Sazrelo je mišlјenje o stvarno postojećem „neprobojnom zidu“. To je neka vrsta odbranbenog prstena, koji okružuje našu stvarnost i koji je tu, odmah iza prvog prstena, koji je ipak „probojan“ i predstavlјa neku vrstu filtra. Ovo slikovito prikazivanje se jasno i nedvosmisleno odigrava ispred naših očiju.
Već duže vreme pišem tekstove o, po meni zanimlјivim događajima iz svakodnevnog života. Upućujem ih nekim redakcijama dnevnih novina. U nekim slučajevima budu objavlјeni, a u većini se bacaju u koš. Odluke za i protiv, najverovatnije se donose po presuđivanju urednika, da li sam prešao „crvenu liniju“ i zašao u nedozvolјenu kritiku vlasti, to jest države. To je taj prvi prsten. Drugi, kako sam ga ja nazvao u naslovu „neprobojni zid“ je stvarno nešrobojan. Tu tekstovi, koji su probili prvi prsten, odbijaju se od drugog, odskakuju kao ping-pong loptice. Još malo titraju, pa se prizemlјuju i postanu nepomične.
Znači, svi moji tekstovi, a ne samo moji, ima ih bezbroj sličnih, ne mogu dalјe. Do čega bih to ja? Pa do lјudi od struke, koji su na položajima i koji bi mogli ponešto pametno, a predloženo, usvojiti. Ovako ispada, demokratija je zadovolјena, lјudi mogu da pišu…..
Možda se to jednom i desilo meni, kada se jedan moj članak nekako „provukao“ kroz neprobojni zid. To se desilo pre nekoliko godina, kada mi je objavlјen članak „Potrošačka korpa“, u kome sam se oštro suprotstavio ekonomskim analitičarima, koji su tobož obračunavali, koliko koštaju osnovne namirnice, da bi izveli pozitivne zaklјučke o zavidnom standardu građana. A sadržaj tih namirnica, nije prelazio ni 5% stvarnih troškova, jednog skromnog domaćina. Posle objavlјivanja tog mog članka, polako se ugasila redovna analiza o „potrošačkoj korpi“ i koja je bila u službi lažnog prikazivanja standarda građana.
Svi kasniji objavlјeni moji tekstovi, završavaju neslavno, ispred neprobojnog zida. Kao na primer tekst „Ako hoćeš bebu, plati“ (moj predlog o pobolјšanju nataliteta), ili „Treba obnoviti Konak serdara Jovana Mićića u Arilјu“, (u kome se ogleda nezainteresovanost nadležnih organa, za obnovu divne kuće iz 19 veka, koja je kao jedina u Arilјu, simbol varoškog graditelјstva tog vremena).
Jedan od poslednjih mojih objavlјenih članaka („Politika“, „Danas“, „Koreni“), nosi naslov „Ulica Maršala Birjuzova-pastorče ulice Obilićev venac“, takođe će doživeti sudbinu ostalih, polako će se smiriti i ohladiti u nepomičnosti, bolјe reći učmalosti u prostoru ispred „neprobojnog zida“. Nema reagovanja nadležnih. nema ni komentara. Ostalo mi je, da komentarišem samog sebe.
Pa evo; I dalјe moja ulica izgleda očajno, bez ideja, bez znaka osmišlјenosti. Ispred sinagoge, umesto da su postavili malu fontanu, dovučena su dva betonska masiva, koja se nadmeno i vulgarno isprečavaju svim dobronamernim, ćutlјivcim i poslušnim prolaznicima. Ove betonske grdosije podsećaju na betonske prepreke na graničnim prelazima dve države, koje su pripadale suprotnim blokovima u doba „hladnog rata“. Još samo fale bodlјikave žice i uniformisani policajci, graničari sa oružjem.
Ovakva stanja su me podstakla, da napišem ovaj tekst. o moćnom „neprobojnom zidu, zidu ćutanja i nedodirlјivosti.
Mišo M. Mladenović, akad. slikar i pisac
Beograd
