napad zla je neizbežan. Ako sebe na vreme ne zaustavimo u svojim gresima izazvaćemo sami svoje robovanje. Uzrok svega što nam se dogodi biće u nama.
Problem je u tome što mi uvek vidimo samo posledice i za to krivimo druge, ili smatramo da nismo Bogu dovoljno dragi. O posledicama i ljubavi Gospodnjoj treba da razmišljamo dok pravimo uzroke. Da bi izbegli loše posledice moramo da vodimo računa šta čine i oni koji nas predstavljaju. Naše glasanje je bilo uzrok dolaska na vlast onih kojih su danas na njoj. Sada trpimo posledice svojih odluka. Propadanje Otadžbine, naroda, slobode je posledica, to možemo promeniti ako budemo sledeći put vodili računa o uzroku.
Kao što u ratu bezbožan i zao saveznik nesreću ne donosi samo sebi već i onima sa kim je, tako je i sa pojedincima. Još kad dozvolite takvima da vas vode, zlo je neizbežno. Dozvolimo li da se pomirimo sa tim, znači da smo sami sebi stavili omču oko vrata. Onda kada neko počne da nam je zateže nemojmo se ljutiti na njega, već na sebe. Sami smo dozvolili da je nosimo i to je bio uzrok, a njeno zatezanje je samo posledica.
Kad slušamo naše vrle vlastodršce oni stalno govore o nekim uspesima i rezultatima. Bilo bi zaista lepo da je tako, da mi zaista imamo neke rezultate. Jer rezultat je posledica nečega što čovek radi, stvara, želi i onda svojim dobrim planom, kvalitetnim radom i verom i uspeva. Ono što mi imamo ne zove se rezultat, već je pravo ime za to posledice. A one nastaju obrnutim procesom kada se ne radi ništa, ili se radi stihijski, onda kada se nema plan. Onda kada se dozvoljava drugima da upravljaju vama.
Kada se dozvoli zlu da se širi a ne pokušava se tome stati na put, poraz života je neminovan. Da li to želimo? Smemo li tako? Pravi Srbi nikad nisu dozvoljavali da im život bude posledica volje njegovih neprijatelja. Ne mora se uvek videti ili čuti zveckanje oružja da bi znali da smo u ratu. Život je neprestana borba. Život je rat u kome za svetosavce nema predaje. Moramo ostati prkosni. Jedino tako možemo biti sigurni da ćemo zlu pravilno odgovoriti.
„Prava prema vama nikada nije bilo! Uvek su vas mrzeli i ima da vas mrze dok god postojite. Ne zbog toga što ste loši ili dobri, već zbog toga što ste prkosni. Ako jednog dana u očima bar jednog Srbina, od hiljadu vas, ja ne vidim taj prkos, ja ću znati da vas više nema: postali ste robovi, ono što su želeli od vas da naprave. Nisam se ja borio za robove, nisam se borio uz robove, i niste vi ovde mali Rusi na Balkanu, kako neki vole da kažu, već ste veliki Srbi kod sebe kući. I to treba da zapamtite! Ne bih želeo da za vas postoje granice, ni moralne, ni fizičke, ni granice srca vašega. Svakoga treba da volite, sretnete kao prijatelja, ali bih želeo da ne patite od sindroma kratkog pamćenja. Nikada da vam se ne desi da zaboravite ono što je učinjeno prema vama. Dok to pamtite, branićete ono što je vaše i bićete ono što jeste – Srbi!“ (1)
Albert Andiev, ruski dobrovoljac
Možda je to što želimo skoro nemoguće, pa će mnogi reći da ne možemo. U redu, ali koliko je to istina istina je i da moramo. Pošto je skoro, znači da nije nemoguće, a zato što moramo znači i da možemo. Nemamo prava da kukamo, takvim ponašanjem se samo pred potomcima brukamo, naše je da pokušamo. Pokrenemo li se kao i uvek kad je bilo teško uspećemo. Ponovo ćemo time svima pokazati da možemo, da nikad ne odustajemo i ne posustajemo. Kada je teško samo se skupimo, složimo, obožimo, i takvi nove pobede nezadrživo odnosimo.
Oholost zapada posle nepravedno vođenih ratova i uništavanja slabijih pojačavala se krađom bogatstva te zemlje. Nikad oni nisu mogli da shvate da cilj čovekovog života ne može biti materijalno, niti ga mogu pronaći na zemlji. Oni koji su život sveli na traženje suštine u materijalnom na zemlji, ostajali su zauvek zaboravljeni pod zemljom. Šta god takvi odrede ili pomisle da im je cilj ovozemaljski kada dođu do njega dožive razočarenje. Stigavši i dohvativši ono što su mislili da će ih spasti i dalje ne mogu osetiti spokoj, smirenje. Takav život je samo beskonačna jurnjava za ciljem koji je nemoguće doseći.
Došavši do jednog materijalnog cilja otvara im se samo želja za novim i večita praznina koju nikako ne mogu da ispune. To su posledice koje su sami uzrokovali. NJihovo ponašanje ih je nepogrešivo dovelo na taj nesrećni kolosek. To nije ni pruga ni kolosek na kome će im se svetosavci pridružiti. Da su gledali svoju decu, možda bi nešto naučili. Videli bi tada da i dete neodoljivo želi neki predmet ili igračku baš kao i oni materijalno. To bi ih podsetilo da kada dete dobije toliko željeni predmet ispunjenost, zadovoljstvo i sreću oseća minut, sat, dan ili dva. Kada to kratko vreme prođe dete je nezainteresovano za ono što je dobilo, više ga to ne čini srećnim. Sada želi nešto drugo, nešto još veće.
Da su učili na primeru svoje dece mogli bi sada da prepoznaju sebe, mogli bi da predvide posledice. Da su više razmišljali i posvetili se porodici primetili bi još mnogo toga. Uočili bi onda sigurno da deca kojima sve te materijalne stvari nisu dostupne nisu ništa manje srećna. Ne, ona su mnogo srećnija, zdravija i nasmejanija jer su okružena prirodom a ne stvarima, jer su ispunjena ljubavlju porodice a ne materijalnim i novcem. Mogli su da prate odrastanje te dece i vide kakvi ljudi od njih postaju. Tada bi shvatili istinu da čovekov cilj ne može biti materijalizam, ne može ga ispuniti ništa materijalno na zemlji. Dok god to ne shvate mogu nanositi zlo drugima mogu grabiti ali sreću neće pronaći.
„Ako raj nije u tebi samom, nikad nećeš ući u njega“
Fjodor Mihailovič Dostojevski
Zato svetosavci neće i ne smeju nikad da dozvole da raj koji smo zaslugom naših predaka sačuvali u sebi izgubimo. Neka zapad nastavi putem kojim je krenuo, priključiće mu se naravno i oni slabi, oni neverni. Posledice će morati sami da snose. Pravi Srbi znaju istinu i ne žive onako kako drugi izmišljaju, već onako kako su vekovima živeli. Punoglavci i pajaci na vlasti brzo zaboravljaju odakle su potekli. Zaboravljaju da pripadaju prvo svom narodu, i da im je osnovna uloga da zastupaju interese tog naroda.
Nažalost moć im pomrsi um, i oni sebe vide kao nekakve bolje, izabrane, zaslužnije. Tada počinju posledice koje su sami svojim ponašanjem uzrokovali. Tu počinje njihov duhovni ponor, greh koji nikad neće moći da iskaju. Čovek nikad ne sme zaboraviti na veru, nadu, krotost, smernost, milost, uzdržljivost, tihost, blagost, praštanje, ljubav, trpeljivost… Čovek kome su na umu ove vrline, onaj koji ih se nije odrekao, onaj koji kad pogreši iskreno pokušava da se popravi je jedini bogougodan.
Zato razmislimo i o ovim rečima Alberta Andieva ruskog dobrovoljca koji je boreći se na Kosovu 1999 rame uz rame sa Srbima izgubio desno oko i postao sto posto invalid.
„Kada god mi se neko zahvaljuje za učešće u ovom ratu ja njima uvek odgovorim na ovaj način: ne treba da se zahvaljujete meni, ja sam zahvalan vama što ste mi dali priliku da se uz vas borim protiv većeg neprijatelja, jer lako je da se boriš kad si jak, ali jačina se, koliko znam iz iskustva moga naroda, ne gleda u brojnosti tvoje vojske već u veličini tvoga srca, i u prkosu.
Ako nisi odustao ne možeš da izgubiš, borba je dobijena. Nikada nemojte da se predate!
Ma kako da je situacija bezizlazna, predaje nema. Svako na svom mestu čime god da se bavite, ja bi vas zamolio da za svoju zemlju date ono najbolje što ima u vama. To je vaša ljubav, nepopustljivost prema neprijateljima, ljubav prema prijateljima, i sačuvajte prkos koji je osobina vašeg naroda, srpskog naroda. Zbog toga vas volim, drugi razlog ne postoji. Hvala.“ (1)
Smemo li da prestanemo da budemo ono zbog čega su nas oduvek čiste duše prepoznavale i volele? Naravno da je odgovor, ne. Nikad nismo bili veliki zato što smo nosili skupa odela ili se razmetali bogatstvom. Srbin je velik zato što je noseći svoje opanke, gunj i šajkaču uvek nosio i veru u duši, prkos u srcu, istinu i pravdu u mislima a Srbiju na usnama. Sada je vreme za nove podvige, za svoj narod, za veru, za čast i Otadžbinu.
Nije važno ni danas šta nosimo ili koliko smo bogati. Važno je da budemo oni pravi kao i naši preci, da budemo svetosavci. To dugujemo onima pre nas, ali i onima koji će doći posle nas. To je ono što nas je i ponosni ruski dobrovoljac Andiev zamolio. To je ono najmanje što i heroji na koje smo tako ponosni a koji su sve dali za svoju majku Srbiju očekuju od nas. To je ono što jedino garantuje da će posledice čiji smo mi uzrok biti dobre za naše potomke. Možda nije malo, ali manje od toga kao Srbi ne smemo.
Nenad Blagojević
www.fsksrb.ru
Hm,hmm..“ako frakcija Crvene armije nije u tebi, nikad neces uci u nju“…neka je,laka zemlja RAF,hvala im sto su pokusali !
Tekstove kao što je ovaj, gospodina Blagojevića, doživljavam kao pokretačke, motivacione tekstove. Nama Srbima je potrebno suočavanje sa sobom, sa jedne strane u smislu kako je naveo autor teksta tj. prihvatanjem krivice i odgovornosti zbog vlastitog udela u dovođenju amoralnih,nestručnih, nepatriotskih snaga na vlast,a u drugom smislu preko jačanja samosvesti, nacionalnog dostojanstva i definisanja kvaliteta života u budućnosti do hrabrog nalaženja rešenja za strahove i beznađa u koje smo utonuli. Neko je rekao da život čini 10% onoga što nam se događa a 90% način kako na to reagujemo ( mislim Čarls Svindol). Shodno tome, Srbi treba da prestanu biti nemi posmatrači svoje propasti, depersonalizovani logoraši i denacionalizovani nesrećnici, već treba da preuzmu odgovornost za svoju budućnost i u tom smislu da je stvaraju kroz upravljanje svojim životom. I završila bih komentar sa rečima Dostojevskog: Tajna čovekovog života nije u tome što je živ, već u tome zašto živi; i Seneke: Nije da se ne usuđujemo što su stvari teške već su stvari teške zato što se ne usuđujemo; Abraham Linkoln: najbolji način da predvidite budućnost je da je stvorite.
Уважена госпођо Гордана, ваш коментар садржи велику разумну и оптимистичну тежину, једини од ретких броја логичних коментара, који сам досада у овом форуму прочитао. Разлика између стране земље у којој сам рођен и земље мојих родитеља, у којој пожелим, да сам био рођен, је прагматичност. Свој живот сам посветио тој земљи у проналажењу решења, а поготову у проналажењу начина, како их спровести у дела. Србија нажалост нема ни организације, ни скупове, нити озбиљне, прагматично оријентисане патриоте из кургова интелектуалне елите, која је озбиљно одана нашој земљи и која је спремна за дано-ноћно пожртвовање. Ми у дијаспори смо такође фрустрирани и уморни од безазленог стања у матици, а поготову постали и већим делом нажалост равнодушни према родној земљи, јер подстицање бољег стања из иностранства нам се чини практично Сисифусовим радом. Могу рећи, да сам један од младих озбиљних патриота дијаспораца, који немају намеру да престану са пожртвовањем себе и времена за неки значајнији преокрет, иако статус куо изгледа парализован. Господин Благојевић је огледало борбеног духа за спашавање корене српства, коме додељујем сву моју један од ретких примера наше земље, који подстичу озбиљне актере и мислиоце са искреном намером спаса деморалисане, демонизоване и демолиране Србије. Ја сам у потрази за упознавањем неустрашивих, интелигентних и озбиљно спремних актера нашег подручја, ако ми Бог дозволи, да покренем машинерију опоравка државе, па и у малим корацима. Са поштовањем, Б.M.