Nerealna očekivanja, javašluk i nešto malo zle namere

2
1336
Foto: youtube

Velika ambicija i velika brljotina

Na Đurđevdan, 6. maja, na RTS je prikazana trinaesta i poslednja epizoda serije „Nemanjići – rađanje kraljevine“ Marka Marinkovića, tako da smo najzad u prilici da sagledamo celinu ovog važnog (i ozloglašenog) kulturnog događaja, i iznesemo neke njegove konačne ocene. Najavljivana kao istorijski spektakl kakav srpska televizija nikad nije videla, serija je, što samom temom, što ambicijama producenata, na samom početku privukla pažnju ogromne publike, ali neposredno nakon toga dobila jednoznačno negativne ocene u rasponu od „razočaravajuće“ do „nacionalna katastrofa“. Ispostavilo se da je serija zaista zapanjujuće loše koncipirana, neobjašnjivo loše napisana, i preko svega toga još loše režirana, tako da je ni odlična glumačka postava, ni ogroman trud umetnika koji su radili na određenim segmentima njene realizacije (pre svega muzika, ali i kostim, scenografija, kompjuterska animacija i sl.) nisu mogli spasti od propasti.

Pre nego što malo detaljnije razmotrimo šta je dovelo do toga da tako jedan značajan nacionalni projekat, snimljen ni manje, ni više, nego kao RTS-ov prilog obeležavanju velikog jubileja od 800 godina od osnivanja nemanjićke Kraljevine Srbije, ispadne toliko loše, i izazove toliko negativne reakcije najšireg spektra javnosti, potrebno je nekoliko načelnih napomena. Pre svega je važno razumeti da neuspeh „Nemanjića“ (a svakako govorimo o neuspehu, bez obzira na zavidnu gledanost koja je, u skladu sa navikama publike, praktično garantovana svakoj seriji RTS u nedeljnom večernjem terminu) nije prosto plod neznanja, nemara, i javašluka ekipe koja je seriju pravila, iako su njihove greške i propusti najočigledniji i najvidljiviji.

Nemanjićka Srbija predstavlja jednu od centralnih tačaka nacionalnog identiteta, ali taj identitet je već decenijama razvodnjen, dezorijetisan, i sluđen, tako da niti postoji nacionalni konsenzus o tome kako srpska kultura treba da se odnosi prema ovom nasleđu (mimo samorazumljive brige za spomenike), niti šta ono tačno za srpski narod predstavlja, i kako bi trebalo da se na dostojanstven i ispravan način prikazuje. Još jednom, ovo nije bio samo problem ekipe serije, koja očigledno nije znala šta gledaocima treba da prikaže, nego je problem i srpske javnosti, koja isto tako nije znala šta bi trebalo da očekuje. Rasprave koje su se izrodile nakon svake pojedinačne epizode dokazale su da naša javnost, nažalost, generalno izuzetno malo zna o sopstvenoj istoriji, i da se prema njoj odnosi primarno ideološki, premalo sa onim izvanrednim mitotvoračkim zanosom koji je stvorio veliku srpsku narodnu kulturu, a ponajmanje sa zdravom intelektualnom radoznalošću obrazovanog naroda koji brine o svojim korenima.

Ovaj problem je bio vidljiv od samog početka – jer ni autori, ni publika, nisu bili načisto da li likovi iz serije treba da budu prikazani kao istorijske ličnosti od krvi i mesa, crkveni svetitelji i sveti ljudi sa fresaka srednjevekovnih manastira, kao mitologizovani junaci narodnih pesama i priča, ili kao neka vrsta njihove savremene interpretacije u duhu aktuelnog vremena, koja na momente zalazi u satiru i komediju apsurda. Bez ikakve sumnje, srpska istoriografija raspolaže sa dovoljno kulturnog bogatstva da se snimi serija po svakom od ovih obrazaca – bilo da je u pitanju moderna istorijska drama (po modelu serija„Rim“ ili „Bordžije“), religiozna serija o hrišćanskim vrlinama i moralnim posrnućima srednjevekovnih srpskih vladara koji su političku karijeru završavali u monasima (po obrascu u Srbiji omiljenog „Andreja Rubljova“), romansirana i holivudizovana viteška priča (nalik na stare filmove o Robinu Hudu ili kralju Arturu), moderna istorijska fantastika sa akcentom na političkim intrigama (po modelu „Igre prestola“ i njenih brojnih kopija), pa čak i odlična istorijska parodija (nalik na legendarne britanske „Crnog guju“, ili „Monti Pajtonovu potragu za Svetim Gralom“). Serija po bilo kom od ovih obrazaca svakako bi imala sasvim solidnu prođu kod srpske publike, iako bi svakako postojao deo javnosti koji bi bio rezigniran odlukom da se Nemanjićima pristupi baš iz tog ugla. Odlučivši se da snimaju sve ove formate odjednom, međutim, autori ne samo da nisu uspeli da „udovolje svima“, nego su doslovno uspeli da razgneve sve različite ideološke i kulturološke grupacije u svojoj publici, pa čak i onu koja o Nemanjićima ne zna skoro ništa, i koja je samo htela da pogleda jednu dobro snimljenu domaću seriju.

Šta smo hteli, šta smo započeli – kako je produkcija napravila od serije nemoguću misiju

Odluka da doslovno od scene do scene menja kontekst i narativ pripovedanja, i da u rasponu od dva kadra prelazi iz ozbiljne drame u komediju apsurda, iz dinamičnih scena brutalnog nasilja u rečitativ svetosavskih akademija, i iz filmskog pripovedanja u trubadursku budalaštinu, svakako pre svega ide na dušu reditelju, koji očigledno i sam nije znao šta tačno hoće da snimi, i šta tačno da prikaže. Da stvar bude gora, nije reč samo o tome da različiti likovi u seriji pripadaju potpuno različitim žanrovima filmskog i književnog pripovedanja, nego se jedni isti likovi iz scene u scenu ponašaju kao da su čas u „Igri prestola“, čas u Šotrinom „Kosovskom boju“, a čas u „Monti Pajtonovom letećem cirkusu“. Ali ono što je svakako doprinelo ovoj rediteljskoj sluđenosti jeste odluka producenata serije o tome šta hoće da vidi kao konačni rezultat snimanja.

I dok je jedna grupa digla poviku na Marinkovića, Mihića i RTS nadajući se da će neki naredni sličan projekat biti mnogo kvalitetniji, druga grupa je to učinila nadajući se da narednog projekta neće biti, i da će se drekom i galamom obeshrabriti svaki naredni pokušaj da se snimi nešto lepo, dostojastveno i suvislo o srpskoj istoriji

Naime, u srži svih propusta i grešaka koje su napravljene tokom snimanja „Nemanjića“ leži odluka producenata da snime serijal od 13 epizoda o periodu od 60 godina, tokom koga se prate, praktično, tri generacije vladara Srbije – od Nemanje i njegove braće, preko njegovih sinova, pa sve do Stefanovih naslednika. To samo po sebi nije neizvodljiv zadatak, i imali smo prilike da gledamo maestralne epske filmove koji za kraće vreme obrađuju ovakve velike raspone vremena (recimo Bertolučijev „Dvadeseti vek“ ili Velsovog „Građanina Kejna“), ali su to obično biografski filmovi koji se pažljivo fokusiraju na razvoj svega nekoliko glavnih likova.

Da Vas podsetimo:  Na televizijama tokom kampanje Vučić 170, a SNS 68 sati

Tvorci „Nemanjića“ su, međutim, hteli da ispričaju publici doslovno sve što znaju o ovom istorijskom periodu, pa je serija pretrpana sporednim likovima – što stvarnim, što izmišljenim – koji u pripovedanju dobijaju tretman kao da su izuzetno bitni za razvoj radnje, da se zatim nikada više ne bi pojavili. Svaki put kada srpski Veliki župan pošalje delegaciju u Carigrad ili u Ugarsku, on razgovara sa novim carem ili kraljem, u seriji se smenjuje troje-četvoro rimskih papa od kojih svaki dobija po 30 sekundi vremena da se nikada više ne bi pojavio.

Jarki lik bugarskog cara Kalojana se pojavljuje u seriji dva puta, privlači veliku pažnju publike (iskusni Dimitrije Ilić ga interpretira negde između Roberta Barateona iz „Igre prestola“ i Ričarda IV iz „Crnog Guje“), da bi prosto nestao sa scene tako što bi glasnik pročitao monotoni tekst o njegovoj smrti pod Solunom. Slično se Kulin Ban pojavljuje kao neko ko bi mogao biti relevantan i zanimljiv sporedni lik, da bi nestao nakon nekoliko minuta na sceni u dve epizode. Ovo insistiranje na praćenju celokupnog istorijskog toka onog vremena, najčešće kroz deklamovanje vikipedijskih članaka iz usta glasnika i dvorske vlastele, izuzetno je naporno i zbunjujuće po publiku, koja na kraju ostane bez ikakvog doživljaja o dramskom toku radnje, dok u tolikoj gomili činjenica potpuno gubi perspektivu o tome s kim Srbija u datom trenutku ratuje, ko su joj saveznici, i šta su joj politički ciljevi.

Ovaj pristup naterao je celu ekipu filma da angažuje ogromne resurse i vreme da bi igrali scene koje nemaju nikakvu vrednost po razvoj radnje, i koje njen tok razvodnjavaju do neprepoznatljivosti. Ovo „usitnjavanje“ tempa za posledicu ima apsurdnu činjenicu da u trajanju tri epizode Nemanjinu decu igraju čak četiri različite postave glumaca, dok serija skakuće kroz 40 godina istorije, učinivši nemogućim da se zapamti ko je uopšte ko, a kamoli da se neki lik razvije, i eventualno priraste srcu publike. Čak se i izmišljeni likovi poput učitelja Prosigoja, komandanta Nemanjine i Stefanove garde Adama, odnosno Stefanove usvojene sestre/dečačke ljubavi Raške stavljaju na scenu arbitrarno samo da bi se još arbitrarnije, i bez pripovedačkog opravdanja, sa nje uklonili. Najzad, glavni likovi u seriji poput kneza Vukana (Nebojša Glogovac) i Svetog Save (Dragan Mićanović) imaju besmisleno malu minutažu u seriji, potisnuti nizom prolaznih likova koji se nikada neće vratiti, i koje niko neće zapamtiti, dok Mićanović u seriji doslovno progovori prvi put u sedmoj epizodi, da bi se u priču ubacivao kao deus ex machinakad god radnja zapne više nego što je uobičajeno. „Nemanjići“ tako ispadaju nekakav bizaran roadmovie, u kome glavnijunaci ne idu nigde, nego kroz njihovu zemlju prolaze različite vojske, kraljevi, carevi i istorijske stihije, da se nikada više ne vrate. U tom smislu treba biti pošten prema filmskoj ekipi, i reći da je snimiti nešto suvislo i koherentno u takvoj postavci bilo zaista izuzetno teško.

Scenaristička katastrofa, ili o dometima srpskog književnog jezika

Bez obzira na sve rečeno, svakako najveći propust i najveću štetu za seriju predstavlja scenario Gordana Mihića koji je, uprkos iskustvu i zaista zavidnoj autorskoj karijeri, potpisao tekst koji ne samo da je nedopustivo banalan, besmislen i vulgaran, kao i početnički nekoherentan, dosadan i nedorečen, već u određenim momentima zaista daje povoda gnevnim kritičarima serije da ga direktno optuže da se sa srpskom istorijskom baštinom svesno sprdao i zevzečio. Da će baš scenario biti rak-rana serije bilo je očigledno već iz najava serije od pre godinu dana, kada su deklamatorske fraze izrečene đilkoškim beogradskim akcentom jasno odudarale od brižljivo odbranih scena sa lepom fotografijom i upečatljivim kostimima. Bez ikakve sumnje, jedan deo odgovornosti još jednom snose producenti, koji su Mihiću dali zadatak da pripovedački skrpi ubedljivu priču iz istorijskih fragmenata koji jednostavno ne mogu istovremeno biti deo jedne koherentne sredine, ali način na koji je on taj zadatak ispunio odisao je lenjošću, javašlukom, i nedopustivim nemarom koji se graniči sa sotijom (u pamet dolazi knez Miroslav koji propraća ispisivanje „svog“ Jevanđelja komentarom „sve mi se čini da će me po ovome pamtiti“, savet učitelja Prosigoja mladom Rastku da „pričvrlji nešto“, ili već kultni cliffhangeru kome župan Stefan ostaje napušten i sam na pustom polju, progonjen neprijateljima, da bi se u narednoj epizodi ispostavilo da je njegova pratilja sve vreme bila tu, samo je „piškila“).

Pored skandalozno nekoherentne strukture pripovedanja, najveća boljka Mihićevog scenarija je jezik koji je koristio. Bez trunke napora da govor svojih junaka učini minimalno arhaičnim i tako na jezičkom planu dočara da je reč o radnji koja se događa pre osamsto godina, scenarista nam je ponudio tekst prepun turcizama, neologizama, žargonizama, i vulgarnih anahronizama, koji paraju uši i iritiraju čak i kada sama sadržina teksta nije problematična sama po sebi. Kada se tu doda činjenica da je veliki broj glumaca svoj tekst izgovarao bez ikakve podrške lektora, veoma često sa vulgarnim uličarskim akcentom Dorćola ili Zemuna, utisak je bio poražavajući, i upravo to je izazvalo najburnije negativne reakcije na seriju.

Ne treba zaboraviti da mi živimo u vreme kada je potpuno normalno i očekivano da u televizijskim produkcijama svaki narod govori svojim jezikom, i da se za potrebe ekranizacije epskih dela rekonstruišu mrtvi jezici (poput aramejskog za Gibsonovo „Stradanje Hristovo“), ili izmišljeni jezici (poput „dotračkog“ i „valirijskog“ u „Igri prestola“, ili vilenjačkog u „Gospodaru prstenova“), dok se podrazumeva da se za snimanje istorijskih drama o starim vremenima u najmanju ruku koristi klasičan književni jezik (pa tako u američkim istorijskim dramama, čak i kada je reč o, recimo, rimskoj civilizaciji, ili Staroj Grčkoj, uloge redovno dobijaju britanski glumci), a ambiciozniji autori rado koriste, recimo, arhaični Šekspirov, Miltonov ili Bajronov engleski. Naspram toga, autori „Nemanjića“ nisu ni pokušali da arhaizuju, ili makar kozmetički „patiniraju“ jezik svojih junaka, iako su se za te potrebe mogli poslužiti u najmanju ruku jezikom Njegoša i srpske narodne poezije, ili čak nekom hibridnom varijantom srpskoslovenskog jezika, što bi sigurno ostavilo sasvim drugi utisak, i u velikoj meri i glumce nateralo da igraju sa više dostojanstva. Ovo je razlog zbog koga jezik Šotrinog „Boja na Kosovu“, sa kojim se „Nemanjići“ iz očiglednih razloga najčešće porede, deluje neuporedivo bolje – Simovićev tekst se snažno oslanjao na jezik narodne poezije na kome je i očuvan najveći deo srednjevekovne kulturne baštine srpskog naroda, i dijalozi stoga zvuče kudikamo prirodije.

Da Vas podsetimo:  Šta donosi izveštaj Evropske komisije u vezi sa medijima - Novinari su izloženi nasilju

Da stvar bude još gora, Mihić je pokazao da je u potpunosti sposoban na ovu vrstu jezičkog otklona od savremenosti, budući da je naratorski tekst Stefana Prvovenčanog, koji izgovara Vojin Ćetković (i koji je, po svoj prilici, dodat nakon izrazito negativnih reakcija na novogodišnju pilot-epizodu) u velikoj meri zasnovan na prevodima „Žitija Sv. Simeona“ na književni srpski, i deluje neuporedivo ubedljivije od svih ostalih replika u scenariju. Ovaj arhaični jezik provejava na momente i u dijalozima, po pravilu kada govore glavni likovi – Nemanja, Stefan, Vukan, ili Sv. Sava, i upravo te scene su po pravilu najsnažnije, i najbolje u celoj seriji. Ovo predstavlja još jedno svedočanstvo o tome u kojoj meri fokusiranje isključivo na savremeni srpski jezik, bez svesti o njegovim istorijskim oblicima i starim formama duhovno ograničava domete srpske kulture, i srpsko razumevanje sopstvene tradicije.

Ogroman trud glavne glumačke postave

Kada se ovi najkrupniji i najozbiljniji propusti stave po strani, iza njih na površinu izranja ogroman trud velikog broja članove filmske ekipe koji su se iz petnih žila napinjali da ovaj projekat ispuni velika očekivanja koja su, što osnovano, što neosnovano, stavljena pred njega. Na prvom i najočiglednijem mestu je muzika i fotografija, najbolje oličena u uvodnoj špici, koje se ne bi postidela nijedna visokobudžetna Bi-bi-sijeva istorijska drama. Muzika je lepa i dostojanstvena, bilo da je reč o filmskoj muzici, bilo da je reč o brojnim primerima srednjevekovnih pesama koje se izvode u seriji, a čiji su izvođači ozbiljni akademski istraživači srednjevekovne muzike. Znalci i etnolozi primetili su brojne nedostatke u kostimima, ali ostaje činjenica da oni izgledaju ubedljivo, i da ostavljaju utisak znatno iznad opšteg utiska serije. Isto važi i za scenografiju i specijalne efekte, koji su očigledno bili ograničeni materijalnom iznudicom, ali mimo toga nisu uradili loš posao. Štaviše, najveći problem scenografije bila je upotreba autentičnih srednjevekovnih lokaliteta za snimanje, gde su oštećene freske i fasade bole oči i ostavljale utisak da nije reč o dramskom pripovedanju koje treba da nas prenese u ono vreme, već o nekoj kostimiranoj svečanoj akademiji koja se održava na arheološkom lokalitetu.

Što se tiče glumačke postave, uz nekoliko dobrih epizodnih uloga koje su dobile malo više prostora (pre svega gardisti Adem i Bogdan), primetno je najveći trud uložen u scene u kojima se pojavljuju glavni likovi – Stefan Nemanja, i njegovi sinovi Vukan, Stefan, i Sava. Odabir Vojina Ćetkovića i Mladena Nelevića za uloge Stefana Prvovenčanog i Nemanje izazvao je salvu negodovanja kod dela javnosti koja je bila rezignirana njihovim ulogama u crnogorskoj paraistorijskoj fantaziji „Božićni ustanak“, a pogotovo Nelevićevom skandaloznom odbranom „istorijske autentičenosti“ te serije, ali treba pošteno reći da su oni svoje uloge odigrali požrtvovano, dostojanstveno, i uz maksimalan pijetet prema velikanima koje igraju. Pogotovo je Ćetković u seriji uzvišen, plemenit, i harizmatičan, pa se za njega s pravom može reći da predstavlja dušu ove serije, i da je najviše doprineo da se ukupno negativan utisak koji ona ostavlja razveje i ublaži.

Isto bi se moglo reći sa velike glumačke majstore Nebojšu Glogovca (Vukan) i Dragana Mićanovića (Sv. Sava), ali oni, nažalost, jednostavno nisu dobili dovoljno prostora da svoje likove razrade, i približe publici. Bez obzira na to, Glogovčev Vukan je setan, melanholičan, i odiše prirodnim autoritetom ratnika i vojskovođe, a njegovi razgovori sa bratom ne samo da predstavljaju najviše uzlete ove serije, nego su, uzeti sami za sebe, prosto-naprosto odlične dramske minijature. Mićanoviću je u ulozi monaha Save bilo kudikamo teže, budući da se režija vajkala između uloge dostojanstvenog pravoslavnog svetitelja i skromnog čudotvorca iz žitija svetih, i vragolastog učitelja iz narodnih priča o Sv. Savi, ali je bez obzira na sve i dalje reč o sjajnoj glumi, i o dostojnom prikazu najvećeg Srbina u istoriji, što samo po sebi nije mali zadatak. Da je cela serija imala ton i ozbiljnost scena u kojima su učestvovali samo ovi glumci, mi bismo svakako danas govorili o jednom faličnom, ali u osnovi uspelom ostvarenju.

Novac nije alibi za javašluk

Uprkos tome što je zadatak da se nakon skoro 70 godina srpske televizije prvi put snimi nešto o jednom od najzanimljivijih perioda srpske istorije u uslovima u kojim samo društvo ne zna kako da se prema toj baštini postavi bio zaista pretežak, to ne znači da u realizaciji serije nije bilo uobičajenog domaćeg javašluka i nemara, koji je možda najviše smetao, i koji je doprineo da se i ono što je urađeno dobro izgubi iz vida. Kao jedan od najbanalnijih odgovora na brojne nedostatke u seriji moglo se čuti da ona jednostavno nije raspolagala sredstvima da snimi nešto što će po kvalitetu parirati stranim produkcijama na koje smo navikli. „Nemamo mi te pare, pa radimo kako možemo.“

Ovaj argument jednostavno ne stoji, iz prostog razloga jer se nije „radilo kako se može“, i to najčešće nije imalo nikakve veze sa nedostatkom novca (koga je, opet, bilo znatno više nego i u bilo kojoj produkciji pre „Nemanjića“). Nije tačno da autorima serije nisu bili na raspolaganju lingvisti, lektori, istoričari, arheolozi i istoričari umetnosti koji bi im lako, u toku rada na seriji, uklonili veliki broj nedostataka koji je kasnije toliko smetao publici. Štaviše, njima su vrhunski stručnjaci po ovim pitanjima bili na raspolaganju neuporedivo jeftinije, nego što je to slučaj sa stranim produkcijama. Da su autori ovoga bili svesni, vidi se i po scenama gde je ovih konsultacija očigledno bilo, i koje su kvalitetom znatno odudarale od ostatka serije.

Da Vas podsetimo:  Pretučeni novinar Bete: Pres legitimacija samo naljutila policiju

Deo gneva javnosti prema autorima „Nemanjića“ proizilazio je iz toga što su oni očigledno mogli da naprave nešto bolje, što su na nekim scenama čak i pokazali da to znaju da urade kako treba, ali jednostavno nisu bili spremni da se oko toga potrude. I tu se vraćamo staroj boljci domaće filmske produkcije – hroničnom i nezaobilaznom javašluku. Kao što je prečesto slučaj sa domaćim serijskim produkcijama, pogotovo na ubedljivo najgledanijoj RTS, autori su unapred svesni činjenice da će njihovo ostvarenje imati ogromnu gledanost bez obzira na kvalitet sadržaja koji je publici ponuđen. Upravo to je razlog zbog koga uporno treba hvaliti projekte kao što su Bjelogrlićevi „Montevideo, Bog te video“ i „Senke nad Balkanom“, ili kao što je serija „Pet“ Balše Đoga, čiji je pilot dan posle „Nemanjića“ naprosto porazio svojim produkcijskim kvalitetom, pa čak i feleričnu, ali uzbudljivu prva sezonu „Ubica mog oca“ Predraga Antonijevića i ekipe. U ovim projektima autori su očigledno uložili mnogo više truda nego što je neophodno za komercijalni uspeh jedne serije na RTS, i pokazali su svima da je visokokvalitetna televizija na srpskom jeziku, i na srpske teme moguća. Uostalom, nije zgoreg podsetiti se ni legendarne serije „Kraj dinastije Obrenović“ Save Mrmka, koja je u produkcijskom smislu jedan potpuno smešan i prevaziđen TV format, ali koja je bila napisana i režirana toliko ubedljivo i dinamično, da i njene reprize ovih dana publiku drže prikovanu za stolicu. Publika je pri tome potpuno svesna finansijskih i tehničkih ograničenja dela, ali je umetnički otklon neverice toliko ubedljiv da je spremna da progleda svemu tome kroz prste, sa nestrpljenjem čekajući rasplet radnje čiji se konači rezultat savršeno dobro zna.

I dalje „najbolja srpska igrana serija na srednjevekovne teme“

Jedan deo rezignirane publike u Srbiji predstavljali su ljudi koji su se iskreno nadali da će videti dostojan televizijski omaž srpskim istorijskim velikanima i pravoslavnim svetiteljima, i koji su u toj nadi ostali grubo razočarani. Ali je njima svoj glas pridružio jedan izuzetno uticajan deo srpske javnosti, koji je seriju gledao zlurado i zlonamerno, radujući se intimno svakom skandaloznom momentu i svakoj brljotini

Najzad, potrebno je pomenuti jednu važnu temu kada su u pitanju negativne reakcije na „Nemanjiće“, koji su bezmalo proglašeni za nacionalnu sramotu, vatikansku zaveru protiv srpskog naroda, i lukavi projekat sa ciljem da se Srbi iščupaju iz korena u projektu „preumljavanja“ i „promene mentaliteta“. Jedan deo rezignirane publike u Srbiji predstavljali su ljudi koji su se iskreno nadali da će videti dostojan televizijski omaž srpskim istorijskim velikanima i pravoslavnim svetiteljima, i koji su u toj nadi ostali grubo razočarani. Ali je njima svoj glas pridružio jedan izuzetno uticajan deo srpske javnosti, koji je seriju gledao zlurado i zlonamerno, radujući se intimno svakom skandaloznom momentu i svakoj brljotini, jer je njihovo duboko ubeđenje da o Nemanjićima i srpskoj istoriji serije ne treba snimati nikako, i nikada. I dok je prva grupa digla poviku na Marinkovića, Mihića i RTS nadajući se da će neki naredni sličan projekat biti mnogo kvalitetniji, druga grupa je to učinila nadajući se da narednog projekta neće biti, i da će se drekom i galamom obeshrabriti svaki naredni pokušaj da se snimi nešto lepo, dostojastveno i suvislo o srpskoj istoriji izvan konteksta Vukovara, Srebrenice, ili hladnjača sa leševima kosovskih Albanaca.

Zato je izuzetno važno da se „Nemanjićima“ pristupi trezveno, racionalno, i kritički, bez hiperbola i histerije društvenih mreža. Kada je Šotra snimio svoje tehnički problematične (i u mnogo čemu takođe javašlijske) „Zonu Zamfirovu“, odnosno „Ranjenog orla“, on je dokazao domaćim producentima u kojoj meri su klasične teme iz srpske istorije primamljive za domaću publiku, i to je otvorilo prostor za čitavu lepezu filmova o prošlosti od kojih su neki bili zaista dobri. Ogromna povika protiv „Nemanjića“ stoga ima smisla samo ako će producentima da dokaže da srpska publika želivisokobudžetne kostimirane serije o Srednjem veku (ili o seobama, ustancima, prevratima i ratovima iz svojeprošlosti), ali takođe želi da se njena podrška i pažnja ne uzima zdravo za gotovo, već da se zasluži radom, trudom, i kvalitetom. To ne treba da bude podilaženje niskim strastima publike, a još manje treba da bude – kao u slučaju „Nemanjića“ – podilaženje aktuelnoj političkoj eliti, čije se spoljopolitičko prostituisanje pravda kroz, recimo, potpuno apsurdnu scenu u kojoj se Stefan Prvovenčani ponižava igrajući i svirajući pred ugarskim kraljem Andrijom II, ili kroz ritualne jadikovke o „maloj i nemoćnoj Srbiji između velikih sila“ (sve vreme pripovedajući o periodu agresivne ekspanzije i ujedinjenja srpskih zemalja). Ključ po kome se interpretira srpska srednjevekovna baština je više nego jasan – u njemu je nastala cela srpska narodna književnost, koja je kao takva privukla pažnju i stekla poštovanje nekih od najvećih imena evropske kulture, i zasluženo stekla status prvorazredne svetske kulturne baštine. Način pripovedanja i moralni kodeks koji je odgovarao srpskom narodu stotinama godina svakako je dovoljno dobar i za „Nemanjiće“, i autorima serije je to bilo više nego jasno u trenucima kada su slikali najbolje scene svoje serije.

Razgovor Vukana i Stefana o otrovu vlasti i ambicije, Savina tiha, ali beskompromisna kritika bratovljevog paktiranja sa Vatikanom, i najzad sama uzvišena i dostojanstvena scena Stefanovog pravoslavnog krunisanja za srpskog kralja pokazuje ne samo da su autori bili svesni šta je ono o čemu bi trebalo da pripovedaju, već i dokazuje da u prikazivanju Nemanjine dece nisu bili svesno zlonamerni. Kroz uzvišene i dostojanstvene likove trojice Nemanjinih sinova provejava potreba autora serija da iskažu svoje poštovanje ikonama srpske nacionalne svesti, koje su opstale netaknute kroz sve vekove lutanja, stradanja, propadanja – i vaskrsavanja. Jedino što konstruktivno možemo da uradimo sa „Nemanjićima“ jeste da pažljivo proberemo te scene, i ta mesta, i kažemo: „ovo, dajte još ovoga!“. Jer kako trenutno stvari stoje, „Nemanjići“ su i dalje najbolja domaća TV serija o srednjem veku koju smo ikada imali. Da bi to prestalo da bude slučaj, moramo se postarati da ne ostane jedina.

Nikola Tanasić

nspm.rs

2 KOMENTARA

  1. Kada sam cuo da ce g-din Mihic da napise scenario i da je radio pet godina, pomislio sam lepo. Medjutim, posle svega sto sam video u seriji mogu da kazem da sam vise ocekivao i od pisca i reditelja. Ko je tu zakazao ocigledno da imaju udela i jedan i drugi. Mihic je izjavio jednom da je zadovoljan rezijom. To je receno pred emitovanje. Siguran sam da su godine zivota ucinile da g-din Mihic lose proceni da je tekst dobar. U tom slucaju isto vazi i za njegovu losu procenu o reziji. U svim epizodama toliko ima padova u kvalitetu napisanog teksta da moze da se kaze da je JEDINO DOBRO sto je uopste snimljena serija o Nemanjicima…. a trebalo je da se uradi mnogo bolje. Moglo je da se uradi bolje. Postavlja se pitanja sta je video savet RTS u tako napisanom tekstu (manuskriptu). O njima najvise govori namera i delo. Posrnuce i sramota za Savet RTS. Zao mi je g-dina Mihica da ovako zavrsi karijeru i da niko nije mogao ljudski i kolegijalno da mu ukaze i pomogne da ne dodje u ovakvu situaciju. Nije sve u novcu… ova serija imace reprize, a sramota ce se vise puta videti iznova i iznova.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime